Novak Đoković u očima Zapada

Kako je Novak Đoković predstavljen u medijima engleskog govornog područja? Tokom US opena naša saradnica Ana Mitrić o toj temi razgovarala je sa američkim i engleskim novinarima.

Ana Mitrić Srbija
Podeli

Brajan Filips radi za pop-kulturni vebsajt Grantland od njegovog početka 2011. godine. Posle završenog fakulteta počeo je karijeru kao pomoćnik urednika koji se bavi knjigama i njihovim recenzijama u magazinu The New Republic – i dalje se bavi književnom kritikom koliko i sportskim temama. Nedavno se književni i sportski svet sudario, pošto je Filips pisao o detektivskom romanu Karima Abdul-Džabara.

Na pitanje da li sebe smatra novinarom, Filips je odgovorio: “Definitivno ne. Nisam siguran koja je tačno granica, ali mislim da sam previše subjektivan za etiketu novinara“.

A šta ga je privuklo tenisu? “Moja devojka iz srednje škole raskinula je sa mnom u januaru 1996. godine – nisam mogao da spavam nekoliko nedelja i gledao sam Moniku Seleš kako osvaja Australijan open. Posle toga sam bio navučen“.

Stiven Tignor autor je knjige High Strung, istorije ’zlatnog doba’ muškog tenisa sedamdesetih i osamdesetih godina. Radi za magazin Tenis skoro dvadeset godina i već deceniju ima kolumnu na njihovom sajtu. Kao dete je igrak takmčarski tenis, baš kao i na koledžu.

Po preseljenju u Njujork oprobao se u muzičkom novinarstvu, ali postao je veći obožavalac tenisa kada ga više nije igrao.“Pisanje o tenisu bila je prirodna kombinacija jer sam znao kako da ga igram“, kaže Tignor.

Sada, kada smo se upoznali podrobnije sa sagovornicima, oni će nam objasniti na koji način je slika o Đokoviću evoluirala na Zapadu – na većini mesta imaćemo odgovore obojica autora, a negde samo mišljenje Stivena Tignora.

Koji su tvoji rani utisci o Đokoviću?

Filips: Moj prvi utisak o njemu došao je kroz ličnost “Djoker“ – pogotovo se sećam njegovih imitacija drugih igrača i toga kako sam razmišljao da je on briljantni teniski talenat sa možda izraženom potrebom da bude voljen.

Tignor: Veoma mi je živo prvo sećanje na Đokovića jer je to bilo pravo otkrovenje, bez ikakvog upozorenja. Na US openu 2005. godine kolega i ja otišli smo na jedan od sporednih terena da gledamo buduću nadu Gaela Monfisa. Onda smo obojica zatekli sebe kako gledamo momka preko puta mreža. Sećam se da je Đoković odigrao seriju forhenda koja je delovala kao Top 5 materijal.

Onda je u petom setu jedva disao posle dugog poena. Otišao je pored terena i samo seo. To je bilo to, ni reči glavnom sudiji. Konačno, posle vremena koje se činilo kao desetak minuta, došao je lekar, a Novak je naposletku ustao i dobio meč. Ostao mi je u dopadljivom sećanju kao igrač, ali nije mi se dopao način na koji se izborio sa situacijom medicinskog tajm auta... Dok smo se moj prijatelj i ja vratili u sobu za novinare, već su svi brujali o njemu.

Za mene se nastavilo u tom stilu. Voleo sam da gledam Đokovića kako igra i bio sam uzbuđen što na vidiku imamo još jednog budućeg člana Kuće slavnih. Napisao sam kratak profil o njemu za magazin Tenis pod naslovom The Player’s Player – bilo je čistoće u njegovoj igri koja mi se dopadala i osećao sam da je to očigledno svima koji su igrali tenis. Ali i dalje mi se nije dopadalo kako je predavao mečeve kada mu nije išlo kako treba – na Rolan Garosu 2006. i na Vimbldonu 2007, oba puta protiv Nadala, mislim da je Đoković delom predao meč jer nije mogao da se suoči sa porazom. Ipak, većim delom, bio sam njegov ’fan’.

Po tvom mišljenju, kako se Novak promenio od tada?

Filips: Mislim da je njegova svest o publici ostala ranjiva tačka tokom godina. Pomislim da US open 2013. godine i meč sa Vavrinkom – u jednom od ključnih trenutaka parodično je oponašao Vavrinku koji je podigao ruke i napravio potez ka publici u stilu “aplaudirajte mi“. Jedan od načina na koji se Novak promenio tokom godina jeste fascinanta sposobnost da skrajne te slabosti – nije uklonio te nesigurnosti, ali je pronašao način da one ne utiču na njegovu igru. Mogli bismo to da nazovemo i zrelošću. Sigurno deluje da je odrastao i da se promenio mnogo više nego što se većina igrača promeni tokom karijere, da se sada udobnije oseća u koži odraslog čoveka.

Tignor: Mislim da je odmah od starta Đoković želeo da bude nešto više od tenisera. Takođe je želeo da zauzme svoje mesto uz Federera i Nadala, koji su bili kraljevi Tura u to vreme. To su bili dani kada je Novak govorio da će biti sledeći broj jedan kao da je to samo pitanje vremena.

I jeste se stacionirao tačno iza Federera i Nadala – Rafa je rekao da je od starta video da će mu Novak vrlo brzo postati izazivač. Ipak, nije mogao da ih prestigne. Tokom tog perioda stagnacije onako je napao Rodika na US openu 2008. godine, a dva dana kasnije “dobio je batine“ od Federera u polufinalu.

Novakov intervju na terenu posle pobede nad Rodikom:

Transkript te Novakove konferencije za medije iz 2008. godine pročitajte OVDE.

Mislim da se sve to promenilo kada je osvojio Dejvis kup, a onda i prestigao Rafu i Rodžera 2011. godine. Nije više morao da se dokazuje kao ličnost i mislim da je prihvatio “posao“ broja jedan i da je ozbiljno shvatio ulogu predstavnika svog sporta i svoje zemlje, kao i da tu ulogu obavlja dobro.

Da li bi se skoro svaki igrač koji dolazi na vrh posle Federera i Nadal suočio sa otporom internacionalnih medija i navijača?

Filips: Da, mislim da je to neizbežno, ali lako je zamisliti slučajeve u kojima bi taj otpor bio manji nego otpor Đokoviću. Američki igrač bi lakše osvojio američku publiku, npr.

Mislim da postoji i psihološka dimenzija otpora Đokoviću. Uvek kada pomislim na Đokovića, pomislim na stih pesme Džejmsa Merila: “Ono za čime najviše žudimo, drugi nam instinktivno uskraćuju“. Mislim da on želi vrstu ljubavi koju dobijaju Federer i Nadal, onda publika u Njujorku i Londonu oseti tu želju i malo se udalji. Na neki čudan način, možda bi bio popularniji kada bi publiku više držao na distanci.

Tignor: Mislim da je to bilo neizbežno. Federer i Nadal nisu samo jedinstveni teniseri, oni su i jednistveni sportisti. Federer je najpopularniji teniser otkad se Bjern Borg povukao pre 35 godina, a Nadal je tenisu doneo naelektrisanost koja nije postojala pre njega.

Ono što je jednako važno, postali su povezani u očima javnosti, prvo kroz finale Vimbldona 2008. godine, a zatim i kroz finale Australijan opena 2009. godine. Njihova najpoznatija fotografija nije rukovanje na mreži, to je fotografija Nadala koji drži ruku preko Federerovog ramena tokom dodele trofeja u Melburnu.

Takođe, oni utelovljuju mnogo suprotnih osobina – elegancija nasuprot strasti, lakoća nasuprot ogromnom trudu, gospodstvo nasuprot stoicizmu. Teško je utvrditi način na koji bi bilo koji drugi igrač mogao da nađe nešto čime bi predstavljao navijače. Oni su Bitlsi zlatne ere, sasvim originalni Bitlsi.

Teniski novinar Džol Druker napisao je nešto slično o generaciji iz sedamdesetih. Borg je bio Bitlsi, Mekinro je bio Stonsi, a to je činilo Ivana Lendla, čoveka koji ih je porazio, Led Cepelinom – brutalnim, ponekad čovekom koji uliva strahopoštovanje i kojeg je teško voleti.

Đoković na mnogo načina nije uopšte nalik Lendlu – ne vlada pomoću straha, ne igra brutalni stil tenisa i trudi se da se poveže sa navijačima i da ih zabavi. Ali nekada Đokovića prikazuju slično kao Lendla – on je “efikasan“ umesto “elegantan“, “hirurški efektan“ umesto “umetnički“. Kao da je sportu oduzeo njegov zabavni deo.

Zanimljivo je i da su Đoković i Lendl jedini iz Istočne Evrope koji su došli do broja jedan u muškoj konkurenciji – mislim da je i to barijera za američke navijače. Ipak, takođe mislim da Đoković polako osvaja ljude, pre svega svojim konstantnim uspesima. U poslednje vreme češće čujem da se ljudi nazivaju Đokovićevim navijačima nego pre – njegovo ime sada je univerzalno poznato, što nije lako za bilo kog tenisera u SAD. Ali mislim da je u toku svega mogao sebi da olakša život – bilo je tu predaja, proslava pobeda cepanjem majice, njegov ratoborni otac, kao i bezobrazan izazov voljenom Federeru. Da li je to pošteno ili ne, tek mislim da mu nijedna od tih stvari nije pomogla da se dopadne ljudima u SAD, a teško je otresti se prvog utiska.

Koliko činjenica da je Đoković iz Srbije utiče na reakciju Zapada prema njemu?

Filips: Kao jedini muški broj jedan iz zemlje koju je NATO bombardovao, Đoković se jednostavno možda čini prekomplikovanim navijačima u Zapadnoj Evropi i SAD, na način na koji možda neki drugi igrač ne bi bio. Moj osećaj jeste da najveći broj navijača ne misli na svesnom nivou o toj komplikovanosti. Novak jednostavno nudi taj neispitani, čudan osećaj koji ne vodi nužno neprijateljstvu ili zlobi u očima navijača, ali osećaju da je nešto drugačije i to ne žele u tenisu i uopšte u sportu, koji im služi da se opuste.

Tignor: Mislim da postoji barijera kod američkih navijača prema ljudima iz Istočne Evrope, ali mislim da je Đoković napravio pomak u tome da se ta barijera pređe. Po mom mišljenju, to što je on broj jedan u internacionalnom sportu izdiže ga iznad drugih podela.

Iz mog iskustva sa Amerikancima i našeg kolektivnog nedostatka interesovanja i znanja za svet izvan naših granica, ne mislim da postoji uvreženo mišljenje o Srbiji kao zemlji, recimo, ratnih zločinaca. Mislim da ljudi imaju problema da se sete šta je koja zemlja radila u ratovima na Balkanu. Lično sam pratio ratove u novinama u to vreme i teško sam sve pratio čak i tada. Takođe nikada ni na koji način nisam povezivao srpske tenisere poslednje decenije sa vođama te zemlje u prošlosti ili njenom istorijom – nikada mi to nije ni prošlo kroz glavu. Možda grešim, ali mislim da je to tako i kod većine teniskih navijača u SAD.

Da li se izveštavanje o Đokoviću u medijima engleskog govornog područja promenilo tokom godina?

Tignor: Izveštavanje se menjalo kako se on menjao. Sada se malo čuje i čita o njegovim roditeljima, fizički se sada smatra nedodirljivim, a ne ranjivim. Kao figura u sportu, više nije šegrt Federeru i Nadalu. Pisanje o njegovom detinjstvu u Srbiji donelo je i dubinu slici o njemu. Mislim da su ljudi saosećali sa njime posle poraza na Rolan Garosu ove godine. Takođe, više nema onog osećaja kosmičke nepravde kada on pobedi Federera, kao što je bio slučaj kada je Rafa počinjao da pobeđuje Rodžera. Najvećim delom, mislim da Đoković uživa veliko poštovanje teniske publike. Kada Federer sada izgubi od Đokovića, reakcija Rodžerovih navijača biće: “Dobro, barem je izgubio od najboljeg“.

Jednu negativnu stranu koju vidim od Đokovićevog dolaska na vrh jeste što postoje pokušaji da se podrije njegov kredbilitet. Neki govore da folira povrede, da je preterano dramatičan na terenu, da ide na sumnjive pauze za toalet, u suštini da na neki nepošten način stvar prednost. Ili da, slično Lendu, čini tenis robotizovanim. Sve su to besmislice i mislim da generalna teniska publika u SAD ne misli tako o njemu. Mislim da je trenutni osećaj da je on jednostavno bolji od svih, sviđalo vam se to ili ne.

Kako se promenilo tvoje gledanje Novaka otkad je postao prvi teniser sveta 2011. godine?

Filips: Na to je teško odgovoriti jer sam počeo da radim na Đokovića dok je bio usred pokoravanja sveta. Moj rani članci o Đokoviću uglavnom su o tome da sam zabrinut za njega – zabrinut da je njegova psiha previše normalna ili previše krhka da bi uspela da se izbori sa suludim zahtevima elitnog tenisa. Ispostavilo se da je taj strah bio spektakularno neosnovan, ali glavna tenzija koju sam tu prikazivao – tenzija između dominantne, konstantne teniske zvezde i ranjivog ljudskog bića – i dalje je sočivo kroz koje gledam Đokovića. To je mnogo zanimljiviji pogled nego u slučaju Federera i Nadala.

Tignor: Moja perspektiva se promenila vrlo malo – oduvek mi je bio simpatičan, ali kada je sazreo, počeo je da mi se sviđa još više i više ga poštujem. Njegovu igru i dalje je sjajno gledati, dobar je i u porazima, a i na pravi način se nosi sa obavezama van terena. Po onome što sam ja video, ima neverovatno strpljenje sa ljudima i daje sve od sebe da se adekvatno izbori sa svakim izlaskom u javnost. Nikada neću zaboraviti kako je posle poraza ove godine na Rolan Grosu odmah otišao do Džona Mekinroa i o tome govorio za NBC televiziju.

U čemu uživaš ili pronalaziš izazov kada pišeš o Novaku?

Filips: Volim da pišem o Đokoviću jer je on istovremeno jedna od najkomplikovanijih i najtalentovanijih ličnosti u sportu – on je izvanredan karakter, a to me privlači kada pišem o njemu. Dosadni su igrači koji nude lake odgovore!

Svaki veoma popularan sportista o kojem pišeš za nešto širu publiku imaće navijače koji smatraju da nisi dovoljno hvalio “njihovog“, tako da često čujem i besne Đokovićeve navijače koji nisu zadovoljni jer se on tretira ironično ili sa mnogo nijansi. Uglavnom ne smatram tu vrstu kritike baš ubedljivom i ne obraćam pažnju na nju. Iako moji tekstovi o njemu nisu hagiografski, oni su saosećajni u smislu da ozbiljno pokušavam da razumem Đokovića. Na kraju krajeva, pokušavam da podelim sa svima svoje viđenje stvari, a ne da napišem tekst koji će se svideti svakom Srbinu ili svakom Amerikancu ili svakom Đokovićevom navijaču.

Tignor: Smatram interesantnim Đokovićevu sposobnost da prevaziđe sopstvenu nervozu i frustracije. Za razliku od Federera i Nadala, on može da ’poludi’ na mentalnom planu kada stvari ne idu kako treba, ali je takođe jedan od retkih koji posle toga može da se sabere, smiri i da svejedno pobedi. Drugi takav primer jeste Serena Vilijams. Elastičan je mentalno koliko je i fizički, a to nije uvek bio slučaj. Prepoznajem u njemu mnogo sopstvenih neuroza na terenu i osećam da imam predstavu koliko je teško raditi to što on radi. Za momka koji bi navodno trebalo da je mašina, on ima mnogo osobina čoveka. Njegovi urlici i stiskanje pesnica možda ga ne čine voljenim kod teniskih navijača, ali meni se dopada što je i na terenu onakav kakav je. On želi da bude voljen, to da, ali ne može da prestane tako da se ponaša čak iako mu to ne donosi ljubav.

Van terena, bio mi je zanimljiv njegov proces sazrevanja, naročito njegova sposobnost da se ponaša toliko profesionalno i da nosi mnogo odgovornosti na svojim leđima. Takođe mi se dopada i njegov smisao za humor, a sjajno je i što muški tenis ima broja jedan koji zna da pleše.

Teško mi je da se stavim u njegovu kožu. Kao Amerikanac, osećam razliku u srpskom mentalitetu, istoriji i načinu života. Nisam toliko dobro upućen u tu istoriju i ne mogu na kulturološkom nivou sve vreme da ga razumem, ali čitanje o njegovom životu za mene je bio dobar prozor u Srbiju.

Imaš li neke trajne utiske o Novaku sa ovogodišnjeg US opena?

Tignor: Stvar koja me je najviše zapanjila u finalu jeste koliko je bio savitljiv, brz i žustar. Nikada nisam video da Federer deluje sporo, ali Đoković je došao blizu toga da učini da izgleda tako. Novak je zaista na svom fizičkom vrhuncu. Nažalost, to je poslastica koja se bolje vidi uživo nego putem televizije – naravno, impresioniran si njegovom brzinom i atleticizmom i na TV-u, ali nije baš isti osećaj kao kada vidite Federerove udarce i talenat. Uživo, kada si tu blizu i kada čuješ i vidiš njegove kretnje, Đoković je jednako uzbudljiv sportista.

Preporuke za čitanje (na engleskom jeziku)

Filips: “The Problem With Novak Djokovic” (2011). Tu opisujem ono što vidim kao njegovu autentičnost u smislu borbe sa opasnostima koje vrebaju velike sportske zvezde. Kada se sve uzme u obzir, mislim da se neverovatno dobro izborio sa problemima koje sam tad opisao.

“Tomorrow in the Valley of Ashes” (2015 US Open)"

Tignor: “Into the Lion’s Den” (2015 US Open)"

U drugom delu teksta sagovornici će biti novinar ESPN Piter Bodo i izveštač Telegrafa Sajmon Brigs.

Ana Mitrić (@ana_mitric)

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

Počinje NFL: Sihoksi favoriti, Petriotsi brane SB

Duelom Nju Ingland Petriotsa i Pitsburg Stilersa u petak ujutru (02:30h) po našem vremenu počinje nova NFL sezona.

Petriotsi su branioci titule, a u novu sezonu ulaze uzdrmani skandalom u vezi sa izduvanim loptama u finalu konferencije prošle sezone.

Međutim, to nije razlog zbog koga NFL analitičari kao glavnog favorita u novoj sezoni ističu Sijetl Sihokse.

Aleksandar Kovačević četvrtak 10.09. 13:55 Komentara: 18

"Večiti" doveli dva tima za manje od milion €

Letnji prelazni rok bio je poprilično buran u Srbiji, a opet su najaktivniji bili "večiti" rivali Partizan i Crvena zvezda koji su doveli ukupno 21 igrača.

Crno-beli su se "istakli" tek poslednjeg dana kada su doveli četvoricu fudbalera, a vodeći se standardnom taktikom minimalnih ulaganja na transfere su potrošili tek 450.000 evra (nezvanično).

Ništa više nije potrošila ni Zvezda, uprkos prodaji Predraga Rajkovića za 3 miliona evra, izdvojeno je tek oko 500.000 (takođe nezvanično) za dovođenje jednog kompletnog tima.