Tindersticks u Novom Sadu

Devet godina nakon beogradskog koncerta u SKC-u, melaholični engleski trubaduri su se ponovo obreli u Srbiji. Ovoga puta u Novom Sadu, u simpatičnoj zgradi Pozorišta mladih. Povod njihovog dolaska bila je promocija njihove devete studijske ploče „The Something Rain“ koja je objavljena krajem februara. Znajući da Tindersticks uživo zvuče bolje nego na albumima, kao i to da je „The Something Rain“ jedno od najlepših izdanja koje su objavili u ovom veku, sa pravom smo od ovog koncerta mnogo očekivali. Ispostaviće se da su se nešto malo pre ponoći, gotovo sva ta očekivanja ispunila. No, krenimo redom...

Sve koncerte na ovogodišnjoj Tindersticks turneji otvara francuski muzičar Thomas Belhom. Uz pomoć glasa, nekoliko akustičnih gitara (čiji zvuk često završi na lupu), bubnja, egzotičnih udaraljki, kao i semplova, Belhom je potpuni one man band. Njegova muzika bi se mogla opisati kao folktronica, u kojoj se mešaju folk, lo-fi francuske šansone, pop i minimalni Calexico zvuk. To što podseća na bend Joey Burnsa i Johna Covertina nije nimalo slučajno, pošto je upravo sa njima bio član projekta ABBC pre petnaestak godina. Većinu pesama koje je svirao potiču sa njegovog novog albuma „Rocéphine“, koji zvanično izlazi u ponedeljak 14. maja. U onih tridesetak minuta koje je proveo na bini, Belhom je ostavio utisak krajnje nepretencioznog muzičara bez obzira na široku lepezu instrumenata sa kojima je baratao, a njegova akustična i minimalistička muzika je bila odličan uvod za koncert koji je usledio.

Oko desetak minuta posle 22h na binu izlaze Tindersticks, sa osmehom na licu i elegantno obučeni kao i uvek. Srž benda i dalje čini trio koji je na okupu preko dve decenije - pevač Stuart Staples, gitarista Neil Fraser, klavijaturista David Boutler, a na akutelnoj turneji u bendu su još basista Dan McKina (svirao u britanskom bendu Straw), saksofonista Terry Edwards (session muzičar koji je radio sa mnogim velikim imenima kao što su Nick Cave, Tom Waits, Spiritualized, PJ Harvey, Gallon Drunk...) kao i bubnjar Earl Harvin (u čijem muzičkom CV-ju se nalaze Joe Henry, Jeff Beck, Richard Thompson, Art of Noise i drugi). S obzirom na to da su isti muzičari zajedno snimili „The Something Rain“, ne treba da čudi što je to akutelno Tindersticks izdanje sinoć odsvirano u celosti, kao i da su pesme koje potiču sa njega zvučale najmoćnije.

PROČITAJTE RECENZIJU ALBUMA “THE SOMETHNIG RAIN”.

Početak koncerta bio je rezervisan za stare hitove. Veče je otvoreno klasikom „Blood“ sa prvog albuma, koji i posle 19 godina zvuči sveže, da bi odmah nakon nje usledila „If You're Looking for a Way Out“, tokom koje je onaj deo publike u kome kuca krhko srce (a da se ne lažemo, takva je većina onih koji vole Tindersticks) počeo da se lagano topi, da bi tokom „Dick's Slow Song“ bend pridobio gotovo svako biće u pozorištu. Došlo je vreme da nostalgiju zamene pesme na koje se bend najviše loži, pa je tako od četvrte numere usledilo predstavljanje nove ploče.

Na koncertu u Španiji ovog proleæa

Prva pesma sa „The Something Rain“ bila je „Chocolate“. Dok je Boutler recitovao priču o upoznavanju devojke za koju se ispostavlja da je momak , ostatak grupe, predvođen Fraserovom gitarom i Edwardsovim saksofonom, bio je sve bučniji, praveći atmosferu rasposajanog džem sešna . Kada je prvi deo pesme kulminirao, publika je sasvim izvilenela izmamljujući široke osmehe muzičarima, koji nisu krili zadovoljstvo dok su numeru privodili kraju. Sve pesme sa nove ploče zvučale su gotovo bez greške: „Show Me Everything“ su obojili oštri zvuci Neilove gitare, energiji pop hita „This Fire of Autumn“ uopšte nisu nedostajali oni prateći ženski vokali, a tokom „Frozen“ bili smo svedoci da sve one zvuke za koje smo mislili da su elektronski efekti, u stvari proizvodi Fraser na svojoj gitari. Pesme sa nove ploče u jednom momentu su prošarale dve stare „Don't Ever Get Tired“ i „I Know That Loving“, od kojih je ova potonja naišla na bučno odobravanje publike, i to verovatno onih koji savršeno dobro znaju na šta Stuart misli kada peva „She sinks inside me / There like chemicals“. Zvanični deo koncerta završen je sa „Come Inside“, ličnim favoritom sa aktuelnog albuma i jednom od najlepših pesama koju su Tindersticks napisali tokom dvodecenijske karijere. Edwardsov saksofon je lelujao po toploj novosadskoj večeri, dok je ostatak grupe pravio atmosferu koja je asocirala na letnju noć u zadimljenom lounge baru polupraznog hotela na nekoj mediteranskoj obali krajem sedamdesetih godina. Čista poezija.

Prvi bis je počeo distorziranom „4.48 Psychosis“, da bi usledio klasik sa drugog albuma „Cherry Blossoms“. Iako su Rhodes klavijature zamenile originalni zvuk Boutlerovog prastarog klavira, Fraserov solo na gitari je ovu pesmu obukao u potpuno novo ruho, zahvaljujući kome smo imali utisak da „Cherry Blossoms“ slušamo po prvi put, bez obzira na one stotine hiljada puta koliko smo je zaista čuli dok smo bili „six feet down at 4am“.

PROČITAJTE RECENZIJU ALBUMA “FALLIN DOWN A MOUNTAIN”



Da su Tindersticks shvatili da euforiju koja je vladala u publici ne sreću baš svako veče, dali su nam do znanja kada su odsvirali jedan od najvećih hitova „Tiny Tears“, pesmu koju inače nigde ne izvode na ovoj turneji. Da li je to bila zvučna iluzija, muzička potkovanost benda ili nešto treće, tek mogao sam se zakleti da sam u „Tiny Tears“ čuo sve one gudače koji se nalaze i na studijskoj verziji...iako sem Neilovih i Suatrovih gitara nije bilo nijednog žičanog instrumenta na bini. Za sam kraj, Tindersticks su odsvirali singl sa nove ploče „Medicine“ kao i onaj morriconevoski instrumental koji zatvara ovogodišnji album „Goodbye Joe“, tokom koga su se Staples i Edwards latili instrumenta kog znamo kao melodika.

Iskreno sumnjam da je sinoć bilo mnogo onih koji su nakon nešto više od sat i po, koliko je trajao koncert, napustili Pozorište mladih nezadovoljni. Ako ste došli da čujete pesme uz koje ste nekada patili za/zbog nekog/nečeg dobili ste ih; ako ste želeli muziku uz koju možete da mrdate kukovima zavaljeni u stolicu – mrdali ste; ako ste došlo da čujete uživo jedan od najdražih albuma objavljenih u ovoj godini, želja vam se ispunila; ako ste došli da čujete bend koji i posle 20 godina zvuči naloženo na ono šta radi – čuli ste ga.

Nema smisla žaliti za činjenicom da bend nije svirao „No More Affairs“, „Her“, „Can We Start Again“, „Another Night In“ ili neki drugi favorit kog volite, a posebno nema smisla biti razočaran zbog toga što su Tindersticks odsvirali ceo novi album, bez obzira koliko vam se on manje sviđa u odnosu na starija izdanja. Uostalom, ko god je želeo mogao je na internetu proveriti pre koncerta šta sviraju na aktuelnoj turneji, i saznao bi da, sem „Tiny Tears“, neće biti nikakvih iznenađenja. Osim, ukoliko ne računate u iznenađenje da su gotovo sve pesme uživo zvučale lepše nego studijske verzije.

Sve u svemu, zahvaljujući grupi Tindersticks, beše ovo jedna predivno majsko veče kome zaborav neće moći gotovo ništa.