Bombonjera

Moj novi švajcarski poznanik, potencijalni prijatelj, ujedno mi je i komšija u ovom malom mestu gde i dalje svakog dana otkrivam koja je slavna ličnost ovde živela, pisala, odmarala se ili umrla. Živi u obližnjem velelepnom hotelu, koji je u zlatnom XIX veku građen za bogate Ruse, koji su dolazili u ovo ekskluzivno odmorište na čuvenom jezeru. Zapravo, moj poznanik živi u delu zgrade tog hotela koji je preuređen u stanove i prodat ili izdat, jer je kapacitet hotela postao prevelik za današnje potrebe ovog gradića, valjda zbog toga što bogati Rusi danas odlaze na neko drugo mesto. Ipak, u Tea Room-u hotela susrela sam dobrostojeće gospođe, koje piju čaj ili konjak sa svojim čudnovatim patuljastim kučićima u ružičastim kaputićima. Nisu bile Ruskinje, ali svakako su dolazile izdaleka. Tamo me je novi prijatelj odveo, jer sam tragala za mestom gde bih mogla da naručim neki egzotični koktel, kako bih proslavila moje usidrenje u novi život. Od malobrojnih barova nijedan ne služi koktele, i nije me bilo teško nagovoriti da se pridružim društvu ružičastih kaputića. Posluženi smo izvrsnim Mojitom uz koji su nam servirali indijski orah i usoljeni badem. Posmatrali smo promenu svetla na jezeru, kojoj su se divili i ostali oko nas. Čitav set-up delovao je pomalo čudnovato, pa me atmosfera podsetila na Linčov Twin Peaks,  što je uvek preporuka.

Moj poznanik je jedan od onih likova kakvih je puna beogradska metropola, a koji su ovde retka i ugrožena vrsta. Free lancer, umetnik, alternativac, zabavlja se sa devojkom od svoje petnaeste ali nije oženjen, ponekad ga uhvati ludilo pa se raspravlja sa pandurima ali je veoma učtiv prema starijima i vole ga mame, mada nekada nije baš primereno obučen,… Rođen je u kantonu Vaud, gde je i odrastao i gde živi i odakle sumanuto putuje po celom svetu. Vodili smo jedan od onih uobičajenih prelude razgovora o mom boravku u Švajcarskoj, da li mi se i šta mi se ovde sviđa, kako sam podnosila bombardovanje i da li sam se već pentrala na onu planinčugu koja me svakog jutra plaši kada pogledam kroz prozor.

On mi je pričao o tome kako je prinuđen da s vremena na vreme sa svojom devojkom ode negde daleko na nekoliko meseci da se izvetri. Objasnio mi je ono što sam već naslućivala, kako se ovde uzgaja samo jedna vrsta ljudi, onih koji naročito vole da rade u banci, koji kupuju karavane kada se ožene, i koji planiraju svoj život prema foto albumu. Zamišljaju sliku svog života, pa ga onda ostvaruju, a pri tome nema nikakvog uzbuđenja jer ga veoma lako kupe radeći u banci ili osiguravajućoj kompaniji. Bio je veoma oštar.

« Pa dobro, a kako ti uspevaš da preživiš u takvom okruženju? Kako ti prolaziš sa svojom vespom i veoma otvorenim konceptom planiranja vlastite budućnosti? », sledilo je moje logično pitanje.

« Da, ali ja svoje radove radim i prodajem ugalvnom napolju. A ovde samo uživam svež vazduh. » odgovorio je cinično, smejući se grohotom, kao da je jeres tako šta reći.

Onda je sav ozaren uzviknuo kako sam ja pored švajcarskih tačnih vozova, čistih toaleta, labudova na jezeru, oduševljena i asortimanom čokoladnih bombonjera na Coop-ovim rafovima : « A ja sam se uvek pitao ko kupuje te bombonjere ! »  U momentu je razbio moju iluziju da ih Švajcarci jedu svaki dan za desert ?! Pun entuzijazma objašnjavao mi je švajcarski life style, kako oni uvek kupuju samo čokolade, i da su deca presrećna kada dobiju onu veliku od 300g ili Tobleronu od pola kile, a da se te luksuzne čokoladne bombonjere kupuju samo kada se ide u posetu matorim gospođama.

Ono čega se ja iz detinjstva sećam u vezi sa bombonjerama je užegli ukus pralina sa roza punjenjem, jer smo ih uvek jeli prestare, pošto su se bombonjere, sa devojkom koja place na kutiji, obično čuvale, ili za posebnu priliku, ili da se nose u posetu, kako su obično i dospevale u kuću. Pa su se tako, kao narodne pesme, prenosile s kolena na koleno, dok ne prekorače rok upotrebe.

Najviše su se poklanjale učiteljicama ili doktorkama za 8. mart, samo ne znam da li su ih one jele ili su ih i one dalje poklanjale, s obzirom na količinu bombonjera koje su dobijale. Ali bila sam ubeđena da je u čokoladnom raju, bombonjera deo svakodnevice. I to je bio jedan od onih malih radovanja o kojima sam maštala kad sam dolazila ovamo. Pa sam se već odvažila na redovnu potrošnju aktuelne božicne linije Lindt-a, koja je naročito svetlucava i primamljiva. Moj poznanik se čudio šta je to toliko bolje kod čokoladnih bombonjera u odnosu na odlične čokolade iste marke, koje su pri tom i mnogo jeftinije. I kad sam već toliki ljubitelj, zanimalo ga je koje su najbolje. Najpre nisam znala kako bih mu objasnila tu moju slabost prema bombonjerama. Zato sam pozvala nasmešenu hostesu i zamolila je za četvrtasto pakovanje moje omiljene bombonjere. Mislim da je moj prijatelj shvatio kada sam počela da se naslađujem već pri pogledu na slatki prizor:

« Vidiš li ovu ludu mogućnost izbora ?! E, te su najslađe ! »