Darkwood Dub: Vidimo se

Sa karijerom dužom od dve decenije, zavidnom kolekcijom hitova i albumima koji su obeležili muzičke devedesete u Srbiji, te drastičnim stilskim transformacijama od bučnog roka, preko regea, daba, do džeziranog popa, elektronike i futurističkog diska, Darkwood Dub su postali bend čije je aktuelno stvaralaštvo teško promišljati čisto estetskim kategorijama – apstrahovano od njihove istorijske uloge na domaćoj muzičkoj sceni i bremena sećanja na pređašnja izdanja.

Album Život počinje u tridesetoj (2002) simbolički je inicirao fanovsku podelu opusa na „stare“ i „nove“ Darkvude – godine mladalačkog poleta i bunta odmenile su kontemplacije o zrelom dobu i beskonačne studijske manipulacije zvukom; gitare su sve više ustupale mesto elektronici, da bi naposletku na mesto starosedeoca Vlade Jerića stigao popularni džez pijanista/klavijaturista Vasil Hadžimanov. Da ste sredinom devedesetih nekom fanu benda pustili pesmu Robot sa prethodnog albuma Jedinstvo, taj bi se sasvim sigurno našao u šoku i neverici pred helijumskim modulacijama Vučinog vokala, bezbrižnim elektro/disko ritmovima i sintetičkim zvučnim naslagama.

Po već ustaljenoj matrici, aktuelno izdanje Vidimo se još jednom nudi pregršt materijala za polemike među fanovima: od onih koji su odavno digli ruke i novih nezadovoljnika što ih ironično nazivaju Darkwood Hadžimanov Band, do onih sa druge strane spektra koji su zadovoljni muzičkom evolucijom benda i „dostojanstvenim starenjem“. Ako zanemarimo lične preference, sasvim je jasno da se na novom albumu Darkwood Duba (ponovo) predstavljaju kao izrazito beskompromisan bend – bez previše želje da stilski evociraju najveće hitove (koje izdašno isporučuju na koncertima), ali sa porivom da još dalje pomere granice sveže osvojenih soničnih teritorija.

Vidimo se (besplatan download na www.exitmusic.tv, CD i vinil će za par meseci objaviti Odličan Hrčak) ima osam pesama i obiluje novotarijama. Našu prekaljenu vokalnu divu Biseru Veletanlić (inače, tetku Vasila Hadžimanova) mogli smo da čujemo već na uvodnom singlu Nešto sasvim izvesno, koji je izašao nekoliko meseci pre samog albuma; njeno gostovanje se sasvim uklapa u retro-futurističku disko matricu sa albuma Jedinstvo, a među gostima se pojavljuju i perkusionista Feđa Franklin (Dvojac bez kormilara, Menson Benson Sextet, Miško Plavi Trio...), trubač Nemanja Banović (Big Band RTS) – svi odreda pridošlice iz „Vasilovog sveta“.

No ovde nema ni govora o nekakvom zaokretu ka džezu; gostujući muzičari su tu da dodaju još koloritnih naslaga ionako bujnom studijskom zvuku benda, a pesmu nosi razigrani vokalni duet. Sveukupno, pravi izbor za hit singl, a kao bonus na albumu dobijamo i remiks Damjana Elteka.

Uvodna Dva takođe donosi kombinaciju Biserinog i Vučinog vokala i gore pomenuti paket gostiju; ovoga puta u jednostavnoj i uravnoteženoj, blago džeziranoj pop melodiji u srednjem tempu. Toplina i ušuškanost pesme ukazuju nam na stvaralačku rasterećenost Darkvuda, a njeno postavljanje u kontekst čitavog albuma nagoveštava eklekticizam kao osnovnu crtu ploče.



Takav utisak pojačava i laundž/bosanova tema Uirapuru, gde na portugalskom peva brazilski umetnik (režiser, prevodilac, basista, povremeni vokalista) Murillo Mathias. Ako vam ovo ime malo šta znači, evo i zanimljive prateće priče: radi se o osnivaču Darkwood Dub fan kluba u Sao Paolu (!), koji se sticajem okolnosti obreo u Beogradu i upoznao sa bendom. Nakon par sati razgovora o muzici, pala je odluka o zajedničkom snimanju, a krajni rezultat se nalazi na aktuelnom albumu. Ako je kroz sve inkarnacije benda Vučino pevanje (pa i povremenog gosta Kize Radovića, kao pripadnika iste scene) bilo konstanta i veza između benda koji svira Usamljenog hašišara i onog što mu pada šećer, sada po prvi put čujemo muziku koju jedva povezujemo sa Darkvudima, pa makar Murillov vokal bio slične boje kao i Vučin.



Tesnu većinu albuma čini bend u bazičnoj postavi (s izuzetkom numere Solarne stanice gde Branko Trijić svira djembe), a čujemo ih u dva pomalo suprotstavljena izdanja. Kraj Oktobra i Nije drama zaokružuju pop stranu albuma - ispod sve te silne produkcije čujemo jednostavne i lepe teme obojene toplim vokalima (čak i kada su provučeni kroz „robotske“ efekte). Koliko god da insistira na studijskom radu, u ovim numerama čujemo bend koji jednostavno pravi – dobre pesme. Sa druge strane su Autoput, koja u svojoj svedenosti i repetitivnosti asocira na „namensku muziku“ (nije još isprobana u kolima, ali sva je prilika da bi ovde najbolje legla), i surovo ogoljene i hladne Solarne stanice koje odlaze (pre)daleko u elektro/tehno vode.

Foto: Marko Miladinoviæ

Vidimo se nije ni najbolji ni najgori album Darkwood Duba; iako sa novim članom iz sveta džeza i brojnim gostima, ne donosi esencijalni stilski zaokret. Ako se vratimo na početak priče i pokušamo da sagledamo „značaj“ ovog albuma i njegovo mesto u kompletnom opusu benda, ili na savremenoj srpskoj pop i rok sceni, teško da bi ušao u antologije. Sa druge strane, bilo bi nesuvislo postavljati takav imperativ pred bilo koju grupu koja radi ovoliko dugo, jer su dugotrajne muzičke karijere sazdane od uspona, padova, tranzicija, radova šarolikog kvaliteta i stilskog opsega.

Jedino pitanje koje bi trebalo da bude bitno je – da li je album sam po sebi dobar? Da li će se uvući dovoljno pod kožu da ga zavrtimo makar preko leta i predstojeće jeseni, ako mu već ne dodelimo specijalno mesto u muzičkoj kolekciji? Što se tiče pisca ovih redova, Vidimo se nudi sasvim dovoljno materijala za uživanje - par autentičnih hitova, nekoliko solidnih numera i par ekscesa koji će brzo biti zaboravljeni. Darkvudi se uporno i bez povlađivanja bilo kome drže svoje autorske vizije; takav pristup neće uvek izroditi remek-dela, ali će obezbediti dugovečnost bendu i relevantnost u godinama/decenijama koje slede.