Ni jeftine stanove nema ko da kupi

Država je kao investitor tog kompleksa uspela da u protekla dva meseca nađe kupce za 326 stanova.

Van „Stepe Stepanovića”, kriza drma graditeljstvo, jer je u istom periodu, prema podacima Privredne komore Srbije, u Beogradu prodato svega dvadesetak gotovih stambenih jedinica.

Prošle godine je u glavnom gradu sagrađeno 1.610 stanova manje nego 2008, kada je počela globalna besparica. Na to će, veruju sagovornici, kao so na ranu pasti odluka Narodne banke da uvede 20 odsto učešća za stambene kredite. Uprkos sve manjoj gradnji i potražnji stanova, padu cene kvadrata i do 30 odsto u odnosu na 2008. godinu, upućeni u tržište smatraju da novog pojeftinjenja nekretnina neće biti. A red za stambene kredite biće sve kraći.

Tvrdnju, da se investitorima ne isplati da dodatno snize cene, Nedeljko Malinović, direktor agencije za nekretnine „Legat”, objašnjava činjenicom da su oni svoje projekcije pravili pre krize, kada su troškovi gradnje i potražnja bili veći, ali i profit deblji.

“Preduzimači,koji su pre tri godine započinjali projekte na Vračaru, u zamenu za plac vlasnicima udžerica, davali su 30 odsto izgrađenih kvadrata. Ali tada je kvadrat bio 3.000 evra, a sada je 2.000 i opet ne mogu da ga prodaju. Gomilu objekata koji su započeti, besparica je zauutavila ili odložila. Sada se mahom podižu oni koji su dobili dozvole po starom zakonu”, ističe Malinović.

Najdrastičniji pad cena osetile su nepokretnosti, čija je vrednost pre krize bila naduvana, dok su one realnije pojeftinile do 20 odsto, tvrde upućeni. Ni to za većinu građana nije uteha, jer im je mala kupovna moć, a mera NBS-a još jedna otežavajuća okolnost, smatra Malinović.

“Besparica dugo traje i ljudi su i do sada imali problem da obezbede 10 odsto učešća, ali su do njega lakše dolazili tako što su pozajmljivali od rodbine ili prijatelja. Međutim, sada za stan od 100.000 evra treba 20.000 evra učešća, što je daleko teže zajmiti, a kamoli uštedeti. Možda će veće učešće moći da podnesu kupci u unutrašnjosti Srbije, jer, na primer, u Čačku za 40.000 evra može da se kupi trosoban stan, a za te pare u Beogradu samo garsonjera”, kaže Malinović.

Ko ima novac da pazari stan, on će ga uzeti na kredit ili za keš i nije toliko važno da li je učešće 10 ili 20 odsto, mišljenja je Goran Milovanović, tehnički direktor građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović – Dedinje”.

“Plate jedva namičemo iako smo ih smanjili za 25 odsto. Posao je prepolovljen, konkurencija velika. Zato smo prinuđeni da spuštamo cene izvođenja radova da bismo dobijali poslove. Ranije smo imali profit između šest i deset odsto, a sada četiri, pet odsto. Poslednjih godina pristajemo da zarada bude nula samo da ne bismo stavili ključ u bravu”, kaže Milovanović.

Ukoliko ne bude velikih privatnih investicija za mnoge građevinske firme, ta opcija neće biti isključena.

Veliki broj preduzeća nije likvidan i zato što nemaju olakšice poput onih u Hrvatskoj, gde izvođači PDV-a plaćaju po naplati, požalio se Dragan Kopčalić, direktor GP „Montera”.

Ako su se izvođači odrekli dela kolača, a kako kaže Milovanović, cena građevinskih radova se godinama drastično ne menja i iznosi oko 500 evra po kvadratu, investitori bi trebalo da se, barem privremeno, pomire sa činjenicom da ne mogu, kao pre četiri godine, da računaju na više od 50 odsto zarade.

Prema računici Milovanovića, na cenu radova potrebno je još 800 evra da bi se kvadrat sazidao. U to ulaze troškovi pribavljanja zemljišta, projektovanje, komunalni priključci, cena kapitala, naknada za uređivanje gradskog građevinskog zemljišta. Tako se dolazi do 1.300 evra za izgrađeni kvadrat u Beogradu.

“Sve više od toga je profit i nije jasno kome on ide. Sigurno je–ne ide, jedino, investitoru. Ako projektant naplaćuje 34 evra za kvadrat, a njegov kolega trostruko manje, ne znači da je on bolji. Reč je o tome da on lakše dođe do dozvole, brže pribavi saglasnosti, što projektantske kuće naplaćuju kroz projekat”, objašnjava Milovanović.