Lakše dobiti oružni list od vozačke

Još jedan mladi život, tek na pragu sazrevanja, zaustavio je pakleni komadić metala. Metak je pogodio u leđa šesnaestogodišnjeg Marka Jakovljevića iz Kaluđerice koji je prerano postao još jedna žrtva nesmotrenosti, adolescentske radoznalosti, dokazivanja i igre vatrenim oružjem.

To je jedna od desetina tragedija koje se godišnje dogode u Srbiji kao posledica liberalnih propisa za posedovanje naoružanja, tradicionalne sklonosti društva prema oružju, ali i nedovoljnog zalaganja države da smanji broj cevi u legalnom, ali i nelegalnom posedu.

Svaki osmi građanin Srbije ima dozvolu za oružje. Prema podacima MUP-a u Srbiji je registrovano 1.198.595 komada vatrenog oružja. Do dozvole za posedovanje oružja, kažu mnogi, lakše se dolazi nego do vozačke dozvole, pogotovo zbog toga što budući vozač mora da obavi lekarski pregled, a da bi neko dobio oružje ne mora da ima lekarsko uverenje.

Doduše, u postojećem Zakonu o oružju piše da “kad se u postupku za izdavanje odobrenja opravdano posumnja da podnosilac zahteva nije sposoban da rukuje vatrenim oružjem nadležni organ uputiće ga na lekarski pregled”. Iz ovoga proizilazi da administrativni radnici s kojima podnosilac zahteva dolazi u kontakt treba da primete da neko nije zdravstveno sposoban za rukovanje oružjem. A to nisu lekari.

Rizična škola

Foto: sxc.hu

Uz zahtev za izdavanje dozvole prilaže se uverenje da se protiv podnosioca ne vodi krivični postupak, uverenje da je obučen u rukovanju vatrenim oružjem, kao i dokaz o uplaćenoj administrativnoj taksi za podneti zahtev. Uz to ide i bezbednosna provera koja podrazumeva da će se policajci raspitati o vama u komšiluku. Predlog nacrta zakona o oružju koji tek treba da uđe u skupštinsku proceduru sadrži odredbu o zdravstvenoj sposobnosti za posedovanje oružja.

Samo nekoliko dana pre tragedije u beogradskom prigradskom naselju Kaluđerica slična nesreća izbegnuta je u Crvenki i to za nekoliko centimetara, bukvalno. Tada je dečiju igru petnaestogodišnje Milice Milanković koja je u dvorištu svoje kuće ubacivala loptu u koš prekinuo, ponovo, metak, ali je ovaj doleteo sa razdaljine od kilometar i po preko puta Velikog bačkog kanala, iz kuće Marka Grabeža koji je proslavljao povratak supruge i nedavno rođenog sina iz Instituta za decu i omladinu u Novom Sadu.

Srećom po porodice Milanković i Grabež, metak je Milicu pogodio u mišić desne nadlaktice.

Grabež je proslavljajući povratak sina, za čiji su se život lekari borili posle dečakovog rođenja, umalo ugasio jedan život.

“Prvi put sam uzeo pištolj u ruke i eto šta se desilo. Odsekao sam se kad su mi policajci ušli u dvorište i rekli šta se dogodilo… Ne dao bog da ja sreću svog sina gradim na nesreći drugog deteta. Prihvatam i oduzimanje oružja i krivičnu prijavu. Bitno je samo da je Milica živa i zdrava. Nikad više u životu neću uzeti oružje u ruke”, rekao je Marko Grabež.

Treba li svaki od naoružanih građana u Srbiji da prođe kroz ovako skupu i rizičnu školu kroz koju je Marko prošao?

Kako smanjiti broj cevi

Bilo je ovakvih slučajeva koji su završavani tragično, javnost se tada malo ustalasa, država najavi oštrije mere, ali se na kraju ništa ne desi. Setimo se samo proslave Srpske nove godina 2004. kada je metak zalutao od naizmeničnog šenlučenja dvojice pijanih prijatelja,probio roletnu dva stakla, pogodio čoveka koji je u stanu gledao televiziju i ubio ga na mestu. U Srbiji se nikada nije oskudevalo u prangijama i džebani, ali može li se stati na put toj strasti ka oružju ili bar umanjiti njegova količina.

“Država mora da radi na smanjenju broja oružja i smanjenju dozvola za nošenje i posedovanje oružja. Trebalo bi to da bude rigoroznije i za privatne agencije za obezbeđenje koje niču kao pečurke. Ako ima nešto više od milion registrovanih komada oružja, onda ovog neregistrovanog ima toliko puta tri. Ne da ne bi trebalo smanjivati porez, već bi ga trebalo još povećati”, kaže kriminolog Zlatko Nikolić.

U Srbiji ima oružja zaostalog iz prošlih ratova, a naročito oružja koje je donošeno sa ratišta u bivšoj SFRJ i sa Kosova. Ceo region je pun oružja koje je stizalo čak i iz magacina koji su obijeni tokom nemira u Albaniji 1997. godine.

“Kod nas najviše ima pištolja i lovačkog oružja, mada može da se nađe i automatsko naoružanje, ali to ipak nije dominantno. U nelegalnom posedu ima između jedan i tri miliona komada, mada sam ja skloniji da je to bliže jednom milionu. Albanska vlada je napravila projekat koji je podrazumevao takmičenje opština, pa koja od njih prikupi najviše oružja država će im rešitineki infrastrukturni problem i to je imalo dobar odziv. Trebalo bi da se češće proglašavaju amnestije za ljude koji predaju nelegalno oružje. Često ljudi nekada žele da zadrže oružje, ali posle nekog vremena počnu to da doživljavaju kao problem, jer kad imate dete nije svejedno”, kaže Marko Milošević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Sem toga, ljudi koji imaju oružje često ga uopšte ne održavaju,tako da ono vremenom može da postane potencijalno opasno čak i za onogako njime rukuje.

“Automobile svake godine vozimo na tehnički pregled. Slična periodična inspekcija bi trebalo da bude uvedena za oružje”, smatra Milošević.

Upucavanje, kao uzimanje otiska

Veštaci, balističari se zalažu da bi svaki komad oružja koji građani kupe uz dozvolu trebalo da bude u bazi podataka, ali ne samo po registarskom broju,već i po jedinstvenom otisku koji ostavlja na zrnu metka.

“Dobro bi bilo da se pištolj upuca pre nego što ode u vlasništvo, jer žleb ostavlja trag na pištolju i to je za oružje kao otisak prsta. To bi bila još jedna obaveza ljudi koji žele da imaju oružje. Policija bi mogla da zna iz čijeg je oružja pucano pre nego što pronađe taj pištolj”, kaže Milošević.