Četrnaesti deo: "Da sam..:"

„Eto što mi je tih 119 minuta mučenja učinilo. Ono sto je došlo u 119. i 120.+52 minutu, totalno menja stvar. Penali? To je bilo van pameti! (ovo bi već dovoljno za nekog prishijatra da zaključi kako je fudbal šizofrena stvar!)

Pokušao sam da uđem u fanzone. Tamo je bilo toliko ljudi i to navijača Turkie-a, da smo Vuk i ja samo što se još nismo ofarbali u turske boje kako bi dobili dozvolu da uđemo. Pola tih ljudi nema veze sa fucom, ali dosli su porodično. Deca se jure po ono malo prostora sto je ostalo (tamo moze da stane 70 hiljada ljudi!), žene pričaju o ko zna čemu a muškarci verovatno o krizi na Bliskom istoku (večita tema, zar ne?). Šo bi rekao moj ortak Paranoja: „ovde nema uslova za gledanje fudbala“! Odlazim kući tj. ispod mosta, tamo još gore! Pa ne igra Argentina ili Partizan, pa da se stvara gužva! Ništa, kući, uz piće i tv. Bez NEMICAAA!!! (kao i uvek do sada, naravno)

U glavi mi je i dalje „incident“ Vatrenih sa 10 i slovima deset (!!!) turskih navijača. Na Štefanplacu. U sred dana, kada incidentu vreme nije. Ako je to incident, voleo bi da se dešava na svakom derbiju i ne bi bilo nereda. Među 10 i više hiljada Vatrenih, našla su se 10-orica ovih mučenika, koji su igrali i kicali Turskoj. Pojma nemam zašto, ali odjednom Vatreni, junački, bacaju dinamitaru, koja je vise njih ogluvela i uplašila nego ove, ali nema veze. Par neuspešnih pokušaja šutiranja „brojčano jačih i nadmoćnijih protivnika“ tj. 10 Turaka, ali policija to „sprečava“ i to je to. Mala grupa Vatrenih je bila srećna „postignutim“, dok su ih ostali gledali kao da su izašli iz zoo vrta, a ne iz njihove navijačke skupine. Ipak, jedan Turčin je ostao jos neko vreme sa turskom zastavom, u blizini, Vatrenih. Delovalo je nestvarno. Niko ga, naravno, nije ni pipnuo, ali je to bilo dovoljno da shvatite zašto su nam radili, to što su nam radili 5 vekova. Samo su prilazili, pojedini, Vatreni i vikali mu: “Da sam Turčin, ubio bi se...“! Ovaj koji (pogađate) ima brkove, ih je nemo gledao i ništa drugo. Posle je otišao.

Čuo sam se sa Nihatom. Ide na tekmu. „Vidi, samo da se ne izblamiramo, sve je ostalo ok. Ovo je uspeh, tako da sad ništa više ne možemo da izgubimo. Osim časti“. Ako tako nešto postoji u, modernom, fudbalu, onda u redu. (Ne nisam uspeo da ga dobijem posle tekme, jer je bio nedostupan!)

Žagao je na aerodromu i ide u Lisabon. Vraća se na polufinale. Kaže da se smirio, i da posle onakve igre nisu ništa ni zaslužili. Nisam hteo da ga opisujem juče niti da mu se podsmevam, jer ne volim da sipam so na otvorenu ranu. (Pogotovo ne kada se mi ovde nismo ni plasirali! Auu kako sam divan covek! Ša, kao nisam?!)

Vidim da je Car (Terim, nemam pojma zbog čega ga tako zovu. To bi bilo isto kao kada bi mi Iliju Petkovića prozvali fudbalskim znalcem!) stavio na gol, rupu bez dna-Ruštua. To je onaj, manijak, koji je na očnim jagodicama, pre nekoliko godina, stavio crne crte. (A nije sa Novog Zelanda!) Kao on je opasan golman. I jeste. Opasne golove je primio, koje ni golman BSK-a vezanih očiju ne bi primio. Ali što mi je simpatičan igrač sa brojem 14. Majko mila, pa taj stvarno ne zna ni gde je gol, šta je to, čemu to služi, loptu je prvi put video sinoć...I broj 20 Sabri. Ima pogled kao da mu je Hudini deda. Samo što on samog sebe iluzioniše a ne protivnike! Ostali turski „znalci“ nisu ni vredni pažnje. Osim Nihata. A on je kao igrao sinoć?

Mene je iznenadio Bilić! Vrlo dobar i perspektivan trener. I onda se pretvorio u hrvatsku verziju Miljana Miljanića i Toze Veselinovića! Odakle mu pade na pamet da igra (pre)oprezno, umereno i bojažljivo sa onim nesretnim Turcima? Mislio sam da sanjam. Nije ovo prvo cetvrtfinale za njih! Kranjčar i Olić su trebali da igraju. Ali u „Prateru“ zajedno sa arlekinom na trapezi, ne na Ernst Hapelu! A igra je bila na nivou, kada je reč o hrvatskom napadu, „ko da gol taj je magarac tj. maga“ i „ko napravi ozbiljnu sanšicu, sam plaća svoj i moj mobać“!

Terim je u svlačionici rekao šta je imao: ”Vidi, što sam preksinoć pevao na jednoj svadbi….polako, pevaćete i vi..ma gde je.. a evo je..vidi ovamo ovo je lopta..ona se šutira..(znam šefe jednom sam je šutnuo)..ćut’ bre..šutirate i ništa više..u gol to je ono sa mrežicama..ali ne na gol ovog čudaka to je naš golman nego onom drugom golmanu..ajd sad malo šutirajte ovde (cangr) ijuuu puče porozor..svi trk na teren da nas ne u’vate…”! A šta je drugo mogao da kaže?

119 minuta sednice Vlade Srbije! Sa Koštunicom na čelu. A mi smo bili stenografi! Plač majke Božije! (E tako se da opisati druga četvrtfinalna utakmica do prvog gola!)

I onda Džeri Luis, 21. veka- Ruštu! Kreće da igra igru “idem da skinem gaće Vatrenom da se izblamira pred fotoreporterima”, da ga pohvali šef ! A bezobrazni Modrić zna za jadac uzima loptu, Ruhtu baš nije siguran da li je to dozvoljeno, jer je preko 50 metara “blizu” njegovog gola, odlučuje da odigra igru “vidi Babo šo umem da letim” i leti kao Betmen u mrežu! A sliku dopunjuje onaj bek koji je vise želeo da postane košarkaš, ali mu tata to nije dao, te se setio detinjstva i kako je voleo da lupa rampe u skoku, pa je to pokušao Klasniću. Izgleda da je i ovaj igrao basket kao mali, pa ga je preduhitrio.

120.+52 minut. Nesretnik šutira, lopta ulazi u mrežu, preko flipera tj. menja pravac (mora da mu je neko u familiji držao fliperanu. Zavidim mu!) Gleda u shefa, koji se skin'o, kao pre neki dan na svadbi, i kaže mu da je to cilj igre dati gol. Srećan je! (I Bilić je izgleda bio na svadbi, pošto se skinuo u istu košulju, koju nosi i Terim. Možda su pevali zajedno?!)

Roseti je trebalo da prihvati izvršenje izmene! Ali u celoj toj gunguli, meni je bio najsmešniji 23. sudija, prilikom Bilićevog gneva. Prvo je Bilić otišao do Mehuta Gonzalesa i nešto mu mlatarao rukama objašnjavajući... ovaj ga otkači...odlazi iza Mehuta kod 23. sudije koji je Španac i po izrazu njegovog lica jasno se vidi da razmišlja o nekoj španskoj seriji. Bilić urla a ovaj u sebi “ da li je Melita rekla Pablitu da skloni onaj kokain ili su ih uhvatili policajci? Glupača! Ma šta se dere ovaj lik…samo da sam uključio dvd rekorder inače ću se ubiti”!

Penale neću komentarisati. Hrvati su šutirali na “ siguricu” tj. uz unutrašnju stativu, koja eto nije prošla. Nisu imali sreće.

Ono što je jače od mene, je, pogađate Ruštu! Dajem glavu da je neki turski fotoreporter iza gola, kada je šutirao Petrić, viknuo:” Betmen!” ovaj se bacio kako bi fotka ispala sto lepša, usput ga je pogodila lopta u ruke i odose komšijeeee!

Vuk i ja smo otišli do Štefanplaca da vidimo ima li čega zanimljivog. Neki klinci glume “navijače”. Deru se kao manijaci.

Vraćamo se kući. U suprotnom pravcu ide lik u turskom dresu i peva (sa bosanskim akcentom): ”Da sam Hrvat, ubio bi se, ubio bi se…”!