"Goniću ih do kraja, do Vrhovnog suda, do Strazbura, do poslednjeg dinara"

U nedelju 6. avgusta 2017. po prvi put sam se suočio sa istinskom diskriminacijom. „Aerodrom NT" i „Er Srbija" ne shvataju da nisu učinili samo nepravdu jednom teško bolesnom jedanaestogodišnjem dečaku. Odlučio sam da pravdu potražim na sudu, bez obzira koliko potrajalo i kako se završilo. Nije reč više ni o Vidu, ni o letovanju. "Radi se o pitanjima principa i pravde", piše istoričar Čedomir Antić za “Nedeljnik“.

Čedomir Antić, Nedeljnik
Podeli
screenshot
screenshot

Čovek je društveno biće. Koliko god neko društvo bilo humano, civilizovano i napredno, porodice osoba koje boluju od autizma ili neke mentalne bolesti uvek će osećati nelagodu, mučninu i neprijatnost kada sa svojom decom, braćom, sestrama, unucima, ujacima ili tetkama izađu iz svojih domova. Kada su te osobe bebe i deca (a mnoge od njih dobiju dijagnozu tek kada napune četiri ili pet godina), neuspešno prolaze mnoge „testove" zajednice.

Vremenom za bližnje, posebno roditelje, jako bolan postane nebrojeno puta ponovljen vic o razmaženom dečaku koji do sedme godine nije govorio samo zato što „nije imao primedbi". Do suza dovede razočarenje starice koja pita „gde zeka pije vodu". Ili zbunjenost drugog deteta koje glasno pita roditelje: „Da li je bata Kinez?". Ili osmehnuto razočaranje odrasle osobe i pitanje: „Imaš četiri godine a ne znaš kako se zoveš!?". Nekako bizarno zazveči i nezlonamerno busanje drugara inžinjera koji pred okupljenima usklikne: „A ja mu kažem na sistematskom pregledu - Doktore! Izvinite što je moj sin u vinkli, odnosno, što je savršen!"

U prvo vreme zajednica sasvim prirodno pokazuje raspoloženje da primi i ovog svog, da kažemo drugačijeg, člana... Ali njegovi vršnjaci nepogrešivo znaju da ga iz svojih igara izbace. Vremenom svi pokazuju veću i veću nervozu prema takvom detetu...

Za to vreme roditelji preživljavaju pakao. Autistična deca tokom prvih godina imaju izraženo poremećeno ponašanje, vrlo često problem sa jelom, obično sa snom i po pravilu sa fiziološkim potrebama. Ipak, u društvu u kome su deca retkost, roditelji obično govore ili kako „nisu ni osetili" idealno i prebrzo odrastanje svoje dece ili ako su se nevrovatno mnogo napatili sa stoprocentnim uspehom za koji su zasužni malo više od Prirode a tek malo manje od Boga. Većina žalbi roditelja dece sa autizmom, tokom prvih meseci i godina života njihove dece, naiđe na zid prezira i kritike: „Niste vi za decu... Zašto se žalite? Deca plaču... Deca ne spavaju noću... Šta ste mislili?!".

Prva sumnja uvek pada na roditelje. Svako im kaže kako su decu zapustili i zapostavili. Moja poznanica, čiji je suprug moler, morala je godinama da uverava razne činovnike i terapeute da joj muž ne pije i da ih ne tuče. Samo spominjanje ovog zanimanja navodilo je nadležne da razmišljaju u skladu sa stereotipom i naravno odmah „pronađu" uzrok i preporuče rešenje. Pošto već polaze od toga da deca sa simptomima koji pripadaju autističnom spektru ustvari imaju disfaziju - poremećaj u razvoju, pa im treba terapija logopeda - u srpskom zdravstvu (a tako je i u susednim zemljama) nude dve terapije nedeljno u često neuslovnim zavodima. Deca iz drugih krajeva zemlje još treba i da putuju do Beograda. Tako je roditeljima izbor da nekako sakupe novac i plate terapeuta, što mesečno košta više od prosečne penzije, ili da pokušaju sa alternativama. I tu dolaze do raznih programa dijeti, vitamina, skupocenih soli, testova u SAD, homeopatije... Nade i razočarenja... I naravno, neprekidnih prekornih odmahivanja glavom i prekornih mantri: „Zašto ste došli ovako kasno?" ili „Ko je sa njim radio tako pogrešno?!". I konačno setnog i razorno samoopravdavajućeg lamenta: „E da ste došli ranije... Sve bi bilo drugačije!".

Dijagnoza autizma, koliko god bila teška i strašna za neke roditelje je olakšanje. Više ih niko ne krivi „zato što su upropastili dete" i zajednica više ne pokušava da ih integriše. Manje obrazovani i primitivniji se sklone, dobrima među njima suze oči i drhte brade. Oni drugi sažaljenje prikrivaju nečim što podseća na poštovanje. Nervoza okoline tada nestane. Onda su svi predusretljivi i solidarni, ali dete i roditelje ubrzo više niko ne poziva na rođendane i druge skupove. Na njegove rođendane se dolazi na poziv - iz pijeteta, dužnosti. I to je tako...

Svet je promenio stav prema svoj deci sa posebnim potrebama. To je trend koji je nastao u SAD i Zapadnoj Evopi. Prihvataju ga i drugi. Među njima i u Srbiji. Srbija nije gora od sličnih i obližnjih država. Napredak je vidljiv. Poznanik mi je govorio o svom sinovcu, tridesetpetogodišnjaku koji je kao dete veći deo vremena morao da provede u svojoj sobi. Nije bilo mesta u javnosti za autistične i, uopšte, osobe sa posebnim potrebama. Setimo se samo revolucije sa rampama koje omogućavaju da osobe u kolicima prevaziđu nepremostivu prepreku koju su ranije predstavljale stepenice...

Kao i uvek u istoriji, sve promene najveću prepreku imaju u samom čoveku. Najteže se menjaju ljudi. Vuk Karadžić je jednom zapisao da je „narodu na silu moguće uzeti sve, ali mu na silu ništa nije moguće dati..."

Slušao sam jednog roditelja mentalno zaostalog deteta na televiziji koji je srećan, ozaren i sa suznim očima govorio o svojoj ćerki kao o posebnom detetu. Nažalost ne spadam među takve roditelje. Svakog dana iznova, bar po nekoliko puta, osetim svu težinu i mučninu teškog stanja u kom je moj sin. Žao mi je što je tako, nesrećan sam, ali pokušavam da živim sa tim. Moja porodica želi da mali Vid bude što srećniji i da mu ništa od njegovih skormnih želja ne bude uskraćeno. Koliko god bežali od toga, u njegovom burnom, duboko zakopanom, klaustrofobičnom i tegobnom svetu večnog ponavljanja, burnih ali razlivenih osećanja i snažnih draži koje neprekidno podnodi živimo i mi. Tako će biti do kraja.

Dešavalo se da zbog Vida doživimo neprijatnosti. One nisu bile velike. Dva pokušaja izbacivanja iz gradskog prevoza kada je bio mlađi, jedan pokušaj pljačke od preporučenog terapeuta, jedna bezumna starica koja preti da će pozvati policiju, nekoliko besmislenih dobacivanja... Ništa vredno detaljnog pamćenja.

U nedelju 6. avgusta 2017. po prvi put sam se suočio sa istinskom diskriminacijom i uskraćivanjem prava. Dok smo čekali da se Vid, njegova sestra, majka i baka čekiraju uoči leta za Tivat, gde su nameravali da odu na desetodnevni odmor, naš dečak se rasplakao. Autistična deca imaju te povremene napade anksioznosti, nemira, tuge i gneva. Sve to prođe posle desetak minuta. Svi smo pokušavali da ga umirimo. Nije bio preglasan i nije bilo protesta ili bilo kakve druge reakcije ostalih putnika koji su takođe strpljivo čekali u redu. Posle svega šest ili sedam minuta došla je jedna službenica koja je na sâm spomen autizma izjavila da mu neće dozvoliti da se ukrca na avion. Nije se predstavila, a to nisu učinili ni ostali akteri ovog sramnog skandala. Otišli smo u ambulantu, tamo je lekar specijalista medicine rada (rečeno mi je da mu je to specijalizacija) ne uvodeći dete u odrinaciju, presudio da mu neće dozvoliti da putuje. Spominjao je i obaveznu raniju „psihijatrijsku pripremu", navodno kontrolisano davanje sedativa. To govori da o autizmu ne zna mnogo, uostalom u nalazu je napsao „rekli su mi da dečak boluje od autizma". Dečak, koji se u međuvremnu umirio. Menadžerka iz „Er Srbije" izjavila je da „želi da pomogne", ali nije htela ni da se predstavi niti da stupi u vezu sa pilotom koji ima pravo da primi ili zabrani ulazak nekog putnika u avion. Dakle, pored toga što smo obespravljeni, otkrili smo da Aerodrom „Nikola Tesla" i „Er Srbija" nemaju procedure za ovakve slučajeve, ni stručne i vaspitane službenike. Ne postoji pravo žalbe, ni druga instanca.

Kada sam o svemu obavestio medije iz „Aerodroma NT" su izjavili da nemaju veze sa slučajem. Dakle službenica koja je izdvojila dete iz reda u kome su bili putnici raznih prevoznika ne radi na aerodromu!? A ambulanta verovatno pripada Domu zdravlja Surčin?! Iz „Er Srbije" su bili bezočniji i bestidniji. Izjavili su da je autistični dečak bio „agresivan"! Siguran sam da će to moći da dokažu snimcima sa sigurnosnih kamera! Imam i ja nešto snimljenog materijala koje takođe čuvam za sud. Tvrdili su i da su se drugi putnici žalili. Zanimljivo...

Valjda bi se prvo požalili roditeljima dečaka koji plače? Kada su pre uspeli da nađu i prepoznaju anonimnu supervizorku? Taj poziv na putnike i njihovo mišljenje je tragikomičan.

Vid je šest godina išao u privatni vrtić, u državnom za njega prvo nije bilo mesta, a posle smo smatrali da to nije ni najsigurnije ni najbolje rešenje. Iako dobro čuvan i negovan, često je iz vrtića dolazio sa masnicama i izujedan, ali nije zabeležen slučaj da je nekoga napao. Autistična deca po pravilu nisu agresivna. Kada je jedna majka, nažalost diplomirana psihološkinja, upravi vrtića rekla da ne želi da njen potomak pohađa vrtić sa mentalno bolesnim detetom, iz uprave su joj zahvalili na saradnji i predložili joj drugi vrtić. Za „Aerodrom NT" i „Er Srbija" je sedam minuta dečijeg plača dovoljno da mu ospore ravnopravnost, pravo na putovanje, letovanje...

Ostaje pitanje da li nepristojnost, uskraćivanje prava i ravnopravnosti, nestrpljenje (valjda je trebalo prvo da pomognu oko bolesnog deteta, da mu dozvole da prođe procedure preko reda, da ga malo opserviraju, predlože neka rešenja, do leta je ostalo oko sat i po vremena, mogli su mu zabraniti da se ukrca i uoči samog ukrcavanja) kao i nepostojanje procedura, prate i teže okolnosti. Negde sam pročitao da su u SAD i EU tokom ovog stoleća zabeležena tri slučaja zabrane putovanja izrečena bolesnoj deci. Svaki od njih završen je tako što su kompanije učinile sve da izbegnu suđenje, došlo je do vansudskih nagodbi i javnih izvinjenja.

„Aerodrom NT" i „Er Srbija" ne samo da ne razumeju da je došlo novo vreme, već ne shvataju da nisu učinili samo nepravdu jednom teško bolesnom jedanaestogodišnjem dečaku. Oni su jasno pokazali da ih nije briga za oko 30.000 autističnih osoba u Beogradu koje će za njih, njihove službenike i lekare ostati isto što i mnogo agresivni ili pijani putnici. Takođe, dok me ne obaveste o tome koliko su bolesne dece iz država EU ili SAD na ovaj način vratili, mislim i da je ovaj loš i nepravedan tretman rezervisan samo za bezuticajne srpske građane.

Odlučio sam da pravdu potražim na sudu. Nije reč više ni o Vidu, ni o letovanju... Radi se o pitanjima principa i pravde. Neću uzmaći. Bez obzira koliko potrajalo i kako se završilo, goniću ustanove, a ako bude potrebno i pojedince do kraja - do Vrhovnog suda, do Strazbura, do poslednjeg dinara koji posedujem.

Prati B92 na Viberu

Info

Majka Turska kao majka Rusija

Bošnjaci u srpskom delu Sandžaka podeljeni su po sistemu dva čoveka – tri partije. Ali kada je u pitanju podrška Turskoj i predsedniku Erdoganu, tu podela nema. DW je u Novom Pazaru istraživao korene te podrške.

Pregled stampe sreda 11.10. 10:44 Komentara: 2

Keleminec spalio Novosti i prijetio Pupovcu i Plenkoviću

Na proustaškom prosvjedu održanom u 11 sati u centru Zagreba, ispred sjedišta Srpskog narodnog vijeća (SNV) i redakcije tjednika Novosti, predsjednik Autohtone Hrvatske stranke prava Dražen Keleminec zapalio je primjerak tjednika Novosti, što je okupljenih dvadesetak prosvjednika pratilo uz odobravanje, pozdravljajući i salve uvreda i prijetnji koje je Keleminec izrekao u svojem govoru.

Pregled stampe subota 2.09. 21:22 Komentara: 2
strana 1 od 1003 idi na stranu