Stumbling On Happiness

ZA

“Propuštena sreća” ima dve osnovne teze. Prva je da je cilj života sreća i to što veća i što duža. Druga je da ljudi često greše u proceni koliko bi ih nešto učinilo srećnim, ili čak, koliko ih je nešto učinilo srećnim. Ako pitate ljude koliko će se radovati ako na izborima pobedi njihova stranka ili tim za koji navijaju, i to uporedite sa onim koliko su se zaista radovali kada su im se želje ispunile, ispostaviće se da su ljudi precenili intenzitet i dužinu svoje sreće. Slično važi i za radost koju donosi dobitak na lutriji, imanje dece i Nobelova nagrada. Ako pitate zaljubljene kako im je bilo na prvom sastanku i to uporedite sa onim što su tad rekli o tome kako im je bilo, ispostaviće se da im se sada čini da im je bilo bolje nego što jeste – neprijatno ćutanje i pokvarena klima se vremenom zaborave, a u pamćenju ostanu idilični trenuci ili oni koji sa distance deluju kao da su morali biti idilični.

Isto važi i za nesreću. Bolesni, siromašni i stari nisu očajni onoliko koliko su mislili da bi bili dok su bili zdravi, bogati i mladi. Mnogi olako tvrde da bi u slučaju teške bolesti prekratili svoje muke, dok većini onih koji su zaista u toj situaciji i koji su to možda u zdravija vremena i sami tvrdili, to ne pada na pamet. Ljudi veoma potcenjuju svoju sposobnost da se adaptiraju na najgore i da banalizuju svaku životnu situaciju.

Ljudi takodje loše procenjuju svoju radoznalost, halapljivost i potrebu za vrhunskom audio-opremom. Ako pitate prosečnog čoveka koliko mu se svideo neimenovan obrok u neimenovanom restoranu, dobićete mnogo bolju procenu onoga kako ćete se vi osećali kad pojedete isti taj obrok, nego ako vama damo detaljne informacije o obroku i restoranu i pitamo vas koliko vi mislite da bi vam se svideo. Svi mi mislimo da o sebi veoma mnogo znamo, a u stvari ne znamo čak ni to da smo veoma slični svim ostalim ljudima. Jedna od najvećih iluzija svih nas je da smo nešto specijalno, tvrdi Gilbert.

PROTIV

Dakle, većina stvari koju ljudi rade ih ne čini srećnim. Iz toga možemo da zaključimo ili da ljudi nemaju sreću kao cilj, ili da ljudi imaju sreću kao cilj ali ne znaju kako da taj cilj ostvare. Gilbert razmatra isključivo drugu mogućnost i stoga smatra da je bitno da se ljudi bolje upute u to šta ih zaista čini srećnim. Najbolji način da se to postigne je prikupljanjem podataka o tome kako se drugi ljudi osećaju u okolnostima koje priželjkujemo.

Medjutim, jedini dokaz da ljudi uopšte teže sreći su njihove sopstvene reči koje Gilbert iz nekog razloga tretira kao neprikosnovenu istinu. ”Želim da imam decu zato što će me ona činiti srećnom” je za Gilberta dovoljno da pretpostavi da je to zaista razlog zbog kojeg ljudi imaju decu. Budući da podaci pokazuju da briga o deci pruža količinu radosti na nivou laštenja parketa, Gilbert zaključuje da ljudi ne treba da imaju decu.

Odnosno, to bi morao da zaključi. Gilbert odbija da prihvati ovu implikaciju i tvrdi da to nije ono što on svojim čitaocima savetuje, iako je upravo to ono što bi morao da im savetuje ako svoju sopstvenu filozofiju shvata iole ozbiljno. I ne samo to. Drogiranje i samoubistvo su takođe moguće implikacije Gilbertovog hedonizma.

S druge strane postoji jednostavno objašnjenje činjenice da ljudi rade tako mnogo stvari koje ih ne čine srećnim. Ljudi su evoluirali da teže odredjenim ciljevima, iz razloga koje ne razumeju, koje možda nikad neće razumeti i koje često nema ni potrebe da razumeju. Želja za roditeljstvom je instinkt, a ne loša ideja kako da se život učini srećnijim. Gilbert bi morao da brani, a ne da podrazumeva, da ljudi treba da napuste svoje instinkte i posvete se uvećavanju svoje sreće naučnim metodama.

SVE U SVEMU

Iz Gilbertove osnovne teze sledi da o tome, koliko će se prosečnom čitaocu svideti knjiga, najbolje govori činjenica da je “Propuštena sreća” već mesecima na listama najčitanijih te da je za godinu dana već doživela sedam izdanja.

Gilbert na ubedljiv, sistematičan i prijemčiv način dokazuje neintuitivnu tezu da ljudi slabo poznaju sebe i okolnosti koje bi ih usrećile. Gilbert neumorno nabraja zanimljive eksperimente od kojih je mnoge sam osmislio i izveo. Veliki broj ljudi smatra Gilberta veoma duhovitim i šarmantnim, mada će nekim čitaocima verovatno smetati njegova agresivna običnost i očigledan trud da se bude smešan. Sa stanovišta naučne psihologije, medjutim, Gilbert nudi malo toga novog.

Raznorazne iluzije i prividne iracionalnosti običnog čoveka su deo psihološkog mejnstrima već više decenija. Normativna teorija po kojoj racionalna osoba teži što većoj količini sreće a koja je osnova Gilbertove filozofije ima niz kontroverznih implikacija koje on ili ignoriše ili bez obrazloženja negira.

"STUMBLING ON HAPPINESS" U SRBIJI

Većina ljudi u Srbiji pod psihologijom podrazumeva bilo koje mišljenje o ljudima koje je ponudio neko ko je diplomirao psihologiju ili eventualno specijalizirao psihijatriju. To prosto nije psihologija. “Propuštena sreća” bi čitaocima u Srbiji omogućila neposredan i aktuelan uvid u ono što psihologija zaista jeste, sa sve njenim brojnim vrlinama i ponekim manama.