Deset na jednoga

Ko je za zlog ratnog vakta imao prilike i volje da slusa ratnicke price, zna da je kljucna razlika izmedju televizijskih bajki o hrabrim braniocima ognjista i stvarnosti bila u tome sto Marticevi, Mladicevi, Arkanovi i ostali sokolovi nisu polazili u boj ako ih nije bilo bar deset puta vise od neprijatelja. Televizijski snimatelji su se, pak, zalili da im je oduzelo najbolje snimke probijanja koridora kroz Posavinu: nije bilo pozeljno da se vide tenkovi i topovi takozvanih oslobodilaca, jer su se mestani Brckog, Modrice, Dervente, Prijedora, kao i Zvornika, Foce i Vakufa, branili samo puskama. Vremenom su junaci prestali da se hvalisu, jer su shvatili da bas i nemaju cime.

Slicna predstava odvija se u predizbornoj kampanji. Desetorica sa svih strana kidisu na jedinoga koji se usudjuje da ponavlja reci sto su pre dve godine u ovo vreme hucale sirom Srbije. Desetorica svim snagama nastoje da izbrisu secanje na prve dane jeseni dvehiljadite, kada je Srbija, kako neko rece, nasla svoju dusu. Vecina predsednickih kandidata danas se, sto prikriveno sto otvoreno, odrice onih suncanih dana i tada probudjenih nada.

Najveci problem Srbije verovatno je u tome, sto ona svoju sudbinu vezuje za drugu drzavu. Milosevic nije srusen u Srbiji, koja ga je iznedrila i uzdigla u nebesa, vec u Jugoslaviji, koju je on razbio. Peti oktobar nije promenio vlast u Srbiji, vec u Jugoslaviji. Rezim u Srbiji promenjen je kasnije. Brzinu i dubinu srbijanskih promena odredjivala je, to jest usporavala i smanjivala, Jugoslavija. Stoga one nisu bile ni blizu onakve kakve su biraci i demonstranti zahtevali septembra i oktobra dvehiljadite. Cim je revolucionarni zar splasnuo, veliki i mali bogovi starog poretka prionuse da sacuvaju sto se moze. A moglo se. Puno.

Petog oktobra nisu pobedili oni koji su se godinama suprotstavljali Slobinom rezimu, pa ni oni koji su ga konacno srusili. Pobedili su oni koji su cekali rasplet iz prikrajka i koji su se narednih meseci spretno ubacivali svuda odakle se moglo prikociti. Ma koliko bilo onih koji su zudeli za izlaskom iz ludnice, nadjacali su oni kojima je draze batrganje po balkanskom kalu.

Septembra 2002. Srbija nije ni nalik na onu od pre dve godine, ali je daleko od one koju su sanjale pristalice njenog upristojavanja. Druga Srbija, ona koja je istupala protiv ratova, protiv samozatvaranja i samozavaravanja, koja je u krajnje nepovoljnim okolnostima pozivala na put razuma, potisnuta je u senku.

Tako se doslo do toga da predsednicka stranka na zajednicku grobnicu Srba i Jevreja u Novome Sadu postavlja krst visok pet metara. Predsednik Jugoslavije, sto bi rekli Rusi iz Staljinovog vremena, za to verovatno nije znao. Postavljaci krsta svakako su znali sta cine: Jevrejima je hriscanski krst blizak taman onoliko koliko je Srbima islamski polumesec. Oni koji su po mraku srusili taj krst samo su igraci u istoj prljavoj igri. Uzgred, milion posto sam siguran da to nije uradio neki Jevrejin.

Prijem Jugoslavije u Savet Evrope jeste velik dogadjaj, ali Srbija je, sudeci po recima vecine kandidata i po toboze uzgrednim nemillim pojavama koje prate kampanju, okrenuta na drugu stranu. Kampanja je, sto jes-jes, bila slobodnija od onih koje pamti vecina biraca. U ime te slobode, desetorici koji su se udruzili protiv jednoga nije padalo na pamet da i jednom recju kazu sta su dosad ucinili za Srbiju. Drugovi su mudro procenili da je vaznije dopasti se onima koji su glasanjem za Slobu desetak godina drzali svoju zemlju daleko od normalnog sveta.

Ima ljudi koji slobodu koriste radi citanja ili pisanja knjiga. Ima onih koji vise vole da mirno rade na njivi, u svojoj radionici, u fabrici. Ima i onih koji vise vole batinu i koji svoju slobodu koriste radi ogranicavanja slobode drugih. Upravo ti behu najglasniji u Srbiji u vreme dok se u Strazburu tocio sampanjac. A Savet Evrope, rece skoro jedan umni posmatrac, na putu u Evropu predstavlja samo ono sto je nekad predstavljala pionirska organizacija na putu ka Savezu komunista.

Udruzivanje desetorice protiv jednoga moze se shvatiti kao znak da su ovdasnjoj vecini cacanska jaja milija od strazburskog sampanjca. Evropa je daleko. Jaja su pri ruci. Vazno je porusiti ono sto neko gradi. Nije vazno hoce li se nesto graditi. I sta. Neki to govore otvoreno. Neki zakukuljeno. Zajednicko im je nastojanje da se potisne u zaborav Peti oktobar i da se ozive mitovi i legende pomocu kojih je lakse vratiti se u slatke devedesete, kad su glasnogovornicima istorije proglasavani dvorski pesnici i kafanski sviraci.

Pre dve godine neki su govorili da je Srbija dobila ono sto nije zasluzila. Danas nije bas jasno ni sta je dobila ni sta je zasluzila. Jasno je samo to da nije nikakvo junastvo kad desetorica biju jednoga. Srecom, po sredi nisu istorijski, vec jedni od niza dosadnih izbora koji ce umornu i bezvoljnu Srbiju mrcvariti narednih godina. Uostalom, pogledajte preko plota: maltene citava Hrvatska, cijoj demokratiji je Europa pre dve godine toliko tapsala, danas tapse Bobetku.
Jeste da u coporu smrdi, ali je toplije.