Šta bi dao da si na mom mestu

Nije mogao bolji dan. Crveno slovo, praznik, jer olimpijski bogovi su tako odlučili.

Ni promil sumnje nije postojao, već samo spokoj, sigurnost i vera u ishod koji su svi priželjikvali.

Novak Đoković u parisko finale nije došao da bi se zadovoljio srebrom. Bio jedini osećaj tog četvrtog avgustovskog dana, kada je šesti put od početka Olimpijskih igara trebalo otići na Rolan Garos.

Ovaj put nekoliko sati pre finalnog meča Đokovića i Karlosa Alkarasa, da bi se dočarala navala i veliko interesovanje za istorijski meč, ali i da bi se zauzela poziciji na terenu "Filip Šatrije".

• Đoković u suzama: "Bog je veliki, ovo je za Srbiju" VIDEO
• Novak Đoković je prešao igricu
• Đoković o sličnosti sa Mesijem: "Nema slučajnosti"
   

Ipak su samo srećnici imali čast da budu deo ovog spektakla iz novinarske lože.

Na sat i po pre početka finala već je bilo puno kao šibica na medijskoj tribini, što zbog finala ženskog dubla, što zbog želje da se finalni duel muškog singla gleda sa najboljeg mesta.

Naravno, ovaj put zapala je stolica na kontra strani od one gde je vaš izveštac sedeo tokom prethodnih pet puta, ali nije se marilo.

EPA-EFE/JUANJO MARTIN

Mesta za sujeverje nije bilo, iako su mnoge kolege pohitale da ispoštuju sve rituale sa prethodnih pet mečeva. Isto mesto, isti raspored sedenja, isti odevni predmeti, da urade ono što je do njih.

Slušajući i gledajući sve to kroz glavu je prolazilo:

"Ma, ne može niko i ništa da izmaleriše ovu priliku koja se čekala 16 godina".

I to je osvajač 24 grend slema pokazao odmah po izlasku na teren. Govor tela je poručivao da se ova šansa neće tako lako prokockati.

• Kako je Đokovićevo polufinale "visilo" zbog jednog mejla
• Francuski Đoković VIDEO
• Vaterpolo na kraju sveta i malo dalje
• Stigni Nadala ako možeš VIDEO
• Otvori metro, polomi kapiju i stigni u Šateru – šta je 600 km za olimpijsko zlato?
• Kako je motivacioni govor Sonje Vasić iskovao olimpijsko zlato: "Ideš s nama kao psiholog"

Đokovićeva sigurnost, želja i apsolutna prisutnost u duelu samo su davali još veće nade da će jedan veliki san biti dosanjan, bez obzira što je na drugoj strani sadašnjost i budućnost svetskog tenisa.

Ne može ovakav meč da bude lak, a dvojica majstora pokazali su nam u dva sata i 52 minuta, sve najbolje i najlepše što tenis može da ponudi.

Da ti prosto bude milina oko srca, iako još uvek ne shvataš kakvom istorijskom trenutku si zapravo pripadao.

"Jesi li spremna, kakav je osećaj? Budi talija, donesi još jedno zlato", bezbroj takvih poruka je stiglo dok se finale igralo.

Profimedia

Svima je značilo da se Đoković domogne olimpijskih lovorika, da se popne na vrh planine i lično od Zevsa dobije čestitke kao čovek za kojeg nijedna prepreka nije ostala nepremostiva.

Kada je uzeo prvi set, telo je već počelo da bridi zbog uzbuđenja što smo svi kolektivno tako blizu istorije, a onda je u drugom setu preovladao osećaj ponosa, što je takav čovek baš iz tvoje države.

Što ga gledaš uživo, emotivno proživljaš i raduješ se njegovom zlatu kao da ga ti lično osvajaš i ne skirvaš suze radosnice, dok usred Pariza imaš privilegiju da slušaš "Bože pravde".

Premotavaš u glavi slike od Pekinga i bronze iz 2008. godine, preko neuspelih pokušaja u Londonu, Riju i Tokiju, a do dana današnjeg svašta je Novak Đoković preživeo u surovom teniskom svetu.

Onda postaješ svestan i činjenice da si baš od te 2008. godine zamišljao i silno maštao da kao novinar budeš svedok njegovog uspeha, pa te realnost spuca 2024. leta Gospodnjeg i  shvatiš da je tvoj san postao java.

I to na kakvom mestu, u kakvom trenutku. Zvuči nepojmljivo i dalje, ali se desilo.
 

Jer sve u životu ima svoj tajming i svoje zašto. I sve treba zaslužiti, jer ipak neko od gore vidi sve.

I hvala nebesima na svemu što je doneo 4. avgust.

Ako je nekom bila potrebna potvrda da je Đoković najveći svih vremena, dobio ju je u nedelju. Sve što se osvojiti može sada stoji uz ime Srbina, olimpijskog šampiona.

Psihološka barijera je razbijena i jedno je sigurno – neće Đoković stati posle olimpijskog zlata, 24 grend slem titule, sedam ATP finala, osam godina vladavine svetskim tenisom, jednog Dejvis kupa i 428 nedelja na čelu ATP liste.

"Šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze, a da ti se dive", reči su pesme koju je Duško Trifunović napisao za Bijelo dugme davne 1975. godine.

A mnogi bi dali sve da su na Novakom mestu.

Na vrhu strme i surove planine, do kog je vodila uska i izazovna staza, na koji samo koza (GOAT) i može da stigne.

I na tom vrhu ima mesta samo za jednog – onog najboljeg. Jer ovo je Novakovih pet minuta, a pred Karlosom je život celi.

B92.sport