Nagrade za crtež Fondacije Veličković

Već pet godina, srpski i francuski akademik Vladimir Veličković podržava likovne umetnike mlađe od 40 godina za ostvarenja u domenu crteža. Novčani deo nagrade Fondacije je godišnji prihod od nacionalne penzije koju je Veličković dobio za poseban doprinos kulturi Srbije, dok tokom decembra, kada se proglašavaju pobednici za narednu godinu, nagrađeni i pohvaljeni umetnici imaju priliku da izlažu u galeriji „Haos“. Žiri, kojim predvodi Veličković, čine Irina Subotić, Dušan Otašević, Mrđan Bajić i Borka Božović.

U izboru od 125 kandidata, laureati za 2013. godinu su Tijana Kojić i Aleksandar Jestrović Jamezdin koji ravnopravno dele prvu nagradu, dok je Vuk Ćuk osvojio drugu nagradu. Pohvale su dobili Hana Rajković, Predrag Popara, Ivana Živić-Jerković i Miloš Đorđević.

Do 11. januara na gornjem nivou galerije „Haos“ mogu se pogledati radovi dobitnika nagrade za 2012. godinu – Vuka Vučkovića, Simonide Radonjić i Nemanje Nikolića.

Erbraš i citiranje Dejmijena Hersta

Pančevački slikar Vuk Vučković (1986) započeo je projekat „ScanMan“ 2010. godine, tokom pete studija, da bi ga ponovo pokrenuo 2012. tokom doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U međuvremenu, radovi su bili prikazani tokom učešća u okviru projekta „Transform 2011“ u Sofiji.

„ScanMan“ je serija radova velikog formata (100 x 200 cm) koji predstavljaju fizionomiju ljudskih figura u prirodnoj veličini, kao i lične predmete koji okružuju prikazane ljude. Crteži su urađeni crnim tušem i akrilikom na platnu koje je priremljeno tako da svojom glatkom teksturom podseća na fotografiju rendgentskog snimka, pomoću tehnike prirpeme koja je slična onoj za pripremu podloge za ikone. Tehnikom erbraša (air brush) kojom se ne stvara tekstura pri nanošenju boje kao u slučaju korišćenja klasične četke, postignut je efekat višeslojnosti i preklapanja skeleta, mekih tkiva, odeće i predmeta. Dodatna inovacija koju Vučković uvodi je potpisivanje umetničkih radova QR-kodom.

Foto: Vuk Vuèkoviæ, pudla, baka (detalj), pušaè

Narušavanje privatnosti i netransparentnost, kako karaktera, tako i identiteta, primarna je tamatika crteža iz opusa „ScanMan“. Ono što se dovodi u pitanje X-rej zracima su predmeti koje nosi svaka od prikazanih osoba, a samim tim i njihova svrha kada se nađu kod ljudi određenih profesija. Kako autor navodi, „fizionomija skeniranih ljudi i predmeti koje oni poseduju, birani su tako da čine skup ekstremnih proizvoda današnjice. Dok njihov spoljašnji izgled odgovara običnim ljudima koje svakodnevno viđamo.” To su putnik, poslovni čovek, pušač, muzičar, baka, Papa, žena u čizmama, ali mnogi od njih, zahvaljujući predmetima koje nose sa sobom pri Vučkovićevom „skeniranju”, postaju potencijalni bombaši samoubice, transeksualci, narko dileri ili akteri u terorističkim napadima i trgovinom organima.

Inovativnost u klasičnoj tehnici crteža, stručno izvođenje i aktuelnost tematike, uvrstili su Vuka Vučkovića u dobitnike nagrade Fondacije Vladimira Veličkovića. Prilikom konkurisanja, autor je prošle godine izložio reljefnu grafiku koja ne predstavlja skenirane fizionomije tela i ljudskih karaktera, već lobanju koja je već bila pretvorena u umetničko delo. U pitanju je senzacionalni rad „Za ljubav Boga“ (For the Love of God!) Dejmijena Hersta.

Foto: ScanMan, detalji

Herst je jedan od svetski poznatih umetnika, znatno preokupiran relacijama između novca, umetnosti i vrednosti. Shodno tome, svoju koncepciju „Za ljubav Boga“ - platinastu lobanju sa pravim ljudskim zubima, prekrivenu dijamantima i vrednu 15 miliona funti – Herst je nazvao optimističnom, čak srećnom u njenom trijumfu. Time je apelovao na medijsku pažnju koju je dijamantska lobanja stekla i na aukciju koju je „posmatrala“ pre nego što je bila na njoj prodata za veliku sumu novca. Nedugo zatim, Herstova taktika da prodaje dela na aukcijama bila je označena kao „smrtna presuda za galerije“, jer su ostajale bez svog procenta, ali i postala jasna poruka da se sve više vremena provodi u kupovini i trošenju proizvoda, umesto u odnosu sa drugim ljudima.

Odabran senzacije radi ili ne, motiv lobanje ukazuje upravo na preokupiranost materijalnim, ali i vodi do jednog od najstarijih fosilnih ostataka prvih ljudi – takozvane Lusi, Australopithecusa afarensisa koji je ime dobio po pesmi „Bitlsa“ Lucy in the Sky With Diamonds. Tokom septembra i oktobra 2011. godine, u okviru zložbe „Nectar svet dinosaurusa", na platou kod Muzeja savremene umetnosti na Novom Beogradu bile su postavljene 52 replike dinosaurusa u prirodnoj veličini. Direktor projekta je bila Milica Stojanović, a Zoran Erić, kustos Muzeja, video je odabranu lokaciju za izložbu kao kritikovanje, kroz paradoks, savremenog stanja u kulturnoj politici, kao i njeno uzmicanje pred diktatom postmodernih hipermalova.

Umetnici se ove problematike dotiču na različite načine, a Herst svojim konceptualnim radovima i režiranjem kratkog komada „Dah“ Semjuela Beketa u formi filma (2002). Pet sekundi zadržanog daha koje Beket zahteva u scenariju, Herst vidi kao izvanredan smisao za humor koji je pisac posedovao pri kritikovanju društva u kojem je živeo.

Foto: Herst - Za ljubav Boga, Vuèkoviæ, grafika (desno: detalj)

Vučkovićeva serija radova „ScanMan“ takođe kritikuje savremeno društvo, popularnu kulturu i predmete od određene materijalne vrednosti kojom se gradi, ali i ograničava, lični identitet.

Video instalacija „Distant“ Nemanje Nikolića (1987), bazira se na crtežima ljudskih figura koje su postavljene u pokret kroz dve animacije propraćene zvukom. Identitet figura koje se pojavljuju u vizuelnoj naraciji animacija varira između ljudskog, animalnog (ptice) i floralnog (drveće). Otklonom od prikazivanja predmeta na korist figura, Nikolić u fokus stavlja evoluciju tehnike i poetike crteža koji je prerastao u video animaciju.

Tokom svog stvaralaštva, Nemanja Nikolić je imao priliku da radi u raznim medijima, tako da se neki od njegovih murala mogu videti u javnim prostorima Beograda. Trenutno je na doktorskin studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Serija crteža Simonide Radonjić (1973), grafičarke iz Beograda, okreće se duhovnom svetu čoveka portretisanom kroz prikaze jelena. Inspirisana dramom „Kuća jelena“ savremenog belgijskog dramarturga Jana Lauersa, Radonjićeva predstavlja simboliku jelena u konstelaciji sa motivima mete, trofjeske lobanje sa rogovima i floralnih motiva. Stilizovanim, ali pretežno realističkim, cretežima, umetnica postavlja život i smrt jelena kao metaforu ljudskog života.

Galerija „Haos“ je u Dositejevoj ulici br. 3, a za posetioce je otvorena od 12h do 20h svakog radnog dana i subotom. Izložba se može pogledati do 11. januara.