Tri miliona ljudi jedva preživljava

Štedeli su i preživljavali od danas do sutra. Dok je kriza većinu dokačila, njih je bacila na kolena.

Nezaposleni, radnici koji rade za minimalac, hiljade onih kojima poslodavci i ne spremaju kovertu, penzioneri, pa i pojedini koji su pokušali da dinar steknu u biznisu, drugu godinu krize dočekuju na ivici egzistencije. Njih je u Srbiji nešto manje od tri miliona.

Teško je odrediti ko je prvi i kome je najteže u koloni socijalno ugroženih građana Srbije. Matematika kaže da su to nezaposleni, jer većina njih, makar na papiru, živi bez dinara prihoda. Pravo na nadoknadu, koja je daleko od sume dovoljne za život, u ovom trenutku ostvaruje nešto više od deset odsto klijenata Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS). Na njihovoj evidenciji u avgustu ove godine registrovano je 724.270 građana. Iako smo svedoci da su desetine hiljada ljudi od početka krize ostale bez posla, taj broj je u odnosu na oktobar 2008. veći za svega 6.862 nezaposlena.

Broj nezaposlenih kojima je isplaćena poslednja novčana naknada iznosi 76.599, kažu u NSZ i dodaju da se ovaj broj menja iz meseca u mesec. Najniži iznos novčane naknade je 12.528 dinara, što je 80 odsto minimalne zarade u Republici, dok je najviši iznos 25.056 dinara, a to je 160 odsto minimalne zarade.

Gradovi u kojima je zabeležena najviša registrovana stopa nezaposlenosti su Novi Pazar (čak 51,1 odsto), Loznica (40,4 odsto), Leskovac (40,3 odsto), Kragujevac (34,4 odsto), Kruševac (33,3 odsto)... Među opštinama, situacija je najteža u Lebanu - 59,2 odsto nezaposlenih, Beloj Palanci (58 odsto), Batočini (53,9 odsto), Bojniku (53,4 odsto) i Vladičinom Hanu (52,3 odsto).

I oni koji primaju nadoknadu na nju imaju pravo od tri meseca do godinu dana, u zavisnosti od toga koliko su pre toga radili. Izuzetak su nezaposleni koje do penzije dele dve godine, pa naknadu primaju do tada.

Činjenica da ne rade i teško žive nije iznenađujuća. Standard u Srbiji je, međutim, toliko nizak da su u podjednako bezizlaznoj situaciji i stotine hiljada zaposlenih građana.

"Srbija je jedina zemlja u okruženju i u Evropi u kojoj su ljudi u radnom odnosu socijalno ugroženi", kaže Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

Ona objašnjava da smo "mi visoko politizovana zemlja u kojoj politika odlučuje i koje firme moraju da plaćaju doprinose, a koje ne moraju. Najmanje 400.000 ljudi prima minimalac od 15.500 dinara. S druge strane su zaposleni kojima zarade kasne. Oko 350.000 do 370.000 njih plate čeka od tri do 15 meseci. Ove dve grupe čine skoro 800.000 ljudi".

Posebna kategorija su radnici koji svakog dana odlaze na posao, ali na kraju meseca ne zarade ni - minimalac. Ima i onih koji rade ne nadajući se bilo kakvoj uplati, samo zbog doprinosa i staža. Koliki je tačno njihov broj, niko ne zna.

"Zaposleni u tekstilnoj industriji primaju manje od minimalca. Jumko Vranje isplaćuje plate od 8.300 dinara. U teškom stanju su i zaposleni u metalskom kompleksu. Nekadašnji giganti koji sada tavore. Imate takve slučajeve, a država onda sa 5.000 dinara pomaže zaposlenim u javnom sektoru. Najugroženiji su svakako nezaposleni, ali je zvanična evidencija daleko od realnosti. Najmanje je milion nezaposlenih u Srbiji", kaže Savić.

Za svakog radnika po penzioner i socijalan slučaj

Decenije rada, uplate doprinosa, najstarijim građanima naše zemlje uglavnom su donele - poniženje. U Srbiji živi 1,6 miliona penzionera. Oko milion mesec preživljava sa manje od 200 evra. Više od 600.000 njih ima ček na kome piše manje od 15.000 dinara, a među njima oko 200.000 prima manje od 11.000 dinara.

Statistika Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje pokazuje da 787.375 bivših radnika mesečno ne podiže više od 21.755 dinara, a toliki iznos ne prebacuje ni 33.600 penzionisanih privatnika. Ubedljivo najniže penzije prima čak 220.000 poljoprivrednih penzionera. Oni su, baveći se zemljom, obezbedili život u starosti gori nego na socijalnoj pomoći. Većina njih mesečno prima oko 8.000 dinara.

Pad standarda najstarijih išao je lagano. Pre deset godina prosečna plata je iznosila 90 evra, a penzija 82 evra. Danas je prosečna republička plata 320 evra, a penzija - 200 evra. Nije neobjašnjivo ni kako smo stigli dotle. Uzbuna je zvonila kada smo pre deceniju stigli do toga da za jednog penzionera radi 3,5 zaposlenih. Danas je na „vratu“ jednog radnika - jedan penzioner i jedan socijalni slučaj.

Kriza bi mogla da obori i tradicionalno uverenje da ko ima zemlju ne može da bude gladan. Starima koji nemaju snage da je obrađuju i nemaju nikakva primanja, činjenica da poseduju parcelu glavna je smetnja da ostvare pravo na socijalnu pomoć. I poljoprivrednici u punoj snazi ovih meseci teško stižu do zarade. Gledano iz njihovog ugla, cene poljoprivrednih proizvoda su male, troškovi veliki, a pomoć države nedovoljna.

"Pogledajte samo kolike su penzije poljoprivrednika, od 8.000 do 10.000 dinara. To je najbolji pokazatelj ko je najugroženiji u ovom trenutku", tvrdi Bogdan Šumljanac, predsednik Asocijacije poljoprivrednika Srbije.

On dodaje da se "u selima, međutim, redovno plaća voda, struja i sve što treba. U problemu su svi koji su se zadužili i ne mogu da vraćaju rate. Kupili su neku mehanizaciju, ona je sada stara nekoliko godina. Ne mogu ni da je prodaju, niti da vrate novac. Država isplaćuje premije, ali ne vidim da one imaju efekta. Ljudi imaju od pet do deset hektara zemlje, a da bi primili premiju moraju da plate penziono i da za to daju 50.000 dinara".

Plate najniže, poslovi nestaju, siromaštva sve više...

Broj siromašnih je višestruko veći od onih koji su se probili na spisak korisnika materijalnog obezbeđenja. Socijalna pomoć stiže do 54.463 porodice, odnosno 142.202 građanina. A pitanje je kako od nje preživljavaju i oni koji je dobijaju.

Jednočlano domaćinstvo može da raspolaže sa najviše 5.694 dinara, dvočlana porodica sa 7.823 dinara, tročlana sa 9.962 dinara. Četvoročlana mora da preživi od 10.665, a petočlana i veća od - 11.394 dinara.

Znači da ako imaju neka minimalna primanja, manja od navedenih iznosa, država najugroženijim građanima samo doplaćuje do te cifre, koja valjda predstavlja dovoljno novca za život, a nadležni je zovu - nivo socijalne sigurnosti. Stotine hiljada ne dobije - ni dinara.

Sa prvim danima svetske ekonomske krize mnogi su tvrdili da će je najlakše pregurati mala preduzeća i preduzetnici, jer su najžilaviji deo privrede. Vreme je dokazalo da su oni najviše stradali. Od januara do maja ove godine čak 65 odsto njih bilo je u nekom periodu nelikvidno, kao i 65,7 odsto preduzetnika, pokazala je anketa Unije poslodavaca. Glavni razlozi su predugi rokovi plaćanja i velika opterećenja privrede.

"Najugroženiji su bili građevinari. U maju čak 70 odsto građevinske operative nije radilo, a od početka krize posao u ovoj oblasti je izgubilo oko 30.000 radnika", kaže Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca.

On dodaje da je "teret pao i na zaposlene i poslodavce u turizmu i ugostiteljstvu, jer su se prethodnih godina zadužili, a promet je pao za 30 odsto. Zanatstvo je skoro potpuno devastirano. U poljoprivredi je sve veći nivo sive ekonomije, jer ne mogu da podnesu tako visoke doprinose. Tamo su rokovi plaćanja stigli do 133 dana. Generalno, najgore su prošli proizvođači, jer su poslednji u nizu naplate".

Prosečna plata u Srbiji u avgustu iznosila je nepune 34.000 dinara - svega 320 evra. I ovog puta smo zaradili najmalje u konkurenciji bivših jugoslovenskih republika. Slovenački prosek je tri puta „jači“ - 966 evra, hrvatski - 744 evra, crnogorski - 466, a bolji je i Bosni i Hercegovini - 409 evra.

Za deset evra nam beže i Makedonci, koji u proseku zarađuju 330 evra. Mnogi smatraju da smo prethodnih godina živeli nerealno, primali nerealne zarade i imali nerealni kurs, a da je ovo zapravo naša stvarnost.

Ekonomista Miroslava Zdravković, urednik sajta Ekonomija, upozorava i na problem koji nije samo srpski - neravnomerni regionalni razvoj. "Prolazimo kroz ono što se desilo i drugima u istočnoj Evropi, ako izuzmemo Slovačku, Mađarsku i Poljsku", objašnjava on.

Zdravković dodaje da se "sve razvijalo i ulagalo u glavnim gradovima. Trebalo je izabrati 60 strateških, najvažnijih preduzeća i voditi računa da se dobro 'udaju'. Mi to nismo uradili, nego ona propadaju, idu u gerijatriju i čekaju da ode najstariji zaposleni pa da se ugase".