Hleb plaćaju prodajući svoju krv

Toliko da se u ovoj opštini - gde je na kazanu narodne kuhinje svakog dana 400 od 19.000 stanovnika, a tek svaki drugi žitelj radi i prima redovnu platu, ni o čemu drugom nije ni pričalo.

"Mnogi su spremni i na prodaju organa i krvi, samo da bi preživeli i opstali", opominje Dragić Nerandžić, koji je prvi javno istupio sa ovom idejom ispred organizacije Forum Doljevac.

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izjavio je u Doljevcu da Srbija, ipak, nije toliko siromašna zemlja da bi njeni građani morali da prodaju svoje organe da bi preživeli.

Ministar Ljajić je boravio u toj opštini koja u svom sastavu ima 16 sela i najavio više sredstava za rad narodne kuhinje, četiri kuće za četiri porodice koje žive u selima koja pripadaju toj opštini i ogrev koji će, kako je rekao, biti obezbeđen u saradnji sa "Srbija šumama".

Ljajić je kazao da će do kraja godine u Doljevcu biti obezbeđeno još 400 obroka u narodnoj kuhinji koja već isporučuje toliko porcija. On je Centru za socijalni rad i Opštinskom odboru Crvenog krsta uručio dostavno vozilo za potrebe narodne kuhinje i obilazak stanovništva koje živi na udaljenim područjima.

Ljajić je prethodno razgovarao s predsednikom opštine Ljubićem i direktorom Centra za socijalni rad Stevanovićem. Tomislav Kulić, predsednik Skupštine opštine, kaže da razume takve stavove, ali se nada da ipak nema mnogo ljudi koji bi iz očaja prodavali svoju krv ili organe.

Sumorne brojke iznosi i Jovica Pešić, načelnik Odeljenja za privredu i finansije: gradska kasa izdvaja od tri do pet miliona dinara godišnje samo za „socijalu“. On je, ipak, ubeđen da agencija za prodaju organa neće zaživeti u praksi.

"U Doljevcu sigurno neće proraditi 'žuta kuća', ali mislim da postoje porodice koje bi uradile sve da poprave svoj položaj", objašnjava Pešić i dodaje da su "imali slučaj čoveka koji je opštini poklonio svoju zemlju samo da bi postao socijalni slučaj i primao pomoć".

U Bugarskoj "tržište krvi" buja

Nije lako utvrditi ni da li na jugu Srbije već ima ljudi koji prodaju svoju krv da bi sastavili kraj s krajem. Ali, ako ih ima, ne moraju daleko da putuju da bi to uradili gotovo legalno.

Na samo pedesetak kilometara od srpske granice, crno tržište krvi - buja. Usred Sofije, ali i u Blagoevgradu, Plevenu i Perniku, na desetine ljudi svakog dana prodaje krv. Ovde je ona dragocena, i za život, i za preživljavanje... Takva trgovina toliko je rasprostranjena u Bugarskoj da vlasti zatvaraju oči pred njom, a policija mirno prolazi pored odrpanih nevoljnika koji, u blizini bolnica, od jutra strpljivo čekaju da igla iz njihovog tela izvuče 450 mililitara krvi. Da li su u taj red, pogotovo posle ukidanja viza, stali i građani Srbije?

Bilo kako bilo, za jednu jedinicu crvene tečnosti dobija se između 70 i 170 leva, u zavisnosti od krvne grupe (jedan evro vredi nešto manje od dva leva). Najviše se, naravno, plaća ona najređa - AB. A dileri krvi liče na svakog drugog dilera: prilaze prolaznicima na ulici i tiho ih pitaju „Prodaješ ili kupuješ?“. Čak i neki lekari rade kao posrednici...

Nešto slično se događalo - ili se možda još događa - i u Srbiji. Novosti su u sredu uspele da dođu do čoveka koji se pre desetak godina bavio ovim „biznisom“ u Prištini.

Raseljeno lice sa Kosova, danas Nišlija Z. N. pristao je da otvori dušu. "Shvatio sam da je krv neprocenjiva tečnost tek kada sam se suočio sa glađu. Ni dinara u džepu nisam imao ni za hleb za mene i suprugu, pa sam odlučio da unovčim krv. Tim pre što je moja krvna grupa i te kako cenjena na ilegalnom tržištu", kaže on.

Kaže nam Z. N. da je pokušavao da se snađe na razne načine, ali da je ideju dobio tek kada je počeo da taksira. Kolege su mu rekle da se krv dobro plaća. Potom se obreo ispred klinika Medicinskog fakulteta u Prištini i čekao da naiđe rodbina pacijenta kome je hitno bila potrebna krv.

Posle kratkog dogovora o „tarifi“, odlazio je sa njima do transfuzije, gde se prijavljivao kao rođak i „dobrovoljno“ davao dragocenu tečnost. Prvi put je dobio 350 evra za jednu bočicu. Isto je ponovio još četiri-pet puta, pre nego što se preselio u Niš. "Ovde se, koliko znam, takve stvari ne rade", dodaje on.