Sve boje Rio de Žaneira

Dugo sam se dvoumila da li uopšte da pišem o Riu, jer je to krajnje nezahvalan poduhvat. Pre svega zato što svi imamo jednu bajkovitu predstavu o ovom gradu koja nam je servirana preko holivudskih filmova i reportaža koje uvek i samo akcenat stavljaju na karneval. Kad se spomene Kopakabana, prve asocijacije su prelepo izvajane Brazilke u minijaturnim kupaćim kostimima koje kao delfini zaranjaju u talase Atlantika, simpatična lica tamnopute dece koja nesebično nude svoje osmehe kamerama, odbojka na pesku, high-class kafei duž plaže, parada lepotana na četiri točka čije gume za tili čas savladavaju četiri kilometra asfalta avenije „ Atlantica“, mnogo poznatih fizionomija i glamura, uz sveprisutne brazilske ritmove.

Imala sam dve mogućnosti, da serviram priču o Riu uvijenu u oblande koja će samo da ponovi još jednu „deja vu“ sladunjavu viziju, ili da iznesem pravu sliku sa dozom gorčine i time navučem gnev čitalačke publike koja će me zasuti grdnjama i kritikama. Kako bajke nisu sfera mog interesovanja, reskiraću i opredeliti se za ovo drugo. Opisaću Rio tačno onako kakvim bi ga ugledao svako da se ovog časa nađe na njegovim pločnicima. Ovo nipošto ne znači da me ovaj dragulj Brazila nije fascinirao, naprotiv, već samo da sam ga, ne zatvarajući oči, sagledala sa svih aspekata.

Rio de Žaneiro je jedan je ogroman konglomerat kultura, rasa i nacija, baš kao i sam Brazil, spoj nespojivog, grad frenetičnog hedonizma i preterivanja u svemu. I pored neopisive gužve, sveprisutnog kriminala, sirotinjskih naselja koja niču kao pečurke i šire se neverovatnom brzinom, oronulih delova grada za koja niko ne mari, Rio je i dalje jedan od najprivlačnijih gradova sveta.

Brda raskošnog rastinja i netaknute obale zaliva Guanabara otkrila je prva portugalska ekspedicija predvođena Pedrom Alvaresom Cabralom još 1500, da bi u sledećem navratu portugalski navigatori, kojima je komandovao Gaspar de Lemos, bacili ovde svoja sidra, krstivši koloniju imenom Rio de Janeiro de Sao Sebastiao, verujući da su se iskrcali na ušće reke i to na dan Sv. Sebastijana koji pada u januaru, pa otuda ime „Januarska reka“. Tek tridesetak godina kasnije portugalski dvor šalje prve kolonizatore, sukobivši se sa Francuzima koji su naselili teritoriju današnjeg Rio de Žaneira još početkom veka i nisu pristali da je prepuste Portugalcima bez borbe, ali su do 1650. bili proterani.

Glava Šeæera / Photo: Mirjana Stanojloviæ

Krajem 17. veka u pokrajini Minas Gerais ( Žerais) pronađeno je zlato a početkom 19. veka kompletan portugalski dvor se seli u Rio bežeći pred Napoleonovim osvajanjima. Kada se 1822. godine, kraljevska porodica vratila u Portugaliju i Brazil dobio nezavisnost, rezerve zlatne rude su već potrošene i primat preuzima kafa, kao novi izvor prihoda. Uprkos konstantnoj transformaciji, grad je i dalje imao izgled kolonijalne provincije sve do početka 20. veka kada se konačno pristupa izgradnji širokih gradskih avenija i podizanju palata u maniru francuskog stila Bel Epok.

Iako je od 1960, prestonica Brazila premeštena iz Ria u Braziliju, Rio je bio i ostao kulturni epicentar zemlje.

* * *

Prve savete koje smo dobili kad smo kročili na tle Ria, bile su zabrane i upozorenja. Rio je grad najvećih kontrasta sa kojim sam se do sad srela, grad enormnih socijalnih razlika a samim tim i kriminala. Na jednom kraju se pruža blještava avenija sa stotinama preskupih hotela i restorana a na samo par stotina metara dalje, usidrene su sirotinjske favele, gde ne zalazi čak ni policija i gde je svaki odlazak stvar lične odgovornosti.

Rečeno nam je da poskidamo sve dragocenosti, čak i satove, da ni na koji način ne pokazujemo da smo stranci, što je bilo suludo s obzirom na činjenicu da u prva tri sata šetnje, na ulicama nismo sreli gotovo nijednog belog čoveka, da izbegavamo gradski saobraćaj, po mraku ne izlazimo sami, i ni po koju cenu ne šetamo noću Kopakabanom. Saznali smo da na svakom koraku operišu naoružane grupice koje oružje ne nose samo radi pretnje. A na kraju je sledila uteha da ipak treba da budemo opušteni, jer smo na odmoru i da nema ničeg goreg od paranoje. Ćutke smo razmenjali poglede i složili se. Uzbuđeni i zaneseni više činjenicom da smo u Riu, nego utiscima pri prvom upoznavanju grada, jedva smo čekali da se otisnemo u prve avanture. Vodič nam je spomenuo jedan fantastičan brazilski izum, nešto što ranije nigde nismo viđali. Reč je o „restoranima na kilo“.

Katedrala Metropoliten / Photo: Mirjana Stanojloviæ

Priznajem da sam bila malo skeptična, ali s obzirom na to da je već duže rominjala dosadna kišica preteći da će se svakog časa pretvori u tropski pljusak i da se spustio mrak, Kopakabana delovala sablasno onako pusta i pritisnuta olovnim oblacima, a želudac me glasno opominjao da više nema čekanja, restoran „na kilo“ je bio jedino rešenje.

Napolju je pritiskala ona teška zapara kad ne možete da odlepite majicu od tela, ulice su bile zasute tolikim smećem kao da je neki tajfun poobarao sve korpe i kontejnere rasuvši njihov sadržaj po pločnicima, po kojima se vuklo suviše prosjaka i skitnica, da biste mogli da ih ignorišete i koji se hvataju za prolaznike kao pijavice dok ovi očajnicki pokušavaju da ih se otarase. Cela ta bizarna scena učinila je da se osetim kao da sam greškom zalutala u neki kadar Dikensove mračne scenografije. Da čudo bude veće ovaj prizor se odvijao u neposrednoj blizini najpoznatije plaže na svetu. Tek sutradan, kad sam dobro proučila mapu, shvatila sam da je od moje ulice samo par blokova dalje bio početak favele. I upravo u takvom dekoru , jedan do drugog nizali su se kiosci, kafei, marketi i restorani. Ušli smo u prvi.

Na vratima smo odmah dobili plastične kese da u njih stavimo kišobrane, što mi se učinilo kao vrlo praktično rešenje. U dnu velike ružne sale nazirao se deo sa švedskim stolom donekle zaklonjen dekoracijom od prirodnog zelenila. A onda – iznenađenje.

Ono što smo ugledali bio je potpun kontrast okolnom enterijeru i pre bi odgovaralo nekoj luksuznoj hotelskoj svečanosti. Još nekoliko stranaca, bekpekera i nas par Beograđana na trenutak smo ostali potpuno zatečeni obiljem jela pažljivo postavljenim i dekorisanim. Kakvih je tu đakonija bilo! Hladnih predjela i salata u svim mogućim bojama, supa i čorbi, krompira spremljenog na bezbroj načina, kroketa, svih vrsta mesa, plave i bele ribe, fileta, dimljenog lososa, sušija, brodeta, empanada sa raznim nadevima, sosova, testa, pečuraka, priloga od zelenog povrća, lokalnih specijaliteta, i ....mnogo oduševljenih osmeha. Registrovali smo i žablje batake.

Pogled na Ipanemu / Photo: Mirjana Stanojloviæ

Sve što poželite poređate na velike plastične tanjire i odnesete na merenje. Cena je jedinstvena za sve vrste namirnica – 23 reala za 1kg, što je tada iznosilo 7,6 evra . Piće se posebno plaća. Moja čaša prirodnog soka od pomorandže je koštala 6 reala – 2 evra. I to nije bilo sve. Dok smo se približavali vagi, čuli smo uporno lupkanje, okrenuli se i ugledali jedno nasmejano lice koje nas je opominjalo da smo zaboravili roštilj. Mašicama nam je pokazivao razne vrste mesa koje su cvrčale na roštilju i mamile mirisom. Bekpekeri nisu hteli ovo da propuste. A nas dvoje smo procenili da smo ionako preterali , pa smo teškog srca odustali od ovog iskušenja. Samo što smo seli za sto, u restoran su polako počeli da pristižu ostali Beograđani i mi smo sa osmehom pratili izraze njihovih lica u prvom susretu sa brazilskom gastronomijom.

Posle večere u "restoranu na kilo", vratilo mi se raspoloženje i odlučila sam da malo procunjam ulicom Avenida Nossa Senhora de Copacabana, prvom paralelnom sa avenijom Atlantica. Na mom ćošku i dalje je stajalo petorica lepuškastih policajaca natovarenih pancirima i sa vidno istaknutim automatima. Nastavljajući dalje sa zanimanjem sam konstatovala da su sve banke i menjačnice bile opasane gvozdenim ogradama sa dobro opremljenom stražom, koje su nezgrapno štrčale u odnosu na fasade. Što sam više odmicala, kraj mi se sve manje dopadao i posle znatno kraće šetnje nego što sam planirala, nije mi preostalo ništa drugo nego da se vratim u hotel i sačekam novi dan.

„ Cidade Maravilhosa”

Sledećeg jutra nije bilo ni traga od kiše i zapare, pločnici su bili potpuno suvi, a Rio umiven. Prve reči koje nam je uputila Suzana, naš brazilski vodič bile su:

People, you are so lucky!

Što je praktično značilo da se u našu čast razvedrilo nebo posle mesec dana sivila i padavina i Rio konačno blesnuo u svoj svojoj lepoti i kontrastima.

Moj hotel se nalazio u prvoj poprečnoj ulici do Kopakabane koja se proteže u dužini od 4km avenijom Avenida Atlantica. Na jednom svom kraju, Kopakabana se završava rtom iza koga se proteže druga plaža, Ipanema, do koje se zbog prirodne prepreke ne može doći istim pravcem, već je potrebno napraviti krug preko grada.

Na drugom kraju Kopakabane je čuvena Glava šećera , prirodna stena neobičnog oblika koja je Riu donela svetsku slavu. Rio zaista ima neverovatnu konfiguraciju zemljišta i fascinira svojim karakterističnim položajem, kakav ne verujem da ima ijedan grad na svetu. Ceo je u brdima koja štrče na sve strane presecajući avenije i naselja, čas zaklanjajući vidik, čas mameći da se na njih popnete i sagledate grad u jednoj potpuno novoj perspektivi, sa jezerom, pravom tropskom šumom u sred grada i Atlantikom, kao na dlanu.

Najlepši doživljaj kada se započne obilazak Ria je pogled sa njegova dva najpopularnija brda, gde je i sam uspon atrakcija. Naša prva destinacija bio je – Korkovado (Corcovado) .

Korkovado (“grbavac” na portugalskom)sa svojih 710m se ugnezdio u sred najveće urbane šume na svetu – nacionalnog parka Tižuka (Floresta da Tijuca). Ideja da se izgradi železnica sa uspinjačom za radoznale Karioke i turiste rodila se vrlo rano, pa kako je Rio od svog postanka nosio epitet kulturne prestonice Brazila, uspinjača je otvorena već 1884. Pokreće se preko električnog pogona i samim tim ne zagađuje okolinu svog prirodnog okruženja. Železnica se penje nekih dvadesetak minuta, brzinom ne većom od 15km na sat, čitavom trasom oivičena gustišem, osim na jednom mestu gde se samo u par sekundi otkriva parčence fantastičnog pejsaža, ukoliko ste zauzeli sedište na levoj strani vagona, dajući vam tek nagoveštaj šta vas čeka na vrhu.

Po izlasku iz voza, ulazi se u lift koji vodi do vidikovca. Na platou, zakrčenom stotinama turista sa svih meridijana, dočekuje vas snažan vetar, pogled od 360 stepeni i monumentalna statua Hrista Spasitelja, koja je fotografisana iz svih mogućih uglova, obišla svet i proslavila Rio. Statua je podignuta 1931, i visoka je 38 metara. Konstruisana je sa raširenim rukama kao da želi da prigrli grad, težina joj je preko hiljadu tona a može da izdrži udare vetra jačine do 200km na sat.

Kad završite sa slikanjem, možete na miru sa potpunim uživanjem da se prepustite pogledu čija se lepota prostire u beskraj. Korkovado neprestano nadleće jato fregata, interesantnih ptica koje Karioke nazivaju čistačima okeana. Vidikovac je napravljen tako da možete idući u krug , pogledom da obuhvatite ceo grad, njegove zalive, uvale i lagune, da naslutite svih 80km njegovih plaža, među kojima su najpoznatije Ipanema, Kopakabana, Botafogo i Flamengo, most Niteroi koji spaja istoimeni deo grada sa Riom, lagunu Lagoa Rodrigo de Freitas, botaničku baštu ( “Jardim Botanico”), stadion Marakanu, i pravu košnicu koja se komeša i ne posustaje 24 sata. Sa Korkovada se pruža divan vidik i na ono drugo brdo, valjda najpoznatije na svetu – Glavu šećera. I onda shvatite zašto Rio de Žaneiro nosi epitet “Cidade Maravilhosa” - veličanstvenog grada.

Pogled sa Korkovada / Photo: Mirjana Stanojloviæ

Kako je sunce menjalo položaj, čas zaklanjajući se iza bucmastih oblaka, čas bacajući blještavu svetlost, i pejsaž je menjao svoj kolorit, prelivajući se od jasnih i žestokih boja kakve samo leto poznaje, do nežnih i magličastih tonova , neodoljivo me podsetivši na Tarnerove treperave akvarele,od kojih bi neki zasigurno odslikavali ovaj prizor i prekrivali zidove Tejta, da je kojim slučajem Vilijam znao šta na svojim vrhovima krije čudesni Korkovado.

Rio je do te mere razuđen i zbunjujući, da u početku nisam uspevala da mu uhvatim ni kraj ni početak. Kad sam mislila da sam na jugu , bila sam na severu, kad sam bila ubeđena da prolazim avenijom jedne plaže, bila je neka sasvim druga.Kroz sva brda su prosečeni tuneli pa i to otežava snalaženje i prepoznavanje okoline. Neke znamenitosti koje sam obišla, uopšte posle toga nisam uspela da nađem na mapi.

Na ovu kartu igraju i pojedini taksisti. Kada sam konačno našla vozača koji je znao gde se nalazi muzej Nacionalne istorije, zavalila sam se na zadnjem sedištu i prepustila da me vozika po gradu. Put je vodio širokim bulevarima pored lepo uređenih sportskih terena, čas avenijom duž plaže Flamengo koju je projektovao glavni brazilski arhitekta Roberto Burle Marx, sa mnoštvom staza za šetnju i rekreaciju, čas kroz tunel, pa opet pored parkova i kvartova sa divnim građevinama, dok je Glava šećera svaki čas izvirivala. Sa radija su dopirali zvuci meni nepoznate ali prijatne muzike ( „musica popular brasiliera“) i malo je falilo da zadremam, da se nisam trgla shvativši kako po drugi put obilazimo isti krug. Skočila sam i pobunila se. Ali ništa nije vredelo, odgovarao mi je, teatralno gestikulirajući, samo na portugalskom. Shvatio je da sam primetila da me vozi u krug ali ne i da sam ja tvrd orah i da neće sve proći kako je zamislio, kad se odlučio za isti manevar i treći put. Potpuno hladnokrvno sam mu na engleskom rekla da mu neću platiti razgledanje grada koje nisam tražila i mislim da je po intonaciji shvatio. Kad se konačno zaustavio ispred muzeja, smanjila sam račun. Bunio se ali je ućutao, verovatno već planirajući lov na neku novu strankinju.

Istorijski muzej je smešten u nizu građevina kolonijalnog stila i sadrži vredne artefakte i eksponate uglavnom pokrivajući sve istorijske periode Brazila.

Glava šećera (Pao de Acucar), simbol grada Ria, su u stvari dve formacije povezane žičarom. Uspon se sastoji iz dve etape, žičarom se najpre penje na manje brdo (Morro da Urca) posle čega sledi presedanje i vožnja na ono veće. Kako se Glava šećera nadvila nad samim okeanom, pogled sa nje nudi jednu novu perspektivu , različitu od one koju ste imali na Korkovadu. Ovde se treba zadržati što je duže moguće, jer kad siđete na zemlju, jedan deo čarolije nestaje. Na Glavi šečera je tog dana bila takva navala turista da smo u redu za povratak žičarom, čekali dobrih sat vremena i to na suncu. Vodič nam je skrenula pažnju da se u suvenirnici na Glavi šećera prodaju najlepše izrađeni predmeti od drveta koji se ne mogu naći na drugim mestima u Riu. Bila je u pravu.

Ako se dogodi da nesmotreno zalutate u kraj koji je isto tako mračan kao i njegova reputacija, može vas iznenaditi jedan nesvakidašnji običaj koji praktikuju stanovnici Ria. Kad primete da je grupa sa nečasnim namerama bacila oko na nekog turistu, momentalno će opkoliti stranca sa svih strana i nastaviti zajedno sa njim sve dok džeparoši ne shvate poruku i ne odustanu od svoje namere. U prvom momentu svakome će se od ove predstave odseći noge, ali će ubrzo shvatiti da je u pitanju neobična solidarnost koja nekad može da spase i život.

No, ovako nešto se sigurno neće dogoditi u onoj ulici sa početka priče - Avenida Nossa Senhora de Copacabana, koja je po danu delovala daleko gostoljubivije i prijatno me iznenadila, iako su je i dalje opsedali oni kojima život nije dao drugu šansu. Ispostavilo se da je to vrlo živa gradska arterija sa mnoštvom privlačnih prodavnica među kojima ubedljivo prednjače one sa cipelama jer kako je poznato, Brazil je jedan od najvećih svetskih proizvođača ovog artikla.

Čitavim potezom ređaju se restorani svih vrsta u kojima se u obilju nude prirodno ceđeni sokovi i ukusne empanade, za one koji nemaju vremena da sednu za sto. Ovde bi i sit ponovo ogladneo. Zbog velikog prometa, radi se brzo a izlozi okrenuti prema ulici dopunjuju se non-stop tek izvađenim jelima iz rerne i celom ulicom se šire mirisi omiljenih specijaliteta Brazila. Tropsko voće je zakrčilo trotoare, po kojima cirkuliše silan svet svih boja kože. Na svakom koraku se susreću prelepe bebe sa licima boje čokolade.

Karioke imaju neodoljivu želju da vam pomognu čak i onda kad govore samo svojim maternjim jezikom, kao jedan srednjoškolac koji se ponudio da mi pomogne pri plaćanju računa u restoranu, pokazavši mi prstima koliko treba da platim. Toliko je bio srećan što sam odgonetnula sumu, da smo se na kraju i rukovali.

Ulica je prosto bila načičkana prodavcima svakojake robe, ali jedan je bio posebno originalan i privukao mi pažnju. Stajao je na uglu sa svojim biciklom. Na biciklu je bila korpa, a u korpi mačak sa mačjim kačketom, onim koji ima proreze za uši. Bio je miran i poslušan kao pravi maneken. Pored bicikla poveća kutija sa mačjim kačketima svih mogućih dezena. Razneženi prolaznici se zaustavljaju da ga pogledaju i pomaze, mnogi izvade sitniš i kupuju kačkete koji im možda nikad neće trebati, ali to nije ni važno, mačak je neodoljiv. Privučena ovim egzotičnim uličnim scenama, kao Evropljanka u zemlji čuda, nastavila sam dalje da istražujem sa namerom da iskoristim svaki dragoceni trenutak, sve dok Rio sasvim ne utone u mrak.