(Re)generacije

Zamislite tu igru vremena - na skali na kojoj su Novak sa 36 godina i Alkaras, koji je na 20. stepeniku života.

A umešamo li tu i Novakovg sina, Stefana, kom je trenutno osam i po godina, dođemo do zaključka da je Alkaras, prvi teniser sveta, po godinama bliži Novakovom sinu, nego li samom Novaku!

View this post on Instagram

A post shared by B92 Sport (@b92.sport)

Kako je svetu tenisa apsolutno sve moguće, može se desiti da za nekih 12 godina, možda baš Stefan bude na tom istom mestu, na Rolan Garosu, u meču protiv Alkarasa, koji bi tada imao 32 godine.

Pod uslovom da Đoković junior zaista krene stopama oca i postane uspešan teniser.

Jer, Stefan je nedavno, u svom školskom sastavu napisao i ovo:

"U stara vremena, dok su još uvek Rodžer Federer i Rafael Nadal bili ili prvi na svetu ili drugi, pojavio se moj tata po imenu Novak Đoković.

I tako je nastalo moje prezime.

On je rođen 22.05.1987. maj. Aaaa, zaboravio sam nešto ja sam kao Stefan Đoković njegov sin. On me je inspirirsao da budem uporan i da dobro igram tenis!", napisao je Novakov sin.

View this post on Instagram

A post shared by Sport Klub (@sport.klub)

I Alkaras bi, skoro po godinama, mogao Novaku da bude sin. Ali svejedno, on je novo tenisko čedo i čudo, miljenik Matsa Vilandera (čovek je već priznao), simbol nastavka španske teniske serenade u najboljem nadalističkom stilu.

Bije kao iz topa, brz je poput munje... I eto, korak po korak i dobili smo taj toliko željeni duel.

Novak Đoković ima takvu sudbinu: čak i kad na Rolan Garosu stvarno nema Rafaela Nadala, tu je onaj drugi, mlađi, eksplozivniji, brži, nalik po mnogo čemu samom Nadalu kako je i Đoković posle pobede protiv Hačanova priznao.

"Ima mnogo intenziteta u njegovoj igri. Podseća me na nekog iz njegove zemlje ko je takođe levoruk", nasmejao se Novak aludirajući na Rafu.

Ovo su oni vremenski mečevi, međaši. Između dve tenisrke ere, kada se sudara neminovnost novog sa onim starim.

Simbolički, to je susret i trentnog broja jedan sa čovekom koji je najviše nedelja u istoriji sporta proveo na vrhu ATP liste.

I onaj, koji pod tim i takvim uslovima treba da pruži odgovor ko je trenutno zaista svetski broj jedan.

Čak ni oni najiskusniji teniski analitičari ne usuđuju se ništa da prognoziraju, nekako i s pravom.

Mnogo je tu faktora koji se moraju uzeti u obzir, koji idu na jedan ili drugi tas, ali neibežna je poenta da je svet dobio jedan meč u kojem će bez ikakve dileme uživati, koliko god on bude trajao.

U jedno sam siguran: Novak neće biti ono što je Alkarasu bio Cicipas. Ne samo zbog onog što je, poučen putešestvijem Grka, Novak mogao da nauči u utorak veče posmatrajući sa strane duel usred tog pariskog koloseuma.

Novak je teniski džambo-džet, pod svojim teniskim krilima ima hiljade i hiljade kilometara leta, tone iskustva, detalja koji mu uvek mogu pomoći da reši i najdelikatniju tenisku jednačinu na terenu, sa kojom se suoči.

Jednu je uspešno rešio posle izgubljenog prvog seta protiv Karena Hačanova. Tu se pokazao kao vrhunski matematičar. Do rešenja je došao smireno, stabilno, promišljeno, bez panike.

Uostalom, Alkaras će pred njega baciti jednačinu sa tri nepoznate - kako da reši njegovu igru brzine svetlosti, kako da neutrališe početni ritam u poenu koji Španac voli da diktira, i kako da se nosi sa tolikim intenzitetom koji forsira momak iz Mursije.

Moraće da reši i X i Y i Z ako želi da se ponovo nađe u finalu i bije bitku za tu rekordnu, 23. grend slem titulu.

Nema ni trunke sumnje - to je već sada najveći mogući izazov sa kojim Novak može da se suoči, težak poput onih koje je imao kada je pokušavao da slomi švajcarsko-špansku hegemoniju na početku svoje karijere.

Ali to je ono u čemu je Đoković oduvek bio najbolji - u tom kršenju izazova, rekorda, to je oduvek iz njega izvlačilo ono iskosnsko tenisko, najbolje, nešto magično i spiritualno, čeka verovatno ni sam nije bio svestan da je u stanju da uradi.

Biće mu to potrebno i sada, taj neki fini violinski ključ, da otključa svoju tenisku simfoniju, a zaključa svaki pokušaj mladog izazivača da ga svojum furioznim ritmom obori u prašinu.

Jer Alkaras je svestan momenta - on ubijanjem džina u takvom hramu tenisa, sebe nepovratno diže na pijedestal, sa krunom mladog, novog kralja, spremnog na dugu vladavinu. I Novaka nemonovno gura ka crvenim marginama kraja karijere, dalje od ostvarenja snova i rekorda, čemu se, ne sumnjamo, nada i Rafael Nadal. Ako ne može on to da spreči, da bar to uradi njegov zemljak.

Biće fascinantno videti šta će učiniti Novak posle rukavice koju mu je u lice bacio junoša iz Mursije, koji je rekao da veruje u sebe i da se nikad bolje nije osećao.

To su već bili prvi pred-gemovi ovog duela, izrečeni još na terenu, jezika i glava vrućih posle tek odigranih mečeva, ali dobro osmišljeni.

Novakov mentalni zid svakako ne može da probije jedan takav verbalni metak, ali dobro je i znati da je protivnik taj koji ne ulazi u duel poput 99 odsto ostalih, sa hrpom poraza koje im je Novak tokom svoje maestralne karijere nemilice delio.

Alkaras ima taj jedan mali dragulj od meča, tu pobedu iz Madrida prošlog proleća, jedini put kada su se sreli, i taj dijamant, svetluvaci kamičak, čvrsto drži u svojim rukama, željan da ga ni u petak ne ispusti.

Jedna je razlika tu, nimalo beznačajna - Madrid je turnir koji se igra na 600 metara nadmorske visine, vazduh je razređeniji, a igralo se na dva dobijena seta. Pariz je tenisko mučilište, gde se vode paklene bitke i gde dva seta nije dovoljno, već tri. A dobiti tri protiv Novaka? Eh, to je već pakao od zadatka.

Možda je Novak na ovom turniru, pomalo sentimentalniji, nekako setniji, kao da je i sam svestan da neće imati još mnogo velikih prilika, poput ove.

"Ljudi očekuju da dominiraš ceo život. Nemoguće je to. Ljudi koji nisu igrali tenis i sport na visokom nivou, ne razumeju to. Svako zna najbolje. Da znaju, bili bi tu gde si ti", sumirao je utiske posle pobede u četvrtfinalu.

Novak svakako zna da je ne samo on, već da su i Federer i Nadal u liku Alkarasa dobili dostojnog naslednika, koji bi, pod uslovom da ga zdravlje posluži, mogao da stigne do njihovih visina. I ko zna dokle…

Tenis je igra u konstantnom kruženju i pokretu, to je jedan savršen vremenski mehanizam, splet zupčanika, u kojem se sve dešava u sklopu sezone, u poteri za lepim vremenom. I tako prolaze godine, stižu generacije za generacijom.

Tenis se tako generiše i regeneriše. Mladi šampioni kupe trikove i znanje od onih velikih, ali kao Alkaras, oplemenjuju igru nečim svojim, novim, jedinstvenim. Kao što su to činili Novak, Rodžer i Rafa, posle Agasija i Samprasa, kao što su to činili Vilander, Beker, Sampras, Edberg i Kurijer posle Borga, Konorsa, i Mekinroa...Zvezdani krug, kontinuitet. Uvek se ide po tom tragu zvezdane prašine. Najsigurnije je.

Zato, šta god da se dogodi u petak, koliko god podrhtavaalo tlo u Parizu od onog što nas očekuje, jedno je sigurno. Pobediće tenis.

A u vreme kada sve u ovom blesavom svetu bledi i gubi identitet, važno je sačuvati ono iskonsko, srce ovog sporta - uzbuđenje, dignitet, strast, lepotu, majstorstvo.

Novak i Alkaras sve to savršeno predstavljaju.

Možda imaju različite planove i želje, ali to ih ujedinjuje. Uživaju u igri.

I zbog toga će im, publika u Parizu, u petak sigurno aplaudirati. Na nogama, otvorenih usta pred čudom teniske magije.

Može li lepše od toga?

Autor: Zoran Kecman