Porazi koji nas i danas bole

Kao sportska nacija često smo imali prilike da se radujemo najvećim uspesima naših sportista. Bili su prvaci Evrope, sveta i Olimpijskih igara u brojnim sportovima.

Uvek ćemo se sećati Zvezdinog Barija 1991, Partizanovog Istanbula 1992, zlata košarkaša iz Atine (EP i SP), Istanbula (EP) i Indijanapolisa (SP), trijumfa odbojkaša, vaterpolista, medalja naših atletičara, strelaca, rvača, tekvondoistkinja, trofeja Novaka Đokovića.

Međutim, s vremena na vreme su naši sportisti doživljavali poraze koji će zauvek ostati zapisani u istoriji. Ovo je pet najbolnijih rana po našem izboru, a u komentarima očekujemo i neke vaše "favorite".

Čavić vs Felps

Photo by Nick Laham/Getty Images

Trka koja je i danas tema. Svi mi koji smo gledali prenos iz Pekinga tog 16. avgusta bili smo uvereni da je naš Milorad Čavić osvojio zlato ispred američke "mašine" Majkla Felpsa.

Posle prvih pedeset metara delovalo je kao da će Čavić "oduvati" Felpsa. Amerikanac je potom počeo da sustiže našeg plivača i golom oku je na kraju bilo vrlo teško da odredi pobednika.

Pregledanjem snimka činilo se da je jasan pobednik Čavić. Ispostavilo se da "Omega" tehnologija nije tako "mislila" pa je zlato pripalo Felpsu.

"Trka i pobeda s najmanjom razlikom, stoti deo sekunde. Brže nego što možete da puknete prstima ili da trepnete. Ovo je trka mog života? Mora biti. Do današnjeg dana me šokira", prokomentarisao je Felps na desetogodišnjicu trke.

Mijatovićeva prečka

Tog 29. juna 1998. godine cela Jugoslavija je plakala dok se tresla jedna prečka na stadionu u Tuluzu.

Igrao se 50. minut osmine finala Svetskog prvenstva između Holandije i Jugoslavije, kada je pri rezultatu 1:1 Jap Stam povukao za dres Vladimira Jugovića u svom kaznenom prostoru.

Loptu je na belu tačku stavio naš tada najbolji napadač, heroj Real Madrida nekoliko meseci pre toga u finalu Lige šampiona.

Predrag Mijatović se zatrčao i lansirao loptu ka golu Edvina van der Sara. Prevario je visokog Holanđanina, ali ga nije savladao – isprečila se prečka!

"Nekako sam bio siguran da ću dati gol, nisam previše razmišljao o drugačijem scenariju. To sam shvatio kao deo posla koji moraš da odradiš. Spustio sam loptu na onu tačkicu, pogledao golmana. Van der Sar je visok golman, ima dugačke ruke, odjednom mi se gol tako suzio, pomislio sam na to šta treba da radim i odlučim se da podignem malo loptu. Šutnuo sam po sredini, ali ona je udarila u prečku i pala na zemlju", rekao je Mijatović 20 godina posle toga.

"Pomislio sam da nekim slučajem nije prešla gol-liniju, a onda shvatiš da si tragičar, kad ti se sve sruši na svetu. Najgori trenutak u mojoj karijeri. To su takvi momenti, a kroz glavu ti prolazi da si postigao pogodak, verovatno bismo otišli ko zna koliko daleko na tom šampionatu i ko zna šta bi bilo sa nama, ali to je fudbal. Onda te teše kolege iz reprezentacije: "Nema veze", a znaš da su srećni što oni nisu bili u toj situaciji. To je sportska nepravda, svi te teše, ti se zahvaljuješ, dok ostali likuju što nisu bili u mojoj koži. Onda kreću komentari među igračima, naravno, ne kad sam ja tu, već među sobom kako bi oni sigurno postigli taj pogodak".

Kazna je stigla na najsuroviji način, Edgar Davids je u nadoknadi vremena odveo Holandiju u četvrtfinale.

Kerem Tunčeri i "košarka bez granica"

Svi smo već videli finale Srbija – SAD usred Istanbula kad aje Novica Veličković na 4,5 sekundi pre kraja poentirao iz reketa za 82:81.

Bogdan Tanjević je tražio tajm-aut i "nacrtao" akciju Turcima. Loptu je dobio Kerem Tunčeri, a sudije nisu videle, ili nisu htele da vide, da je nagazio aut-liniju na putu ka košu i polaganju na 0,5 sekundi pre kraja na oduševljenje domaćih navijača.

"Ljudi kažu da sam nagazio liniju, ali ja to ne znam. Niko ne zna, to nikada nije potvrđeno", pravdao se Tunčeri skoro deset godina kasnije.

Selektor Srbije Dušan Ivković je žestoko kritikovao FIBA, tražio je i ostavke, nije ih dobio, ali nije ni on kažnjen jer su svi bili svesni nepravde učinjena našem mladom timu.

Ovaj poraz je potpuno demoralisao "Orlove" koji su se iz Istanbula vratili bez medalje, jer su u meču za bronzu bolji bili Litvanci.

Čildres uništio crno-bele snove

Posle 12 godina Partizan je opet igrao Fajnal-for Evrolige, bio je na korak od najvećeg uspeha od titule iz 1992, a onda se dogodio Džoš Čildres.

Partizan je u završnici polufinala s Olimpijakosom trojkom Dušana Kecmana izjednačio na 65:65, a nakon promašaja Miloša Teodosića, Bo Mekejleb je u svom stilu položio za preokret na 67:65 sedam sekudi pre kraja.

Usledio je poslednji napad grčkog tima, Teodosićev šut za pobedu je išao pored koša, ali Džoš Čildres se pojavljuje niotkuda, hvata loptu u vazduhu i zakucava za produžetak.

Očekivano, crno-beli su se potpuno deprimirali, pa je Olimpijakos rutinski rešio produžetak za konačnih 83:80 i finale F4.

Partizan je potpuno dotukao CSKA još jednom tesnom pobedom 90:88 u borbi za treće mesto.

Đinobili "dželat" sa parketa

U Atinu smo stigli kao aktuelni šampioni sveta i s razlogom smo se nadali i olimpijskoj tituli.

Međutim, već na prvom koraku dobili smo šamar od koga se nismo oporavili pa su se naši košarkaši kući vratili kao tek 11.

Na startu olimpijskog turnira u Atini Jugoslavija je igrala sa Argentinom, koja je tražila osvetu za tragičan poraz u finalu Mundobasketa u Indijanapolisu 2002.

Imali su "plavi" pobedu u rukama, vođstvo 82:81 na manje od četiri sekunde pre kraja, a rival bez prava na tajm-aut.

A onda je na scenu stupio Manu Đinobili. U brzom napadu Argentinaca Manu je dobio loptu na vrhu reketa, bio je u ponom trku uz čuvara pored sebe, nije imao vremena za dribling, čak ni da se namesti na šut.

Lansirao je loptu praktično sa parketa, a onda se odbila od table kroz mrežicu za erupciju "Gaučosa" i šok "plavih".