Hoće li Nemačka ponovo uništiti evropski poredak

Evropska kuća je u plamenu, a Dauning strit poziva vatrogasnu brigadu na racionalan i razuman odgovor. Nažalost, vatrogasce predvodi Nemačka, a njen šef je kancelarka Angela Merkel. Posledica je da Evropa i dalje pokušava da ugasi vatru benzinom - nemačkim merama štednje - sa takvim posledicama, da je za pune tri godine, finansijska kriza evrozone postala evropska egzistencijalna kriza.

Hajde da se ne obmanjujemo: propadne li evro, EU (najveća ekonomija sveta) će izazvati ekonomsku krizu do nivoa koji većina današnjih ljudi nikada nije iskusila. Evropa je na ivici ambisa i nesumnjivo će se kotrljati sve dok Nemačka i Francuska ne promene pravac.

Nedavni izbori u Francuskoj i Grčkoj, kao i lokalni izbori u Italiji, te učestali nemiri u Španiji i Irskoj pokazali su da su ljudi izgubili veru u strogu štednju na koju ih prisiljava Nemačka. Lek Merkelove, koji prvo ubije pa leči, protiv je realnosti, ali i demokratije.

Još jednom preživljavamo muku ovakve štednje koja vodi jedino ka depresiji kada se primenjuje u jeku finansijske krize. To bi trebalo da bude svima poznato; to je, na kraju krajeva glavna lekcija politike štednje američkog predsednika Herberta Huvera i kancelara Vajmarske Republike Hajnriha Bruninga s početka tridesetih godina prošlog veka. Nažalost, baš je Nemačka, izgleda, to zaboravila.

Kao posledica svega, haos se nazire u Grčkoj, krah bankarskog sektora u Španiji, Italiji i Francuskoj a potom i finansijska lavina koja će zatrpati Evropu. I onda? Treba li otpisati ono što su više od dve generacije Evropljana stvarale masivno investirajući u izgradnju institucija koje su dovele do najdužeg perioda mira i prosperiteta u istoriji kontinenta?

Jedno je sigurno: krah evra i EU povlači za sobom i silazak Evrope sa svetske pozornice. Trenutna politika Nemačke je sve apsurdnija imajući u vidu oštre političke i ekonomske posledice sa kojima će se suočiti.

Budućnost našeg kontinenta je u rukama Nemačke i Francuske, Merkelove i predsednika Olanda. Spas Evrope sada zavisi od fundamentalnih promena u nemačkoj ekonomskoj politici i u francuskoj poziciji prema političkoj integraciji i strukturalnim reformama.

Francuska će reći „da“ političkom savezu: zajedničkoj vladi sa zajedničkom parlamentarnom kontrolom evrozone. Nacionalne vlade zemalja članica evrozone već deluju jednoglasno prema krizi kao de facto vlada. Ono što u praksi sve više postaje istina trebalo bi da bude podržano i formalizovano.

Nemačka će morati da prihvati fiskalnu uniju. Konačno, to znači garantovanje opstanka evrozone sa nemačkom ekonomskom moći i imovinom: da Evropska centralna banka neograničeno preuzima državne obveznice krizom zahvaćenih zemalja; da se evropeizuju nacionalni dugovi preko evroobveznica i razviju programi za izbegavanje depresija evrozone i podsticaj oporavka.

Nije teško zamisliti na kakvo će buncanje u Nemačkoj naići ovakva vrsta programa: Još više dugova! Gubitak kontrole nad našom imovinom! To prosto ne može biti!

Ali, to funkcioniše: nemački rast zasnovan na izvozu podržan je upravo takvim programima u zemljama u usponu i SAD. Da Kina i Amerika nisu pumpale novac za finansiranje dugova u svoje ekonomije početkom 2009, nemačka ekonomija bi doživela težak udarac. Nemci sada moraju da se zapitaju da li su oni, koji su profitirali uglavnom od evropskih integracija, spremni da plate cenu za to ili će dozvoliti da sve propadne.

Osim političkog i fiskalnog ujedinjenja i politika kratkoročnog rasta, Evropljanima su hitno potrebne strukturalne reforme u cilju obnove evropske konkurentnosti. Svaki od ovih stubova je potreban ukoliko Evropa želi da prevaziđe svoju egzistencijalnu krizu.

Da li mi Nemci razumemo našu sveevropsku odgovornost? Ne bi se reklo. Zaista, retko je Nemačka bila usamljena kao sada. Teško da iko razume nemačku dogmatsku politiku štednje, koja se kosi sa svim našim iskustvima, a smatra se da smo uveliko ispali iz koloseka, pa i da idemo u suprotnom smeru. Još nije kasno da se smer promeni, iako imamo na raspolaganju samo nekoliko dana i nedelja, možda meseci umesto godina.

Nemačka je samu sebe uništila - i evropski poredak - dva puta u dvadesetom veku, i potom ubedila Zapad da je izvukla pouke. Samo na gore opisan način, koji se najjasnije ogledao u snažnom prihvatanju evropskog projekta, Nemačka je dobila dozvolu da se ponovo ujedini. Bilo bi i tragično i ironično, ako bi obnovljena Nemačka, mirnim putem i u najboljoj nameri, po treći put dovela do uništenja evropskog projekta.

Joška Fiše