Kulturni genocid nad Srbima

Tužno je, strašno, užasno je, a pre svega ponižavajuće kada u redakciji nas trojica novinara, iz različitih generacija, zapravo shvatimo da smo zaboravili kako izgleda unutrašnjost našeg Muzeja. Sve smo zaboravili, i kako izgleda i šta sve tamo ima. Nemamo više u nosu ni njegov miris, miris njegovih postavki, hodnika i sala - pa nek su i malo memljive tada bile, ali tada su bar bile naše.

Najgore je kad izgubiš miris, onda gubiš i sećanje.

Sreća ima miris, to zna svako dete, to se prvo nauči, to ostane za ceo život, pa se recimo setiš kad porasteš kako si prvi put video veliko platno Paje Jovanovića, u svom Muzeju, kako si ostao nem pred tom slikom - "Krunisanje cara Dušana". Setiš se i da si video skulpturu Meštrovića, pa onda Pikasa, Rubensa i Renoara, naučio si šta je lepo, pa si tek onda krenuo u svet da osvajaš muzeje.

A deca danas uz prve korake mirišu druge stvari, nisu ni ona kriva. Muzej im je zamandaljen, evo, sada će deseta godina.

I nije samo to tužno, strašno i užasno već je zastrašujuća gola činjenica da najmlađi kolega, od nas trojice, zapravo nikada nije ni posetio Narodni muzej u Beogradu, jer - Bože, oprosti nam što ponavljamo - naš Muzej ne radi već deset godina. Pre toga je možda i mogao da razgleda, ali je bilo bombardovanje, pre toga dogodile su se devedesete kada škole i gimnazije nisu vodile u obilaske, pre toga su bili skakavci i ostali nebrižni, koji su grickali naš Narodni muzej (ne radi već deset godina).

Na kraju, svi smo dočekali mrak. Neki demokratski, neku srpsko-vlašku magiju gde Muzeja ima, a u stvari ga nema. Nema ga u nama.

U našem drugom kolegi pak Muzeja ima u nekoj magli, taj naš kolega srednje generacije bio je čak dva puta u Muzeju, ostao mu je taj Paja Jovanović za ceo život, i jedino on - a posle su ga kao pionira vodali po Atrijumu da razgleda stalnu postavku - gotovo da ništa nije zapamtio, seća se nekog polumraka, zna samo da mu je bilo užasno dosadno jer učiteljica nije ništa objašnjavala. Kustosa nikada i nije video u tih par školskih obilazaka, toga se dobro seća.

I na kraju naše tužne i kratke redakcijske odiseje, treći i najstariji među nama, bio je pet ili šest puta u Muzeju, ali to je bilo toliko daleko da je zaista sve zaboravio. Možda bi on i skoknuo da se podseti, ali... Da ne ponavljamo sad opet da Muzej ne radi već deset godina.

Čini se, ipak, da je naš Muzej pre samo nekoliko dana sve nas demantovao i da nije u pitanju nikakva srpska magija niti crna demokratska rupa, kao da je naš Muzej znao da treba da nam se javi posle dugog, dugog sna i da nam kaže: "Dragi moji Srbi, hvala vam što ste posle tačno 44 godine počeli da mi perete fasadu! Bar nešto od vas!"

A mi, Srbi, trebalo bi bar da mu obećamo, posle svih ovih godina, da ćemo da nastavimo, nema veze i ako je polako, samo da guramo, kao što smo i za Hram izgurali, i za Kinoteku, i za Biblioteku ili za Lepenski vir. Trebalo bi i da mu obećamo da nećemo da vičemo "evo nas, evo Muzeja, rat svima i svakome međusobno", već da mu obećamo da ćemo da radimo.

Deset godina od početka priče o rekonstrukciji najveće kulturne institucije u Srba, uistinu, pre neki dan postavljena je na čeoni deo fasade skela za pranje koja košta 23.000 evra i koja gleda na Trg republike. Konačno, posle nebrojenih obećanja raznih vlada (promenile su se četiri od početka rekonstrukcije), uplaćeno je nešto više para za početak radova.

U Muzeju nam je rečeno da će ta prva faza radova biti skidanje decenijske mrene sa fasade, tog užasa od gareži i nebrige, i da će se posle toga nastaviti s ispitivanjima i radovima.

"Pitajte me u aprilu kako napredujemo", rekla nam je Tatjana Cvjetićanin, direktor Narodnog muzeja. "Nadamo se da smo konačno krenuli i da će novac iz Ministarstva poteći redovnije. Da će pratiti rekonstrukciju. Svih ovih godina imali smo baš taj problem. Krenemo, pa stanemo, pa opet krenemo. Taman pomislimo evo ga, kad opet stop. To najviše košta. Novi projekat Vlade Lojanice je odobren, čekamo još nekoliko dozvola koje će, nadamo se, ubrzo stići. Ako bude sve po planu, ozbiljniji radovi kreću krajem godine. Plan je da završimo 2014. godine".

Eto nas Srba.

Prvo smo rekli da će biti gotovo 2008. godine, pa 2012. Pa sad 2014. godine, ali nema veze, važno je da smo počeli da peremo fasadu. Direktorka Muzeja nam je jednom rekla, odavno već, da će dati ostavku ako rekonstrukcija ne bude gotova. I nije dala ostavku, kaže da je ostala da se bori do kraja.

Muzej ipak povremeno radi, kao i ovih dana kada će biti otvorena izložba naše čuvene slikarke Katarine Ivanović. Poslednjih godina povremeno se otvara samo Atrijum, za poneku izložbu, Gitar art festival ili neko pesničko veče. Sve ostalo je zatvoreno. Izložbe će se održavati i u zgradi Gradske skupštine, otkako je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izneo ideju - a Vesna Marjanović je operacionalizovala - da se barem tako premosti taj strašni kulturni jaz.

Svašta je taj naš Muzej preživeo, a najviše od nas Srba. Mi smo verovatno jedini narod na svetu koji je uspeo da otuđi Muzej od sebe, ali i da napravi kulturni genocid nad čitavim generacijama. Da im ne pokaže to blago i da im ne približi tih 400.000 eksponata koji već decenijama čame u depou punom vlage i mraka. Možda smo i jedini narod koji je polemisao da li ispod Muzeja treba da se izgradi jednog dana metro stanica, ali i kako ćemo tu, ispred samog Muzeja, da vratimo parking za automobile, koji je nekada bio vrlo posećen.

Ne, nije sve to. Ipak smo mi jedini narod koji ne zna šta ima u Muzeju i koji se stotinama puta iznenadio kada je potpuno slučajno po ko zna koji put nešto pronašao u nekom budžaku, u nekom zelenom rolo-ormanu.

Foto: Igor Paviæeviæ; , fotoreporter Nedeljnika i Pressa

Svašta smo mi još radili Muzeju, ali ipak najviše sebi. Jednom smo čak izneli Pikasovu "Glavu žene" iz 1934. godine do Skadarlije, da je pokažemo nekim diplomatama u kafani, a danas svi znamo da je ta slika procenjena na dvadeset miliona dolara. Pa smo, recimo, krišom fotografisali Miroslavljevo jevanđelje. Tadašnje Ministarstvo kulture, u vreme Slobodana Miloševića, nije nam zvanično dalo da to uradimo, pa smo morali na naš srpski način. Posle smo te snimke, opet krišom, izneli u ruskoj salati u Johanezburg i tamo napravili najbolje fototipsko izdanje u svetu, jedne tako stare i retko lepe knjige. A to isto Jevanđelje godinama smo čuvali pod nogama, u kancelariji ispod jednog radnog stola.

Pušili smo besomučno cigarete u prostorijama Muzeja, pa nam je poneki pikavac palio neke "nevažne" spise (osamdesetih godina), sedeli smo u kancelarijama i pili vinjak dok su oko nas bili rimski stubovi, venecijanski barokni satovi i Rubensove slike na zidu. Imali smo neke ventilacije (ozbiljne klime i specijalne komore nikad), koje su oduvek slabo radile, ili nisu uopšte.

Davali smo čuvarima u Muzeju plate od tri evra, a oni su čuvali neprocenjivo blago.

Skrnavili smo kolekcije slika, ispadale su nam sa zidova pa nam pukne i poneki ram, a o tom depou i da ne govorimo, kako smo te slike, kojih ima više od 15.000, urolavali ponekad kao da su sremačke štrudle. Niti smo ih nosili na restauracije, niti smo posle o njima brinuli.

Decu smo nekada u Muzej vodili, ali smo uvek žurili da im ne objasnimo šta je prava umetnost. Samo ih provedemo da ispunimo kvotu.

Žurili smo pre tri, neko u vikendicu, neko na Adu, neko da napravi zimnicu, morali smo da se dovijamo, jer para nikad nismo nešto ni imali. Za kafanu smo ipak imali, imali smo i za kafu u Dubrovniku, i za farmerke iz Trsta, posle za ratove sa svima koji su nam smetali.

Nismo se baš preterano ni trudili da svoje blago pokažemo narodu, da animiramo i privučemo, da izložimo jednog Pikasa i da od toga napravimo kulturni fenomen, da ceo Beograd izlepimo plakatima Pablove slike, to nismo radili, a nije nas bilo ni briga za turiste.

Nismo se trudili ni da napravimo akciju, bar jednom godišnje, da svi za Muzej damo samo po jedan dinar.

Potrudili smo se da okrećemo glavu, da nam se na stalnu postavku nahvata pučina i poneka mahovina.

I taman kada smo krenuli, opet smo stali.

Čak je i Zoran Đinđić 2003. godine organizovao čuvenu donatorsku večeru za Muzej i skupio dvesta hiljada evra.

Novi Muzej, kako nam je obećala direktorka Tatjana Cvjetićanin, imaće najmoderniju opremu koja će na razne načine opisivati umetnička dela, Muzej će imati i interaktivne sobe.

"I meni je bilo dosadna stara postavka Muzeja. Sećam se, kao školarac, da su nas unutra bukvalno uterivali, čisto da popune kvotu za taj dan. Nisi smeo da pisneš, sve je bilo nekako učmalo. Uspeli smo već pomalo da kod novih generacija, koliko smo mogli, promenimo taj način prezentovanja umetničkih dela. Dosta ćemo raditi na tome, to ćemo svakako promeniti. Naravno, nećemo ulaziti u moderne umetničke tendencije, mi ipak treba da ostanemo Muzej, sa stalnom postavkom. Poslednjih godina pokazali smo da možemo i da imamo ideje, ali ne možemo sami. Letos smo organizovali izložbu na otvorenom. Trideset i tri dela krasila su Knez Mihailovu ulicu gotovo celo leto, to je videlo hiljade i hiljade ljudi. U tom pravcu ćemo ići u budućnosti. Narod je toga željan, pa pogledajte samo Noć muzeja. Samo to jedne večeri u Muzej je ušlo 14.400 ljudi da vidi Paju Jovanovića. Ali, ponavljam, ne možemo sami", kaže Tatjana Cvjetićanin.

Gorica Mojović, narodna poslanica i članica Skupštinskog odbora za kulturu, slaže se da je stari Muzej bio predstava onoga što je dosadno.

"I tada se već videlo da je moglo da se, koncepcijski, napravi mnogo zanimljivije. Bilo je i javnih pobuna, setite se osamdesetih i grupe slikara koji su pozivali građane da donesu WC šolje ispred Muzeja. Ali, dobro, nadam se najboljem, iako su velike greške napravljene sa tim depoom i sa velikim trošenjem novca za ponovne projekte. Može opet da se dogodi da u jednom momentu neki novi ministar kaže da je skupo pa da opet čekamo predugo. Mislim da je u celoj priči oko Muzeja upleten i razdor unutar struke. Država treba odlučno da reaguje, ona je osnivač i investitor. Treba da odredi jednog, jakog menadžera, koji će voditi računa o celoj stvari", kaže Gorica Mojović za Nedeljnik.

Danas naš Muzej izgleda avetinjski. Kada se uđe unutra, prvo što čoveka uplaši jesu tišina i ugašena svetla. Drugi i treći sprat su prazni jer je leti ispod raspalog krova pedeset stepeni. Na prvom spratu slika Đorđa Krstića "izložena" je naopako. Malo do nje nalepljen je putokaz za WC.

Na sreću, ili nesreću, svi eksponati su uredno popisani i kodirani zahvaljujući entuzijastama iz Muzeja, na čelu sa direktorkom Tatjanom Cvjetićanin. Sve je zapakovano, u kutijama je, slike koje nisu restaurirane "mumificirane" su flasterima jer jedino pod flasterima mogu da se transportuju. Sve podseća na evakuaciju, na period pre Prvog svetskog rata, kada smo se isto tako "mumificirali" i krenuli preko Albanije, sa Muzejom na leđima.

I to je naš Muzej preživeo.

A gde smo krenuli i gde ćemo da stignemo to verovatno niko od nas ne zna, niti je znao kada smo počeli priču oko rekonstrukcije 2001. godine. Prvo nam je bio plan da se evakuišemo u neku od državnih zgrada. To je bila jeftinija varijanta koja navodno nije pila vodu jer su nam sve državne ustanove pune i "zaposlene". Onda smo se dosetili skuplje i bolje varijante. Potpisali smo ugovor sa austrijskom firmom "Kunsttrans" koja nam je podigla specijalizovani depo u Borči. Za tu uslugu trebalo je da im mesečno plaćamo 35.000 evra, sve dok je naše blago kod njih i dok ne završimo Muzej.

Foto: Igor Paviæeviæ; , fotoreporter Nedeljnika i Pressa

Naravno, predomislili smo se, jer neko nam je posle silnih pregovora "tek tada" rekao da je taj depo na vlažnom i močvarnom terenu. Poručili smo "Kunsttransu" da smo se u Vladi samo "oko toga" posvađali i da sad to više ne važi. A oni su nas lepo ljudi tužili. I sad im dugujemo pare, ali sa kamatom koja raste.

Sada više i ne znamo da li ćemo uopšte ponovo planirati da selimo Muzej u depo u Borču. Postoje predlozi da, dok renoviramo, sve ostane unutra, u sadašnjoj zgradi Muzeja.

Do sada, u ovih deset godina rekonstrukcije, potrošili smo milion evra (!) i četiri vlade koje su bile odgovorne za naš Muzej. Teško da je neko od nas osetio gde je otišao taj milion, da je neko nešto video, doživeo, samo smo videli da još više zgrada propada, da je još ofucanija i da smo još više zaboravili šta nam je u Muzeju.

Ali sada nas već nije briga kao ranije kada smo imali pare za kafanu. Sada nemamo pare ni za kafanu, ni za zimnicu, a ni za kafu u Dubrovniku.

I za to nas je izgleda, baš, briga.

Kada smo krenuli u obnovu rekli smo da nam treba dvadeset miliona evra, a završilo se na tome da smo malo probili budžet pa će nam "trebati" još tridesetak miliona evra za neke dodatne troškove, pa za neke reprezentacije i procene projekata, bila nam je u tih tridesetak miliona evra potrebna i neka stručna pomoć nekih komisija kojih odjednom više nema.

Danas i ne znamo koliko će koštati, ta "nova" rekonstrukcija sa sve novim i izmenjenim projektom. Niko nas nije obavestio.

U školama nismo doneli uredbu koja obavezuje da deca moraju da posećuju Muzej, kao redovan deo školske aktivnosti.

Imali smo taj jedan projekat koji je kasnije novi ministar kulture Nebojša Bradić proglasio neuspelim i neuslovnim. Sada, opet, imamo novi projekat koji je, kako kažu, najbolji. To misli i, opet novi, ministar kulture Predrag Marković.

Miodrag Janković, istoričar i definitivno najveći poznavalac Muzeja kneza Pavla, koji je kasnije postao Narodni muzej u Beogradu, kaže da nikada u istoriji nismo toliko dugo ostajali bez nacionalnog muzeja.

"Nemci su nam spržili Narodnu biblioteku i zgradu Hipotekarne banke u kojoj je danas Narodni muzej, ali to je bio rat. Sada imamo na delu kulturni genocid koji sami sebi pravimo. Kao da je neki usud, ali manimo se tih priča, za stanje u Muzeju i za sve ove godine neko treba da odgovara. To je javni teror. To je i javni teror nad kulturom ove države. Treba konačno svi da se zapitamo ko nam je ukrao Muzej, ko ga je oteo od nas građana. Jer hajde da se ne vodimo onom izrekom jednog prostog službenika iz Vlade Srbije da "nije važno šta narod misli već šta mu treba". Hajde da više ne okrećemo glave, ili pak da se zamislimo zašto smo svih ovih godina okretali glave. Ako ne uradimo nešto za naš Muzej, treba svi da se posavetujemo kod psihijatra.

Ipak, u korak smo sa svetom. Imamo internet sajt! Na naslovnoj strani prezentacije Muzeja piše:

"Muzeji su kabineti retkosti, kulturni arhivi društva, katedrale umetnosti i hramovi prošlosti. Oni danas imaju ulogu naučne institucije, ateljea, biblioteke ili škole. Postaju mesta za zabavu i uživanje, mesta za odmor, za snoviđenje, ali i mesta za kritiku i dijalog."

DESET SLIKA - 450 MILIONA EVRA

Rubens, Tintoreto, Lotrek, Šagal, Mone...

U 400.000 eksponata koje Narodni muzej poseduje slika je nešto više od 15.000. U stranoj kolekciji koja je za javnost zatvorena 1995. godine, posle krađe Renoarove "Kupačice", nalaze se maestralna dela izuzetnih umetničkih vrednosti. Njih naravno, i pre tog povlačenja, jedva da smo i viđali. Za takva dela Muzej nikada nije imao adekvatno obezbeđenje. Mnogi ne znaju da Narodni muzej čuva dela Lotreka iz rane faze (jedina u svetu), na kojima nam Francuzi izuzetno zavide. U stranoj kolekciji su i Rubens, Tintoreto, Dega, Matis, Šagal, Pikaso, Moneova "Katedrala" koja je procenjena na 60 miliona evra, slike Pusena i Rembranta. U Beogradu su i Gogenove "Tahićanke", koje vrede više od dvadeset miliona evra. U toj stranoj zbirci, koja je poveća, prvih desetak slika vredi više od 450 miliona evra. Ipak, sve je to manje bitno od umetničke vrednosti i od toga da generacije i generacije Srba nisu te slike nikada videle. Većinu tih slika Srbima je ostavio knez Pavle, a pored toga im je i poručio:

"Uvek treba gledati u najbolje slike, u slike najvećih majstora. Tako se deci, ali i odraslima, stvara osećaj za lepo. Sve ostalo je gubljenje vremena."

Pored vrednih kolekcija slika, Narodni muzej jedinstven je u svetu po neverovatnoj zbirci "Lepenski vir", numizmatičkoj kolekciji, ali i po freskoslikarstvu, izuzetno vrednim ikonama. Sve smo mi to Srbi dobro sakrili od sebe, i od sveta.