Ponoćna reč, malo sujeverja i spartansko zlato Srbije

Mnogo pre prve lopte, mnogo pre pune Arene i himne, u veri koja se nije glasno izgovarala, ali se jasno osećala.

Posle novog zlata u nizu ove generacija vaterpolista Srbije, više nije pitanje ni novost da li je u isto verovao potpisnik ovih redova. 

Ali, ako se pitate – jeste.

Mogu generacije da se menjaju, da se menjaju igrači, sistemi, pravila, ali šampionski gen delfina je konstanta, što će se teško promeniti i u budućnosti.

• Srbija je evropski šampion! Mandić MVP; Trojica "delfina" u idealnoj postavi VIDEO
• Glušac i Srbija u finalu: Mađarski košmar, srpski san!
• Zlatni delfini, zlatna dilema: Ko je bio najbolji među evropskim šampionima? ANKETA
• Mandić: "Ovako nešto nisam doživeo!"; Glušac: "Protiv svih, protiv sudija..."
• Stigla nagrada za Glušca – tu su Mandić i Rašović!
   

Ako su mogli u Parizu na OI, ne znam šta bi moglo u Beogradu da ih spreči u nameri da naredne dve godine na rivale gledaju sa vrha Evrope. 

To je misao koja je provejavala mesecima pre početka EP, skeptično dočekana svaki put kada bi naglas bila izgovorena, a mnogi bi rekli da je lakše verovati nego ne verovati. Možda i jeste, samo ako znaš u šta veruješ.

A ekipa Uroša Stevanovića verovala je u sebe – to je bio moj prvi utisak na prvom treningu u Beogradskoj areni, na božićno veče, kada su se vaterpolisti vratili sa priprema iz Trebinja.

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs

Mirnoća u glasu, čvrstina i realnost u stavu Dušana Mandića, Strahinje Rašovića i kapitena Nikole Jakšića, tada su obećavali.

Uprkos tome što izdanje i rezultati u Hercegovini, u duelima sa Italijom i Španijom, u tom trenutku nisu bili na nivou koji je potreban za osvajanje medalje. 

Porazi od direktnih konkurenata za kolajne bili su mini alarm, da se opet manično ponavlja: "Ako budemo 6-7. mesto - biće dobro".

Pripreme utakmice pred velika takmičenja su posebna priča. Kriju se karte, tempira se forma, bude sitnih zdravstvenih problema, pa rezultati sami po sebi ne moraju uvek da predstavljaju relevantno stanje stvari. 

Ono što se, međutim, nije moglo pročitati u rezultatima bila je hemija. Ta neuhvatljiva stvar koju ekipe ili imaju ili nemaju. Nije bilo panike, nije bilo nervoze, nije bilo traženja krivca. Samo jasna svest da su u procesu i da taj proces ima smisla.

Ova reprezentacija nije delovala kao skup pojedinaca, već kao grupa koja tačno zna zašto je tu. Svaki igrač znao je svoju ulogu, ali i granicu ega, što je u vaterpolu na ovom nivou možda i najveća vrednost.

Moj pogled je bio takav, ali za kompletan stav trebalo je pobliže čuti i drugu stranu. 

Ta druga strana u mom slučaju bio je Sava Ranđelović, jedan od četvorice koji je bio u timu kada se u Beogradskoj areni 2016. slavilo evropsko zlato.

Priča o EP sa jednim od najiskusnijih u timu Srbije dogovorena je još početkom decembra, kada su vaterpolisti počeli da se pripremaju za šampionat u Beogradu.

Bez ikakvih problema, kao veliki profesionalac, pristao je na intervju, kao i uvek, ali moralo je da prođe vremena kako bi priča bila aktuelna sa dešavanjima sa priprema.

Slobodan Sandić / Vaterpolo savez Srbije

Sam pripremni period odvijao se u praznično vreme, a rastrzanost između privatnog i poslovnog života, manjka slobodnog vremena, nekada prolongira razgovor, što je bio i ovde slučaj.

Podsetiš jednom, drugi put, pa pošalješ pitanja, nadaš se, čekaš, nekad dobiješ odgovor, nekada ne... Tako vam vrlo često izgleda ovaj deo novinarskog posla. Ako mene pitate, najlepši, jer živu reč i ljudsku priču, teško da nešto može da zameni. 

I razumevanje mora da postoji, kao što postoji i institucija obećanja, a trostruki olimpijski pobednik je obećao, i do sada je uvek to ispunio.

Prođoše dani, dođosmo na dan pred početak EP, a ni traga ni glasa od dogovorenog intervjua. Ni prvi ni poslednji koji je "propao", ali profesionalno ostaje mrlja – kako pred takmičenje u Beogradu da nemam našeg aktera? Nešto što mi se ne dešava ni kada su takmičenja širom sveta, a ne pred nosom. 

Tako je – kako je, 9. januar ulazi u svojih poslednji 30 minuta. Šta je urađeno, urađeno je, već narednog dana počinje Evropsko prvenstvo.

Preklapa se laptop, pa red je da se preklope i oči, ali ne pre nego što se pročita poruka koja je tog trenutka stigla.

"Izvini, od svih poruka koje sam dobio, zaboravih da ti odgovorim. Stiže glasovna sa odgovorima, izvini još jednom", i sve to sa broja upisanog pod imenom Sava Ranđelović.

Slobodan Sandić / Vaterpolo savez Srbije

Ponoćno Savino slovo sa odgovorima na sva poslata pitanja, za moju profesionalnu radost što imam živu reč, za višu dozu poštovanja prema njemu kao sagovorniku, ali i za nastavak jedne "uspešne tradicije". 

Sujeverje kod sportista je prilično izražena stvar, svi oni imaju neke svoje ritaule i radnje, koje ne biste smeli da "pokvarite".

Godinama se upoznajete sa tim ko daje izjave sve vreme, ko se ne oglašava, ako se nije oglasio nijednom, a sve dobro ide... Ili ako je na nekom takmičenju pred duel sa protivnikom pričao, pa se nije dobro završilo, neće pričati ni naredni put kada se opet sretnu... 

Naravno, ima ih takvih i u vaterpolo reprezentaciji Srbije, ali sarađivajući godinama sa njima prihvatite takva "opravdanja", ali pokupite dašak tog sujeverja i ustaljenih radnji koje, navodno, donose dobre i lepe epiloge.

Baš jedno takvo sujeverje vezano za intervjue sa Savom Ranđelovićem, a lampica se upalila baš u nedeljama pred EP.

Pred Svetsko prvenstvo u Fukuoki 2023. godine, prvo veliko takmičenje nakon dolaska Uroša Stevanovića na klupu Srbije, tog jula uradili smo intervju i najavili šampionat.

Vaterpolisti su tada u Japan otišli ispod radara i na kraju igrali polufinale, na opšte iznenađenje, ali su na kraju ostali bez medalje u borbi za treće mesto. Za podmlađenu selekciju na novom početku, koja se još uvek tražila, više nego uspeh.

Pred put u Pariz na Olimpijske igre, sagovornik je opet bio on, kada je najavio da je tim spreman za medalju i da samo treba verovati u njih.

I pokazali su da jesu, za treće olimpijsko zlato u nizu. E, sada do mene je bilo da ne izmalerišem i prekinem ovu uspešnu tradiciju, pa je rođeni Nišlija posebno targetiran da govori na temu šampionata Evrope.

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Jer, ako Sava najavi takmičenje, zlato skoro zagarantovano.

"Hvala ti mnogo na odgovorima, sad možete po zlato. Srećno!", bila je poruka koja je otišla na adresu 32-godišnjeg vaterpoliste nakon što sam dobila intervju, koji je objavljen pod naslovom:

"Imamo sve što je potrebno za zlato – samo nas bodrite"

I imali su sve, a u nedelju veče samo su potvrdili da su kao tim bili nesalomivi na ovom takmičenju u Areni, od početka do kraja.

Pobeda protiv Holandije, shvaćena kao poraz bila je samo impuls da u nastavku EP podižu lestvicu.

U grupi C pobedili su sve, pobeda protiv Španije, koja je nagovestila jačinu ove ekipe, a kasnije je samo potvrdila u duelu sa Mađarima, kada je izboreno polufinale sa prvog mesta.

Rezonsko spuštanje garda protiv Crne Gore, u meču koji za delfine nije imao rezultatski značaj, a onda ono najbolje u polufinalu protiv Italije i tek u borbi za zlato sa Mađarima (10:7), kojima je drugi put u sedam dana uzet skalp u Beogradu.

Na bazenu su se, naravno, izdvajali pojedinci, ali ne na način koji remeti ravnotežu. Nikola Jakšić je kao kapiten bio produžena ruka selektora u vodi, miran kada je bilo najteže i neumoljiv kada je trebalo lomiti utakmicu.

Slobodan Sandić / Vaterpolo savez Srbije

Dušan Mandić još jednom je pokazao zašto spada u red onih koji prave razliku u velikim mečevima i zbog čega je najbolji igrač ovog sporta na svetu, dok je Strahinja Rašović imao možda svoj najbolji turnir u karijeri, ali sve upakovano i složeno da bude u službi tima.

Dobili smo i novu zvezdu, mladog golmana Milana Glušca, koji je na debitantskom takmičenju zasijao između stativa i pokazao da imamo golmana za budućnost.

Ipak, najveća snaga Srbije bila je klupa. Svaki ulazak u igru imao je smisao, svaka minutaža težinu, a svaki igrač osećaj da je deo iste misije. I sve to nije moglo da ne rezultira zlatom, prvom medaljom sa EP posle osam godina. 

Spartansko zlato. Teško, krvavo, znojavo, izboreno bez prečica. Zlato koje ne dolazi iz savršenstva, već iz istrajnosti, uprkos bolestima, sudijskim odlukama, umoru i pritisku domaće publike, koji ume da bude i blagoslov i teret.

Beogradska arena je u nedelju veče bila svedok nečeg što je više od medalje. Bila je to  potvrda da se Srbija vratila tamo gde pripada, ne zato što joj to ime garantuje, već zato što je to zaslužila.

A što se sujeverja tiče, ima vremena do SP i Budimpešte 2027. godine. Zna se red, zna se ritual. Zna se i koga čeka intervju. 

Jer neke tradicije se ne diraju –  pogotovo one koje donose zlato.

Dejana Popović