Lee Ranaldo - Between The Times And Tides

Ono što je Sonic Youth uvek izdvajalo iz mase bendova koji sviraju sličnu muziku jeste gotovo savršen odnos između melodije i eksperimenta. To je ujedno i obeležje svakog njihovog člana: pogledajte samo solo albume Thurstonea Moorea na primer – taman kad pomislite da će nas “udaviti” sa još jednom pločom koja sadrži tri “pesme” u trajanju od sat vremena, on objavi album koji ima mnogo više sličnosti sa muzikom Nicka Drakea nego Glenna Brance recimo. Na stranu njegovi solo radovi, činjenica je da taj balans između improvizovanja i zaraznih melodija Thurston perfektno izvodi već tri decenije i na Sonic Youth pločama, no na njima ima veliku pomoć svojih kolega. Naime, drugi Sonic Youth gitarista Lee Ranaldo nije ništa manje uspešan što u noise, što u “pop” pesmama od Thurstona, jedino što je uvek imao manje prostora da se iskaže u svojim autorskim kompozicijama. Takođe, treba pomenuti da su krajnosti u koje odlazi Lee još veće od njegovih kolega iz benda – kada reši da “skrši” pesmu, on “krši” u stilu numere “Sister Ray” od Velvet Underground, a kada je raspoložen za melodične note, one su neretko zaraznije od Thurstonovih. Kada je u pitanju Leejev osećaj za melodiju, on me je uvek na neki uvrnut način asocirao na The Beatles dvojac Lennon/McCartney, a ploča o kojoj danas govorimo samo je potvrdila te asocijacije.

Lee je na gotovo svakom Sonic Youth albumu imao 2 ili 3 svoje pesme, no od 2000. godine taj broj se sveo na samo jednu po ploči. U međuvremenu, Thurston i Kim Gordon su objavili da se razvode i da Sonic Youth odlaze na pauzu na neodređeno vreme, te svi oni kojima nedostaju Leejevi hitovi pitali su se kada će ponovo čuti neku njegovu “strofa-refren-solo” pesmu. Čekanju je konačno došao kraj 20. marta ove godine, kada je Lee objavio album “Between The Times And Tides“.

Iako je reč o njegovom devetom solo albumu, ova ploča se razlikuje od svih njegovih prethodnih izdanja. Naime, dok su ostali Leejevi albumi bili skoro u celosti eksperimentalni, za ovaj novi se može reći da se najviše oslanja na pop (sa ili bez navodnika, svejedno) od bilo čega što je do sada objavio. Što bi ovi preko bare rekli, Lee je napokon snimio “song oriented” ploču. Ukoliko ste se ikada pitali kako bi zvučao Ranaldov album odsviran u stilu pesama “Wish Fulfillment”, “Mote”, “Genetic”, “Skip Tracer”, ili “Eric’s Trip”, odgovor ćete naći na ploči “Between the Times and Tides“.

Pored ovog primamljivog opisa, ekipa muzičara koja svira na ovom albumu čini ga još primamljivijim. Lee Ranaldo naravno svira gitaru i peva, no tu je još i njegov vršnjak, pedesetšestogodišnji gitarista Nels Cline (trenutno “zaposlen” u grupi Wilco), veteran njujorške improvizovane scene Alan Licht, klavijaturista iz jazz sveta John Medeski, Irwin Menken je na basu, a na bubnjevima je Ranaldov Sonic Youth kolega Steve Shelley. Kao gosti pojavljuju se Jim O’Rourke na basu, Leejeva supruga Leah Singer kao prateći vokal, kao i Bob Bert, koji je svirao bubnjeve u Sonic Youth pre Shelleya u prvoj polovini osamdesetih. Kada još na to dodamo da je Lee ploču producirao zajedno sa Johnom Agnellom (neki od njegovih “klijenata” su Sonic Youth, Dinosaur Jr, Patti Smith, Buffalo Tom), visoka očekivanja od “Between The Times And Tides“, bar na papiru, više su nego logična.

Što se tiče tih očekivanja, ona su opravdana najpre u prvom singlu “Off the Wall”. U pitanju je gitarski old-school Sonic Youth hit koji komotno može da izađe na crtu svakoj pesmi koju je Lee napisao za svoj matični bend. Čist zvuk Leejeve gitare, klasičan Shelleyev “drajverski” ritam, uz retko zaraznu melodiju, čine ovu pesmu jednim od najvećih hitova koju je Lee ikada snimio. “Off the Wall” toliko tera na pokret i akciju, da svaki put kad je slušam poželim da je otpanjim do daske i da se vozim najbržom trakom auto puta. Da se na albumu nalazi samo ova numera, on bi zaslužio prelaznu ocenu. Srećom, tu je još nekoliko fenomenalnih pesama.

Tu prvenstveno mislim na šestominutnu “Fire Island (Phases)” u kojoj potpuno dominira gitara Nelsa Clinea. Na pola puta između The Byrds, Neila Younga i Television, ova psihodelična numera poprilično odskače od ostatka albuma, naročito njen drugi deo. Što se “klasike” tiče, “Lost (Planet Nice)” je klasičan Ranaldov pop koji vas nakon svakog novog slušanja tera da se vratite na početak, a “Xtina As I Knew Her” je klasična Sonic Youth pesma. Da i sam Lee voli na svoj način da se zeza sa klasikom čujemo u dve numere: prvo u pesmi koja otvara album “Waiting on a Dream” čija melodija podseća na Rolling Stones hit “Paint it Black”, a potom u “Tomorrow Never Comes” koja pored imena (gle čuda) ima vrlo sličan ritam kao najprogresivnija The Beatles pesma “Tomorrow Never Knows”.



Ovaj album je obavezno štivo ukoliko volite Sonic Youth… I ne samo zbog toga što zvuči kao njihov novi album bez Kim i Thurstona, već zbog činjenice da ima više boljih pesama nego npr. poslednje Sonic Youth izdanje “The Eternal”. Istina, ovde se nalaze 2-3, uglavnom sporije, pesme bez kojih bismo mogli preživeti (tu pre svega mislim na dosadnjikavu folk baladu “Hammer Blows”), no kada sve saberemo i oduzmemo “Between the Times and Tides“ je potpuno opravdao ona visoka očekivanja koja pominjasmo.

Još uvek se ne zna da li će i kada Sonic Youth ponovo zasvirati. Sudeći po hiljadama bendova koji se ponovo okupljaju, odnosno borbi za egzistenciju u savremenom svetu, gotovo sam siguran da je samo pitanje dana (ili godine) kada ćemo naleteti na vest da su svo četvoro u studiju gde spremaju novi album. A dok se to ne desi, ostaje nam da uživamo u njihovim solo projektima među kojima se ploča “Between The Times And Tides“ svakako kotira kao jedan od uspešnijih.