Uliks Fehmiu - Dobre stvari iz kontre

Fehmiu kaže da nije u nekom pretpremijernom raspoloženju, više je usredsređen na aktivnosti koje bi doprinele da film bude što više gledan.

•„Ustanička ulica“ kroz prizmu potresnih ljudskih sudbina govori o našoj mračnoj prošlosti iz devedesetih pod čijom senkom živimo i danas. Aludirajući na engleski naslov filma „Redemption Street“ neko je prokomentarisao - daleko smo mi od iskupljenja. Čemu nas onda ovaj film približava?

- Na vaše pitanje nije lako odgovoriti. Nisam ni siguran mogu li nešto pametno da kažem o tome. Smatram da umetnost ne treba da sudi, već da nam postavlja pitanja. A, naravno, svako od nas ima pravo da donese zaključak kakav želi. U mraku bioskopske sale ste sami i ako to niste. Ta reč - „redemption“, mogla bi značiti i ovo - da dobiješ nazad nešto sto si izgubio. U našem slučaju, pokušaju prevoda filma na engleski, to bi više podrazumevalo suočavanje sa sobom. Pristajanje na sebe i pomirenje sa svim onim što si bio i što jesi. Mislim da su za svakog pojedinca, iako zvuči kao otrcana fraza, važne greške, ali samo ako iz njih nešto nauči. Dok ne spoznamo sopstvene ili možda, kao u ovom filmu, ne priznamo grehe i ne pristanemo da ih okajemo - iskupljenja neće biti. A, tu vrstu iskupljenja možemo da razapnemo u svakom smislu - hrišćanstvo govori o grehu, pokajanju, oprostu, a onda i iskupljenju. U tom smislu, naslov filma je tačan, jer se on na razne načine upravo bavi ovim rečima koje sam izgovorio. Da li će to nama da pomogne? Možda malkice, budući da ta vrsta pomaka treba da dođe s nekih drugih pozicija.

•Mislite na političare?

- Da, mislim na njih. To bi trebalo da im bude posao. S druge strane, nije retko da umetnici po osetljivosti sopstvenog stomaka, naročito dok su mladi, imaju iluziju o tome da mogu da stvore bolji svet. Neretko se nekom ko se koliko toliko uspešno realizuje u svom profesionalnom glumačkom poslu desi da to ubrzo prestaje da mu bude dovoljno. Tad nastoji da konkretno i praktično uradi nešto više, ali i to su izuzeci. Dakle da bi se stvari ozbiljno promenile one moraju doći odozgo. Neko ko sedi „gore“ mora da shvati da je prvo njima iskupljenje potrebno. A mislim da svi oni koji čuče na tim mestima nisu ni blizu tome. Uglavnom troše vreme, pare, novac i energiju, razmišljajući o tome kako da ostanu na svojim pozicijama ne baveći se u stvari pravim problemima, odnosno, da ne budem preoštar, makar jednim delom svog posla.

•Koja osećanja imate danas prema 12. martu? Gde ste bili kad ste čuli da je premijer ubijen?

- Za razliku od mog oca koji je fantastično pamtio datume, ja datume uopšte ne pamtim. 12. mart kao datum nisam zapamtio, ali znam tačno gde sam bio u tom trenutku i ko mi je tu vest javio. Izlazio sam iz svoje pekare u Njujorku i nazvao me je moj drug Vojin, koji takođe živi u Americi, i rekao mi da je Đinđić ubijen. Zaustavio sam auto i ćutao i gledao u prazno. Ne znam koliko sam vremena proveo tako. Mrak, mrak, mrak. To je jedino što mi je bilo u glavi.

•Kažu glumci svaka uloga je izazov i u svakoj se pronađe nešto zajedničko sa sopstvenim karakterom. Ipak, kako je biti u koži ratnog zločinca?

- Apsolutno ni približno onome s čime sam se dosad susretao. Naravno, kad radite neke čuvene likove iz svetske literature, ozbiljne zločince, nemate tu vrstu odgovornosti. Prosto, imate mnogo veću slobodu prema jednom Ričardu III nego u pristupu liku i karakteru koji je deo i moje prošlosti i koji mi je pri tom i generacijski blizak. Oduvek su me užasno uznemiravali ljudi koji mogu da ubiju. I kao klinca, kad bih došao u kontakt sa fotografijama ratnih zločina iz raznih ratova, pre ovih naših... Ta vrsta užasa desila se i kod nas i to su razlozi zbog kojih sam otišao odavde. I onda se nađete u situaciji da možda baš neki takav lik tumačite... Postoje razne uloge koje smo gledali na filmu i različite vrste zločinaca. Postoje oni koji su po definiciji psihopate i taj poremećaj ih dovede do toga da učine nešto strašno, a postoje i ljudi koji su učinili neke strašne stvari, a koji ne spadaju pod tu definiciju, već možda liče na nas...Za zločin koji je počinio lik koji tumačim nema oprosta. I on je toga svestan. On priznaje svoj greh i ostatak onog ljudskog u njemu prepoznaje zver u sebi. A zveri koje su mu stavile nož u ruke i dan danas nemaju muda da to priznaju i da se sa tim suoče.

•Živite u Americi. Kako Vam mi odavde izgledamo? Kad svratite, šta Vam je isto, a šta drugačije?

- Svi se menjamo - i tamo i ovde. Uopšte, u tom smislu ne pravim tu razliku, osim kad je reč o ovoj ovde sredini. Neke stvari su dobre, a neke, koje smatram bitnima, na žalost nisu. Budući da ne živim ovde, prosto ne želim da dođem s nekim kritičkim stavom. Nemam na to prava. Tako i osećam. Onog trenutka kad bih to sebi dozvolio morao bih i da uradim nešto.

•Hoćete da kažete da kroz kritiku automatski preuzimate i odgovornost?

- Apsolutno. Doći od nekud i pričati kako ovo ili ono nije u redu, a tamo negde gde si ti sve to isto je super, prosto je nevaspitano. Kad dođem u kuću svojih roditelja, pa ne valja šteker i stoji tu tako nepromenjen sto godina, dešavalo se da prokomentarišem. Vidim, nije im baš prijatno što sam im rekao da im je kvaka kriva. Kad mi već nešto smeta, dođem, popravim i završim s tim. Ukoliko to ne mogu, bolje onda o tome i da ne govorim. Tako da sam to u kući naučio. Ako se usudim da nešto progovorim vezano za stanje ovde, onda to pokušavam koliko - toliko da prebolim kroz predstave, filmove i poslove koje prihvatam.

•Da li Vam nedostaje pozorište?

- To mi ozbiljno nedostaje. Jedna je radost glumčeve igre na sceni, a druga pozorište koje je nama glumcima kao neka druga kuća. Probudiš se ujutru i nema veze da li radiš ili ne, ideš u pozorište. To mi nedostaje.

•Da li su Vam roditelji kao glumci davali neke pouke kada je zanat u pitanju?

- Ne. Mi smo prosto glumačka porodica Branka, Bekim, Snežana i ja. I svi delimo beskrajno poštovanje prema tom našem poslu. Kad ga radimo onda smo mu do kraja posvećeni. To nije nešto o čemu je moralo da se govori. Možda zbog takvog pristupa i ne radimo tako često, jer imamo odnos prema profesiji, gotovo kao prema religiji, kao prema nečem svetom. Nažalost, taj naš posao nije isti kao pre.

•Šta se promenilo?

- Glumcu daju posao ne da bi napravio nešto različito od sebe, nego po onome za šta je upotrebljiv. Danas je potrebno mnogo manje veštine biti glumac nego što je to bilo ranije. Pretpostavljam da sve to dolazi iz Amerike, iako sam se još kao klinac palio na njihove filmove. Međutim, kada smo otišli tamo da živimo, čitava ta iluzija o američkom filmu je nestala i odjednom sam shvatio, iako sam prema tome imao otpor, šta znači reč industrija. I ona prosto to jeste - i televizijska i filmska. Pozorište manje, ali se i ono muči da opstane. Za razne glumce, za koje sam bio ubeđen da prave neke glumačke kreacije, ispostavilo se da su upravo to što su i van scene. Gledam, recimo, glumicu na filmu koja govori veoma specifičnim nazalnim bruklinskim naglaskom i onda je posle vidim u nekoj tv emisiji - priča na isti taj način.

•Hoćete da kažete da se glumci biraju kao neka vrsta gotovog proizvoda?

- Upravo tako. Izaberem vas kao boju koja mi treba da ofarbam sobu. Retki su oni koji imaju tu privilegiju da dobiju ulogu koja će na kraju postati kreacija. Evo, ovo što sam ja dobio da radim kod Miše Terzića i Gordana Kičića je upravo ta vrsta podele - iz kontre. Na tome sam im beskrajno zahvalan, jer se u takvim podelama dešavaju, nadam se, neke dobre stvari.

Odisej

* Reklo bi se da vas je odredilo ime?

- Branka je jednom rekla da se nije baš nadala da će mi imenom predodrediti put na neke duge godine. Ja, međutim, znam gde mi je kuća. Mene moja Penelopa ne čeka. Zajedno smo. To je razlika.

Život je pitanje ukusa

* Rekli ste da ćete o hlebu snimiti film budući da je pekarstvo Vaš biznis u Americi. Otkud time da počnete da se bavite?

- Da sigurno ću snimiti film o hlebu... A, to sa hlebom se dogodilo slučajno. Život je čudan i ne znaš gde ćeš završiti. Uključi ti neke antene za koje nisi mogao ni da sanjaš da postoje. Kad sam krenuo u sve to, nisam baš bio potpuno svestan, do nedavno, da postoje dve stvari. Život, generalno - u umetnosti, hrani, pa bogami, i u politici, pitanje je ukusa. Drugo, svi jurimo svoje detinjstvo. Eto, našao sam se slučajno u pekari svojih drugara i mene je sve to u procesu stvaranja hleba počelo da zanima, a onda sam kasnije, kao da me je neko poslao na psihoanalizu, shvatio da te ukuse, koje jurim dok pravim hleb, imaju veze sa nekim hlebovima koje sam jeo pored vatre kao klinac i koji su bili pečeni ispod nekog sača u Bosni, na Kosovu, u Srbiji. Volim i kafu. Ona me takođe vraća u neki prostor i vreme - moju kuću. Svako jutro u našoj kući dan je počinjao sa kafom.