Horor priča sa Divljeg zapada: Kanibali sa "zlatnom groznicom"

Šest muškaraca tragalo je za zlatom u Koloradu tokom februara 1874. i zbog lošeg vremena se zadržali na jednom mestu duže nego što su planirali. Suočeni s glađu, okrenuli su se jedan protiv drugog, ali nikada do kraja nije razjašnjeno šta se među njima tačno desilo. Jasno je jedno: najmanje jedan od njih jeo je meso svojih saputnika.

Alfred Paker, veteran Građanskog rata, u aprilu je došao do Indijanske agencije u blizini Ganisona i izneo zapanjujuće tvrdnje.

On je ispričao ljudima iz agencije da su on i ostali lovci na blago preživeli mukotrpnu potragu jedući šipurak, ali su ljudi u agenciji sumnjali u tu verziju priče, zbog toga što je kod sebe imao mnogo novca i izgledao neočekivano dobro za nekoga ko tvrdi da je doslovno gladovao.

U maju je prvi put priznao šta se desilo, ali je poricao da je ubio bilo koga. Ispitivaču je ispričao: “Stari Svon umro je prvi i pojela su ga ostala petorica. Četiri ili pet dana kasnije, umro je Hemfri i on je takođe pojeden. Imao je oko 133 dolara kod sebe. Našli smo i njegovu džepnu knjigu i uzeli novac. Nešto kasnije dok sam ja išao po drva, kako su mi rekli, slučajno su ubili Bučera i pojeli smo ga. Bel je ubio ‘Kaliforniju’ Svonovim pištoljem, a ja sam ubio Bela, pokrio ostatke i poneo veliki komad mesa sa sobom”.

Odmah je pritvoren, a nedugo potom poslat u zatvor u Sagoču da čeka suđenje.

U avgustu je novinar lista "Harpers vikli" otkrio tela žrtava, a pregledom je utvrđeno da nije tačno da su ljudi umirali i ubijani u periodu od nekoliko nedelja. Međutim, pre nego što je bilo kakav postupak pokrenut zbog Pakerovog lažnog svedočenja, on je podmitio čuvare i pobegao iz zatvora.

Bio je u bekstvu do marta sledeće godine kada se ispostavilo da se lažno predstavljao kao Džon Švarce. Nekoliko dana kasnije ponovo je svedočio pred generalom Adamsom i ponovo poricao da je učestvovao u bilo kakvim ubistvima.

Tvrdio je da su muškarci napustili kamp sa zalihama hrane dovoljnim za sedam dana, ali da ih je usporila oluja i primorala da jedu šipurak i borovu smolu.

Paker je svedočio da su njegovi saputnici plakali i terali ga da traži hranu u planini. Po njegovom povratku (praznih šaka) video je riđeg čoveka (Bela) kako peče komad mesa koji je odsekao s noge nemačkog mesara (Miler). Milerovo telo ležalo je nešto dalje u potoku razbijene lobanje.

“Ostala trojica su ležala blizu vatre i glave su im bile rasečene. Kada me je primetio, bacio je sekiru na mene, ali sam ga ja upucao u stomak.

Paker je tvrdo da je sam napravio kamp u kome se sklonio dok se vreme nije prolepšalo.

“Pokrio sam ih i poneo komad mesa koji se pekao na vatri. Naložio sam novu vatru, dopekao meso i pojeo ga. Pokušao sam da se vratim svakog dana, ali nisam uspevao, pa sam živeo od mesa ovih muškaraca tokom dva meseca”, ispričao je on.

U aprilu 1883. osuđen je na smrt.

Ipak, on je uspeo da izbegne omču i na drugom suđenju dobije kaznu od 40 godina.

U avgustu 1897. pisao je novinama "Denver roki mauntin njuz" i ponovio svoju verziju priče.

“Ja sam žrtva okolnosti, a ne svirepih namera. Nisam hladnokrvno sa zlim namerama ubio svoje saputnike tog groznog dana. Manje sam kriv nego što me predstavljaju.”

Zanimljivo je da je njegovo lobiranje urodilo plodom, pa ga je guverner Čarls S. Tomas pomilovao u januaru 1901. uprkos tome što je jednom prilikom priznao: “Grudi čoveka... to je najukusnije meso koje sam ikada probao”.