Kapadokija [1]

Prema tome nije mi trebalo puno razmišljanja kad mi je na leto 2002. tada već bivša koleginica, a dobra prijateljica Derja, ponudila da provedem sa njom i njenim mužem nedelju dana u Kapadokiji kao gost njenih roditelja.

Ima puno povoljnih dvodnevnih ili trodnevnih paket aranžmana iz Istanbula za Kapadokiju (i toplo ih preporučujem svakom ko boravi u Istanbulu dve nedelje ili više), ali biti gost kod nekog ko zapravo poseduje jedan fairy chimney je sasvim druga priča. Derjini roditelji su iz Učhisara, ali ceo život su proveli u Ankari, kad je otac otišao u penziju izgradili su kuću u rodnom selu/gradiću i tamo provode leto (zime su oštre u Kapadokiji).

No da krenem redom šta je uopšte Kapadokija? Po današnjim (turističkim) merilima, dakle, ne istorijskim, to je parče planete od nekih 70 kvadratnih kilometara u centralnoj Anadoliji na kome su taloženje vulkanskog pepela i kasnije erozija (naročito eolska) stvorile jedinstvene primerke reljefa (misli Đavolji grad pa mnogo veće i, što je važnije, mnooogo raznovrsnije). Oblast je bila nastanjena otprilike oduvek, ali su rani hrišćani i vizantijci ostavili najviše traga. Ovi prvi u vidu čitavih podzemnih gradova uklesanih u meke stene u kojima su se krili od proganjanja, drugi u vidu ranovizantijskih fresaka oslikanih na zidovima hramova takođe uklesanih u meki turf od koga se Kapadokija sastoji.

Automobilom od Istanbula put je trajao nekih dvanaestak sati sa dobrom pauzom za malo prerani ručak koji se pamti, jagnjetina na planini Bolu na pola puta između Istanbula i Ankare. Ja nešto ne sečem vene za jagnjetinom ali ta je bila perfektna. Razdaljina ugrubo nekih 700 km, od čega je samo do Ankrare (oko 400km) autoput (u to vreme minus prevoj na planini Bolu). Ostalo su obični putevi sa dve trake, koji su uglavnom u veoma dobrom stanju (u odnosu na naše puteve iste kategorije su pesma), ali mestimično preopterećeni kamionskim saobraćajem.

Dolazak, odnosno kako smo pronašli kuću, jer Derja je bila u fazonu al' se ovo izgradilo, pa nije znala gde joj je roditeljska kuća, sam detaljnije opisao na blogu o svadbama. Samo da podsetim, njena majka nam je dala audio reper - svadba je bila na uglu njihove ulice.

Učhisar (Uçhisar) je selo/gradić 3 km uzbrdo od Goremea (Göreme), gradića koji se računa kao srce (epi)centar) kapadokijskog turizma. Ime je složenica od reči tri (uç) i tvrđava (hisar). Dakle, tri tvrđave, a zašto je jasno odmah – mestom dominiraju tri stene, od kojih je jedna zaista ogromna, koje su ko zna kada i čijim radom postale tvrđave. Ta glavna tvrđava unutar koje je izdubljeno stotine prostorija i stepenište ka vrhu je najviša tačka oblasti sa koje se mnogo od Kapadokije vidi kao na dlanu. Turistima se ulaz naplaćuje, domaćima ne, a zahvaljujući tome što smo bili gosti Memet beja (bey – gospodin na turskom), mogli smo nekoliko puta da uživamo u posmatranju zalaska sunca sa tvrđave for free, omiljeni deo dnevene rutine za mnoge Učhisarce (inače posmatranje zalaska sunca je u islamu priznata substitucija za molitvu).

Prvi dan, pošto smo "dočekali mladu" (vidi blog o svadbi ako već nisi) smo proveli lenjo prepodne u priči (mene je Memet bej uhvatio kao žrtvu za bekgemon ili kako se to ovde zove tavla (tabla) i bio me ko vola u kupusu, do mere da je kasnije počeo da mi popušta, jer mu je bilo neprijatno). Popodne smo krenuli u tracking do Goremea. U tu svrhu nam je Memet bej obezbedio rođaka Ahmeta kao vodiča. Nije baš da se može izgubiti, ali se može potrošiti puno više energije za ionako zahtevnu stazu ako se ne zna put, a on nikako nije jednosmislen. Odmah na početku pravim prvi snimak već zaljubljen u Kapadokiju (na prvi pogled, treba li reći).

Put nas vodi iz roza doline preko jednog prevoja u belu dolinu i ja polako počinjem da naslućujem ono što se ne može ukapirati ni iz jednog vodiča, nekako ne uspevaju da to naglase dovoljno, a to neverovatna raznolikost reljefa. Svaka dolina ili bolje kanjon, ima svoju boju, svoje oblike i svoju strukturu stena. Boje idu od bele, preko roza, velikog broja nijansi sivog do takođe velikog broja nijansi žutog iliti okera.

O različitosti oblika ne bih ni pokušao da pišem, za tu svrhu se poštapam fotografijama. (A znam da ću imati nesebičnu pomoć carice fotografija na blogu B92, znate na koga mislim).

U Goreme smo stigli posle tri sata – znači kilometar na sat. Popili pivo, ja sam ugovorio let balonom za dan nakon sledećeg, te smo se minibusom vratili u Učhisar. Memet bej nas je sačekao u centru i odveo nas na vrh "tvrđave" da gledamo zalazak sunca. Popeti se na vrh (naročito posle onog tracking-a) nije baš najlakše, to je, koliko cenim, ekvivalent deset spratova, ali stepenište, naročito oni originalni klesani delovi, nije baš standardno. Međutim, pogled sa vrha čini taj napor itekako isplativim. (Na žalost nemam nijednu svoju fotogafiju sa te tačke, jer je svaki put kada sam bio gore već "pala blenda")

O letu balonom u sledećem tekstu.

-------------------------------

Beleška na margini

Svetlo

Kapadokija je mesto gde sam se nedelju dana osećao high bez da sam išta konzumiro, jednostavno, mesto je magično. U jednom trenutku mi je pala na pamet Pol Kleova izjava da je svetlo otkrio prilikom boravka u Tunisu (ne mogu da je nađem u celini, ali citiram iz Wikipedie (naglašavanje moje): Klee’s artistic breakthrough came in 1914 when he briefly visited Tunisia with August Macke and Louis Moilliet and was impressed by the quality of the light there. He wrote, "Colour has taken possession of me; no longer do I have to chase after it, I know that it has hold of me forever... Colour and I are one. I am a painter." Tek u Kapadokiji kapiram na šta je mislio.

Svetlo je prosto opipljivo, nije samo stvar čula vida, osećaš ga celim telom, maltene je taktilno, misliš da ga možeš uhvatiti. To nije stvar samo sunca, jer da jeste onda bi verovatno to isto osećao i ovde, gde oblačka ne vidimo od maja do oktobra. To pretpostavljam ima veze sa tlom, ovde gde živim masline i ostali zeleniš upiju to sunce, a u Kapadokiji (slično kao u Severnoj Africi) tlo ga reflektuje nazad čineći ga nekako "gušćim".

Drugi deo