Boris Liješević: Teatar kao tumač vremena

Najznačajnije priznanje Udruženja dramskih umetnika Srbije za pozorišnu režiju, Nagrada "Bojan Stupica" za 2013. godinu pripala je Borisu Liješeviću. Njegova predstava "Čarobnjak" po tekstu Fedora Šilija (i u izvođenju ansambla somborskog Narodnog pozorišta) osvojila je nagradu jednoglasnom odlukom žirija - u konkurenciji četrnaest premijerno izvedenih predstava.

Tako je mladi umetnik osobenog rediteljskog rukopisa, posle priznanja sa imenima velikih prethodnika (Gran prija "Mira Trailović" na Bitefu i Nagrade "Ljubomir Muci Draškić") u svoju biografiju upisao još jedno i s njim se, definitivno, uvrstio među naše najuglednije reditelje.

Nekadašnji student Bore Draškovića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, danas asistent Nikite Milivojevića na istom fakultetu, nastavio je tu finu i istančanu liniju: ne samo ostvarenim rezultatima i posvećenim načinom rada, već i sveukupnom odmerenošću i suptilnošću...

Njegov rediteljski izbor prevashodno je dokumentarno pozorište i neposredno tumačenje vremena, po čemu je prepoznatljiv na ovdašnjoj pozorišnoj sceni. Već je dug niz Liješevićevih uspešnih predstava u teatrima širom regiona, pa se s pravom može svrstati u kategoriju koja se nekada zvala - jugoslovenski reditelj, pišu Novosti.

Iz današnje vizure i iskustva umetnika koji nije bio u prilici da lično prati rad Bojana Stupice, šta vam nagrada s njegovim imenom znači?

- Stupica je prekretnica naše pozorišne istorije. Njegov život i rad promenili su sve. Dao je potpuno novi pravac istoriji našeg teatra i da njega nije bilo, sve bi u našem pozorištu bilo potpuno drugačije - kaže Boris Liješević. - Nikada se više nije pojavio neko takav, a ko zna da li će i kada. U sve segmente pozorišnog delovanja unosio je nove kvalitete. Kada posmatram njegovo delo, od pozorišnih objekata koje je projektovao i gradio, pa preko generacija glumaca koje je uveo u profesiju (kasnije i nazivanih "Stupičine bebe"), do vođenja pozorišta, izbora naslova koji su u to vreme postavljani, zaključno sa njegovim režijama - doživljavam ga kao nekog modernog Leonarda ili Mikelanđela. Neizreciva je čast dobiti mesto na spisku dobitnika nagrade s njegovim imenom. Važno je i ono što sam slušao od mog profesora Bore Draškovića, kojeg je, ako se ne varam, Stupica pozvao u Beograd iz Sarajeva i samim tim, posredno, uticao da Bora jednog dana postane moj profesor.

Da li ste se nadali ovom priznanju?

- Dugo sam priželjkivao tu nagradu, a prvi put sam čuo za nju u Novom Sadu, dok sam bio asistent Jagošu Markoviću na predstavi "Maratonci trče počasni krug" 1996. godine. Jagoš je tada pričao o svom iskustvu i kako je posle nagrade kupio jednu sliku. Počeo sam da mislim "Bože, hoću li je i ja jednom dobiti". Na neki način mi je prorekla Renata Ulmanski govoreći na dodeli Mucijevog priznanja, praveći paralelu sa ta dva velika reditelja. Dobio sam nagradu za predstave "Elijahova stolica" i "Čekaonica", dok je "Stupica" pripala Ivi Milošević za "Proslavu". Radovao sam se njenoj nagradi jer je "Proslava" za mene jedno od najboljih pozorišnih ostvarenja, uopšte. Mislim da je kasnije predstava nepravedno skrajnuta i zaboravljena... Slučaj je hteo da mi upravo Iva Milošević, kao predsednik žirija, javi da sam ove godine ja dobio nagradu.

Foto: Tanjug (arhiva)

U Beogradu je trenutno na repertoaru vaša "Čekaonica", "Plodni dani" i "Elijahova stolica", u Somboru "Čarobnjak", u Novom Sadu "Povodom galeba", "Jare u mleku", "Greta" i "Sluga dvaju gospodara", "Alkestrida" u Sloveniji, "Mirni dani u Miksing Partu" u Zagrebu, "Očevi su (grad)ili" u Podgorici. Šta vam je donelo ovo "jugoslovensko" iskustvo?

- Osećanje da mi je kuća tamo gde se razumem s ljudima i govorim istim ili sličnim jezikom. Ali, ono što je nekada bio jugoslovenski prostor sve se više gubi i sve se više razlikuju države koje su iz njega nastale. Sve manje delimo neke navike i standarde. Još uvek se razumemo zahvaljujući zajedničkoj prošlosti, ali je sve manje onoga što nas vezuje. Svako ide na svoju stranu i gradi različitu budućnost, jer već sada ima različitu sadašnjost. I mi u pozorišnom svetu, sve manje znamo šta se dešava kod suseda, kao i oni kod nas. Izvesno da je za to presudan materijalni faktor: glumci koji, primera radi, u Zagrebu imaju dve predstave dnevno i između probe - ne stižu da prate šta se dešava u regionu. Tako će i "jugonostalgija" uskoro, s nekom novom generacijom nestati...

Uočavate li i mentalitetske razlike?

- Sigurno da su prisutne od Podgorice do Ljubljane. Ovo je vreme koje, na neki način, i traži razlike u teatarskom smislu. U poslednje vreme uočavam da mnoge moje kolege iz Srbije dobijaju priliku da režiraju u regionu, na čelu sa Milošem Lolićem, koji sa velikim uspehom režira svuda u inostranstvu. Siguran sam da nas ne zovu zbog onog što mogu da dobiju od svojih reditelja već zbog različitih rediteljskih poetika. Nešto se veoma pozitivno poslednjih deset godina desilo u Srbiji. Doskora se govorilo kako nema dovoljno mladih reditelja, a sada cela jedna generacija ima popunjene rasporede u naredne dve godine za režije i po regionu! Mene su počeli da pozivaju posle "Elijahove stolice", Lolića posle "Sanjara", Anu Tomović posle "Broda za lutke"... Reditelji mlađe generacije naučili su da traže i da se bore za svoj umetnički izraz, još odvažnije od svojih prethodnika. I otvaranje naše zemlje za različite poetike iz drugih sredina za nas mlađe, bilo je veoma značajno.

Koju sredinu, od onih u kojima ste režirali, najviše poznajete?

- Radeći u Crnoj Gori stekao sam utisak da tu mogu najbolje da se izrazim jer najbolje poznajem njen duh sadašnjice, goruće probleme i ono što je u vazduhu. Tako je nastala i moja predstava "Očevi su grad(ili)". Kada je, pak, o Srbiji reč, to su one predstave koje nisu nastale na dramskom tekstu, pre svega, "Čekaonica", "Plodni dani" i "Povodom Galeba".

Nastavljate li i dalje "liniju" dokumentarnog pozorišta?

- U narednih nekoliko godina imam takve predstave u svom rasporedu. Interesuje me pozorište koje nastaje iz dokumentarnog materijala i razgovora s ljudima, jer se uvek bavi nekim važnim temama i ima priliku da direktno progovori o načemu što se svih nas tiče. Moja predstava "Plodni dani" zapravo je proistekla iz prvenca, "Čekaonice", jer govori o društvu koje tranzicija odvodi u neplodnost... U celom regionu je vaoma važna i tema kako države oduzimaju prostor svojim građanima: ono što je nakada bio park u kome smo odrastali, Grad prodaje nekom vlasniku koji nema osećanje za prostor. Na delu je borba za svaki kvadratni metar.

Kakvi su vam planovi?

- Uskoro u Skoplju počinjem da radim komad Ksenije Dragunski "Osećaj brade", a u Novom Sadu sam počeo probe "Upotrebe čoveka" Aleksandra Tišme. To je roman o Holokaustu, fašizmu, komunizmu. Mislim da ima svojstvo svih velikih i značajnih dela - da mu vreme donosi nova značenja, u novom kontekstu otkriva se u novom svetlu. Jer, ovaj roman ne govori samo o Holokaustu i fašizmu, već zadire u samog čoveka i ono večno...