Fernando Verdasko

Profesionalno je počeo da se bavi tenisom 2001. godine, a naredne je bio šampion ’fjučersa’ u rodnoj zemlji, kada je u finalu pobedio Tonija Holcingera sa 6:1, 6:1. Igrao je finale još jednog takmičenja iste kategorije, a na ’čelindžeru’ u Segoviji eliminisao je Tomaša Ziba, Sedrika Piolina i Vladimira Volčkova, ali je izgubio u finalu od Olivijea Mutisa. Sezonu je završio na 173. poziciji na ATP listi.

Sledeće sezone je šest puta uspešno prebrodio kvalifikacije na ATP nivou, a u Majamiju je dobio Kučeru i Mirnjija i ispao u trećem kolu od Moje. U glavni žreb US opena ušao je kao ’srećni gubitnik’, da bi onda pobedio Robreda i Sangvinetija i ispao od Paradorna Srišafana u trećoj rundi sa 6:3, 6:4, 6:3. Igrao je polufinala na ’čelindžerima’ u Volfsburgu i Zagrebu.

Najveći napredak Verdasko je zabeležio u 2004. godini, kada je osvojio prvu (za sada i jedinu) ATP titulu i ušao u Top 40. U Akapulku je izbacio trojicu ’šljakaša’ Mantilju, Masua i Kanjasa, ali je Moja u finalu bio bolji sa 6:3, 6:0. Posle tog turnira prvi put je ušao u najboljih 100, a onda je nakon slabih izdanja u Indijan Velsu i Majamiju osvojio trofej u Valensiji. Savaldao je redom Portasa, Ljubičića, Davida Ferera, Huana Karlosa Ferera i u finalu Montanjesa sa 7:6, 6:3. Došao je u četvrtfinale u Haleu i Hertogenbošu, a rundu više prošao je u Kicbilu. Sve u svemu, pristojni rezultati dovoljni za 36. mesto na svetu.

U sledećoj godini ostvario je rekordnih 35 pobeda, a kao najveća dostignuća izdvajaju se četvrtfinala u Rimu (pobedio Davidenka, Vavrinku i Rodika) i Nju Hejvnu, kao i finale u Kicbilu. U 2006. je najznačajniji uspeh imao na Vimbldonu, gde je izbacio trećeg nosioca Davida Nalbandijana i ispao u osmini finala. Došao je do najboljih osam u Hamburgu, Gštadu i Palermu, a do polufinala u Kicbilu i Valensiji.

Zahvaljujući izvrsnom drugom delu 2007. godine Verdasko je prvi put završio sezonu u Top 30. Na turnirma Masters serije na šljaci u Monte Karlu, Rimu i Hamburgu nije dobio nijedan meč, ali je zato na Rolan Garosu pobedio Tursunova i Davida Ferera. U borbi za četvrtfinale bolji je bio Novak Đoković. Na Vimbldonu i US openu eliminisan je u trećoj rundi, a u Segoviji je u borbi za trofej nadigrao Aluna Džonsa sa 6:2, 6:4. Bio je vicešampion u Sankt Petersburgu (poraz od Mareja), a igrao je polufinale u Kicbilu i Bangkoku.

Fernando Verdasko forsira napadački stil igre sa osnovne linije. Ubedljivo najbolji udarac mu je forhend, koji je posebno nezgodan zato što je Fernando levoruk. Endi Rodik je jednom prilikom izjavio da je Verdaskov forhend jedan od najboljih na Turu. Često se ’izvlači’ na omiljeni udarac i tako pokušava da napravi inicijativu ili da direktno osvoji poen. Voli da igra top-spin forhende, a neretko koristi i slajs-servis, pogotovo kada servira se leve strane jer tada loptica ide na bekhend (desnorukih) rivala, koji je kod većine slabiji udarac. Tako ih Verdasko ’tera’ sa terena i oslobađa prostor za precizan i ravan pogodak u suprotnu stranu. Nešto slično radi često i Novak Đokovič prilikom drugog servisa.

Stručnjaci mu zameraju na prevelikim oscilacijama u igri, koji su posledica padova koncentracije i nestrpljivosti u želji da se što pre osvoji poen. Taktika i planiranje radnji u toku meča takođe nisu Verdaskova jača strana. Ponekad se čini kao da samo igra poen po poen, bez obzira na rezultat, te da ne obraća pažnju na tok kojim je meč krenuo i vrline protivnika u datom trenutku. Ne libi se da pokaže emocije na terenu, i pozitivne i negativne. Utisak je da je Verdasko, s obzirom na talenat, mogao da postigne mnogo zapaženije rezultate u karijeri.