NBS ograničava - provizije na kartice kao u EU?

To rešenje bi bilo po ugledu na direktivu koju je EU donela u maju prošle godine, a koja je stupila na snagu 9. decembra 2015. godine.

NBS je još prošle godine spremila novi propis, ali je zbog nadolazećih izbora odložila predlaganje zakona u skupštini. Kako nezvanično saznajemo u tom nacrtu bilo je predloženo da se međubankarske provizije ograniče na nivo kao i u EU, na 0,2 odsto za plaćanje debitnim karticama i 0,3 odsto za kreditne kartice.

O kolikoj promeni je reč vidi se kada se uporedi sa sadašnjim provizijama koje banke naplaćuju trgovcima i između sebe.

Svaki put kada platite nešto platnom karticom banka prihvatilac čiji je POS terminal naplati od trgovca određenu proviziju koja dostiže i tri odsto, a kod onlajn plaćanja i 3,5 odsto. Od tog iznosa međutim, ne ide sve toj banci, pa čak ni veći deo. Banka prihvatilac plaća banci koja je izdala karticu međubankarsku proviziju koja u Srbiji u proseku iznosi 1,2 odsto, a u nekim slučajevima i preko dva odsto. Tako, čak do 80 odsto ukupne provizije koju plaća trgovac otpada na međubankarsku proviziju.

Za NBS ovo je jedan od glavnih razloga zašto sve više malih trgovaca ne želi uopšte da prima kartice. Od izbijanja krize i smanjenja standarda stanovništva trgovci su prinuđeni da zbog sve manjih prometa spuštaju cene na uštrb svoje marže.

S druge strane, za banke su one sitni klijenti sa relativno malim prometima pa im zaračunavaju provizije od dva do tri odsto. Kada na maržu od 10 odsto iz koje se pokrivaju troškovi i ostvaruje zarada moraju da daju tri odsto banci čija je kartica, mnogi od njih se odlučuju da uopšte ne prihvataju kartice. Povrh provizije trgovci imaju i trošak kupovine POS terminala koji je oko 200 evra. Za velike maloprodajne lance ovo uglavnom ne predstavlja problem i zbog značaja za banku čiji su uglavnom i klijenti banke maksimalno spuštaju provizije. Međutim visoke provizije predstavljaju ozbiljnu prepreku elektronskom plaćanju kod malih trgovaca. Ovo je problem i za državu, jer se procenjuje da siva ekonomija ima učešće u BDP-u do 30 odsto i to se veliki njen deo odvija baš u malim preduzećima. Pri tome gotovinsko plaćanje predstavlja "raj" za utaju poreza.

Sa ovim su saglasni i kartičari čiji je cilj logično da se kartice što više koriste. Međutim oni ističu da ovo ne bi trebalo regulisati propisima, već pustiti tržište da samo reguliše visinu provizija. NJihov argument je da će banke ukoliko im se drastično smanje prihodi od kartica posegnuti za povećanjem provizija ili uvođenjem novih naknada, pa i povećanjem kamatnih stopa. Takođe, ističu i da se iz tih prihoda mahom finansiraju nove tehnologije koje obezbeđuju sigurnost, sprečavaju prevare i razvijaju digitalne tehnologije plaćanja.

Naspram velikih kartičarskih kuća, gde dominiraju dve, Viza i Masterkard, stoji domaća platna kartica Dina. Međubankarska provizija za Dinu je 0,83 odsto, što je stavlja u drugorazredni položaj kod banaka koje izdaju kartice. Naime, svakoj banci se više isplati da klijentu ponudi neku od kartica na koju ima zaradu jedan do dva odsto nego na onu na kojoj zarađuje 0,8 odsto.

Zanimljivo je i da visinu međubankarskih provizija određuju kartičarske kuće, a ne banke između sebe. Na taj način dolazi od situacije u kojoj se kartičari takmiče kod banaka da izdaju baš njihovu karticu time što im nude veću proviziju koju plaćaju banke čiji su POS terminali, a u stvari trgovci na koje je taj trošak prenet. U krajnjem ishodu trošak tih provizija uglavnom završi u ceni proizvoda koju plaćaju potrošači.