Vasiljević za B92: Angola me podseća na Srbiju

Srđan Vasiljević je krajem 2017. godine zamenio srpski fudbal angolskim, a sada je sve detalje saradnje sa reprezentacijom Angole otkrio u intervjuu za naš portal.

Luka NikolićIzvor: B92
Podeli
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Pročitajte još Vasiljević za B92: Neuspesi se ne praštaju u reprezentaciji

Vasiljević je u razgovoru za B92 govorio o svojoj skoro pa dovgodišnjoj saradnji sa Fudbalskim savezom Angole, tome kako je došao i na koji način se razišao sa tom afričkom selekcijom, utiscima koje je stekao i na kraju napravio zanimljive paralele između te zemlje i Srbije.

Četrdesetšestogodišnji srpski stručnjak je pre odlaska u Afriku radio u selekciji Srbije kao najbliži saradnik Vladimiru Petroviću i Radovanu Ćuričiću, kao i u srpskom superligašu Javoru.

Na početku razgovora pitali smo Srđana o razlici između rada u nacionalnim selekcijama Srbije i Angole.

"Kada praviš paralelu između FS Srbije i njegovih uslova i odnosa koji vladaju u odnosu na afričku zemlju, u ovom slučaju Angolu, razlike su u samoj organizaciji. FSS funkcioniše u jednom evropskom maniru gde je sve na vreme – od opreme, putovanja, organizacije utakmica – i na jednom top nivou. Ti momenti fale (u Angoli) posebno kada je u pitanje transfer igrača, organizacija, trenažni proces... Ali, sve one druge stvari koje čine jedan nacionalni tim, sa jednom dobrom atmosferom i željom da se igra za svoju naciju – je isti. Rekao bih čak u Angoli i u Africi uopšte taj finansijski momenat se ne pominje toliko i ne priča toliko na tu temu. Svima je njima želja da igraju za nacionalni tim, posebno igrači u Evropi. Oni dolaze u zemlju gde su rođeni ili odakle su im koreni i svako od njih dolazi sa željom da igra za svoj nacionalni tim i kroz to dobije novi nivo u okvirima evropskog i svetskog fudbala. Razlike su samo u organizaciji i nekom višem nivou profesionalnog odnosa, a deo priče o motivima i želji – rekao bih da su Afrikanci, odnosno Angolci, izuzetno motivisani kada igraju za nacionalni tim", počeo je priču Srđan Vasiljević za B92.

Našeg sagovornika smo pitali i da uporedi motivaciju igrača u reprezentaciji Srbije sa onom u reprezentaciji Angole.

"Ne mogu da kažem da je jedna organizovanija od druge, svako ima svoje motive. Motivacija dolazi iz grupe. Ako je dobra atmosfera u grupi i ako je dobar plan, samim tim dolazi i motivacija. Niko od tih momaka ne dolazi iz razloga da bi ostvario finansijsku dobit, nego da bi promovisao slavu svoje zemlje i da bi svoj nivo igara u odnosu na svetsku konkurenciju popeo na još veći nivo".

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Vasiljević je Angolu preuzeo 10. decembra 2017. godine u jednoj nezavidnoj situaciji. Ta afrička reprezentacija bila je 147. na FIFA rang listi, a u kvalifikacijama za Kup afričkih nacija (KAN) nalazila se na poslednjem mestu.

"To je specifično pitanje koje zahteva jedan dublji odgovor. Igrači Angole igraju u Evropi, ali to nisu vrhunski klubovi. Izuzev Bastosa koji igra u Laciju, gde čak nije ni standardan, ostali igraju uglavnom u klubovima srednjeg nivoa u zemljama kao što je Portugal. U mojem iskustvu ne zavisi uspeh od individualnog kvaliteta. Jako je bitno da imaš individualni kvalitet koji u kriznim momentima utakmice prelomi rezultat, ali ono što je jako bitno je da momci koji su dolazi da igraju za Angolu su dolazili sa jednom velikom željom. Oni su znali da će imati profesionalan odnos stručnog štaba. Kao jedan kuriozitet – posle mnogo godina je povraćena publika na stadion. Svaku utakmicu koju smo igrali u Angoli smo imali između 40 i 50 hiljada gledalaca, što je za njih neshvatljivo. To su imali samo kada su se plasirali na Svetsko prvenstvo 2006. godine. Uspeli smo da povratimo identitet, napravimo jednu dobru grupu i imali smo dobru podršku. Situacija nije bila tako sjajna kada sam je ja preuzeo", jasan je Vasiljević.

Kao fudbaler imao je "izlete" u inostranstvo kada je bio član Dinama iz Bukurešta i Kairata, ali je odlazak u Afriku ipak predstavljao nešto potpuno drugačije.

Prema popisu iz 2019. godine Angola ima nešto manje od 32 miliona stanovnika i nalaze se na 12. mestu u Africi prema tom parametru, a zanimljivo je koliki su trag u toj zemlji ostavili upravo sprski treneri.

Vasiljević je u Angoli imao veliki zadatak pred sobom, ali je mogao spokojno da krene u novu epizodu svoje karijere znajući da su njegovi sunarodnici ranije imali velike uspehe.

"Nakon odlaska iz Javora sam dobio ponudu da preuzmem nacionalni tim Angole. U prvom momentu je to za mene bila nepoznanica, sve dok nisam dobro izanalizirao i dobio informacije o istoriji fubdala u Angoli i trenutnoj situaciji u toj zemlji. Istorija kaže da je mnogo velikih srpskih trenera radilo u Angoli, kao što su pokojni Gojko Zec, koji je radio četiri ili pet godina u njihovom najboljem klubu, profesor Dušan Kondić, koji je radio 14, 15 godina u 1. Avgustu (Primero de Augusto prim. prev.), potom pokojni Abdulah Gegić koji je vodio šampionski tim Partizana kada su bili u finalu Kupa šampiona protiv Reala 1966. godine. Zatim, mnogo drugih velikih imena koja su možda za mlade generacije nepoznanice, ali ja znam te trenere. Bio je tu Ljubinko Drulović, koji je takođe vodio tim 1. Avgusta, zatim Veselin Jelušić koji je je takođe proveo mnogo godina u afričkom fudbalu, posebno Angoli. Ljubomir Ristoviski je radio takođe u klupskom fudbalu Angole. Zoran Manojlović je sa 1. Avgustom uspeo da dođe do polufinala afričke Lige šampiona 2018. godine... Za mene je to bio jedan pokazatelj da je to jedno tlo koje je za srpske trenere davalo pozitivne rezultate, to me je privuklo. Boravio sam u glavnom gradu Angole dve nedelje pre nego što smo potpisali ugovor i video sve (što me je zanimalo), a posle toga smo stvorili dogovor".

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Vasiljević ističe da je ugovor potpisan uz dva cilja – plasman na Kup afričkih nacija u Egiptu i plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru 2022.

Cilj o plasmanu na KAN 2019. godine nešto kasnije je ostvaren, a prvo veliko takmičenje bilo je afričko takmičenje u kojem su imali pravo nastupa samo igrači iz domaćeg prvenstva.

"Prvo što smo imali ispred nas 2017. godine je bilo to takmičenje u Maroku. Bilo je malo vremena za upoznavanje sa igračkim potencijalom, ali smo napravili jednu kompaktnu ekipu i uz pripreme spremno dočekali taj šampionat, koji je za nas bio ozbiljan test. Svi su želeli da vide šta smo mi to uradili. Imali smo jednu tešku grupu u kojoj su bile tri reprezentacije koje su u tom trenutku bile ispred Angole po FIFA rang listi – Kongo, Burkina Faso i Kamerun. Angola je u tom momentu bila 147. ekipa na listi, ali smo uspeli da prođemo grupu i uđemo u polufinale. Izgubili smo od Nigerije iako smo imali 1:0 do 92. minuta i u produžetku nas je 30 sekundi delilo od plasmana u finale. Primili smo gol, a onda u produžetku primili još jedan i izgubili od Nigerije koja je jedna od najboljih afričkih zemalja", nastavlja Vasiljević.

To je bio početak skoro dvogodišnje saradnje Vasiljevića i koja je predstavila iznenađenje za medije i ljude koji su ga zaposlili. Vasiljevićev stručni štab predstavljali su Saša Nikolić, Miroslav Maksimović i Aleksandar Jović, uz asistenta i prevodioca Slobodana Jovanovića.

Angola je po angažovanju Vasiljevića bila 147. ekipa planete, a po njegovom odlasku u avgustu 2019. godine našla se na 120. mestu ostvarivši samo nekoliko poraza za nepune dve godine i time napredovala za 27 pozicija, što je bio ogroman uspeh. Doduše ne najbolji u istoriji, jer se takav desio plasmanom na Svetsko prvenstvo 2006. godine.

"Imali smo izuzetno ofanzivnu i agresivnu igru sa momcima koju su našu ideju sprovodili maksimalno", kaže Vasiljević, koji se priseća odlaska na Kup afričkih nacija u Egiptu i duele sa Tunisom (1:1), Mauritanijom (0:0) i Malijem (0:1).

Jedan od problema u Fudbalskom savezu Angole je bio nivo organizacije, kao što je prethodno napomenuo, koji je imao određeni uticaj na rezultate na Kupu afričkih nacija.

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Srđanov stručni štab je "naciljao" četiri igrača angolskog porkela koja je želeo da aktivira u nacionalnom timu, ali zakasnele reakcije čelnih ljudi mu to nisu omogućile uprkos volji fudbalera da predstavljaju svoju zemlju.

"Cilj je bio da prođemo grupu, ali ono što nam je tada nedostajalo je jedna dopunska selekcija igrača koji su mogli da donesu promenu ritma i taktičke zamisli, ali nismo u speli u tome. To su Žeremi Bela iz Birmingema, Žoao Lukaš koji je tada bio u Šefild Venzdeju, Žonas Ramaljo iz Žirone i Klinton Mata iz Briža. Sa ta četiri igrača siguran sam da smo mogli da napravimo bolji rezultat. Kada pravimo analizu i vidimo nivo kvaliteta igrača kakav je imao Tunis, kada vidimo gde oni igraju i kakve uslove imaju, ja sam se bio i plašio te prve utakmice. Da smo imali mogućnost da nadogradimo selekciju verovatno bi bilo mnogo bolje, ali nismo uspeli u tome...".

Vasiljevićeva Angola nije uspela da prođe grupu, ali je dobila izuzetno pozitivine kritike iz prostog razloga što je samim plasmanom na KAN nadmašila očekivanja i na to takmičenje se plasirala posle čak sedam godina pauze.

Nekadašnji šef struke Javora, Čukaričkog i BSK Borče imao priliku da radi u više od jednog kluba i više od jedne reprezentacije, pa smo naredni deo razgovora posvetili njegovom mišljenju o najvećim razlikama rada u jednom i u drugom ambijentu.

"Razlike su ogromne, prvenstveno je što trener u klubu ima mogućnost da svakodnevno radi sa svojim igračima. On zavisi od svog rada i od načina na koji radi i taj njegov rad je uvek na testu – svakog vikenda, a nekad i češće. Ne bih rekao da je to olakšavajuća okolnost u odnosu na selektora, koji nema tu mogućnost da radi igračima svakodnevno jer ima malo dana i uvek su to neka tri do četiri dana za mogućnost za rad. Vremena je malo (za selektore), posebno zbog igrača koji dolaze sa dosta umora i to prvo mora da se proceni, a tek onda kroz srednji intenzitet pripremiš ekipu koja može da se kvalitetno takmiči. Rad u selekciji zahteva dobar odnos između igrača i stručnog štaba, dobru atmosferu koju prave igrači – jer od igrača zavisimo mi kao selektori. Isto tako u klubu treneri zavise od igrača, ali je (treneru u klubu) mnogo lakše da funkcioniše jer ima veći vremenski period za adaptaciju i rad gde može da se uradi mnogo više nego na mestu selektora, koji za tako nešto i nema vremena", priča Vasiljević i dodaje:

"Biti selektor jedne zemlje je kruna karijere. Svakako da je izazov i veliki motiv, međutim trener mora da ima jedan razvojni put. Mora da zna da funkcioniše u određenim uslovima i kada radi sa klubom i sa selekcijom, kao i sa mlađim kategorijama. Za to se školuje, živi i priprema. Sigurno da nije lako dobiti poziciju selektora, čak i u zemljama najmanjeg rejtinga".

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Srpski treneri su kroz istoriju imali značajne uspehe u raznim klubovima i reprezentacijama, ali sada, priča Vasiljević, situacija nije tako blistava, barem ne na reprezentativnom nivou.

"U momentu kada sam ja bio selektor Angole Srbija nije imala nijednog trenera u 260. ekipa na FIFA rang listi – ja sam bio jedini. Vrlo je specifično i teško... Sada imamo Ivicu Jovanovića koji je preuzeo selekciju Emirata, pre toga je bio Kosta Papić koji je vodio Esvatini, ali ga napustio, tako da opet imamo samo jednog Srbina koji vodi nacionalni tim. To je kuriozitet, imali smo mnogo više trenera u timovima i u Evropi, Aziji, Africi... Moramo da radimo na tome da stvaramo pozitivne stvari oko srpskih trenera da bi mogli da pokažemo nivo kvaliteta van granica naše zemlje".

Naš sagovornik je imao interesantno zapažanje u kojem je Angolu uporedio sa Srbijom i istakao sličnosti te dve zemlje, te se prisetio jedne situacije koja je ostavila veoma jak utisak na njega.

"Angola je specifična i po nekom senzibilitetu i karakteru dosta slična Srbiji. Znaju da budu euforični, znaju da se ljute i da budu suviše empatični kada se gubi. Izuzetno su kritični i napadni, što je sličan mentalitet nama. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je utakmica u kvalifikacijama protiv Bocvane, u Bocvani. Kada je trebalo da krene intoniranje himne desio se tehnički peh i pet minuta nisu uspeli da puste himnu Angole. Tada je jedno 200 navijača Angole, naspram jedno 15.000 iz Bocvane, je zdušno zajedno pevalo himnu zajedno sa igračima. To je za mene bio prizor da sam se osećao toliko ponosno, iako nisam Angolac. Znao sam da tu utakmicu ne možemo da izgubimo. Nosim vrlo pozitivne utiske, ostao sam prijatelj sa svima i žao mi je što posle mog odlaska nisu imali pozitivne rezultate“, otkrio je Vasiljević, koji je podsetio da je njegova sada već bivša reprezentacija jako loše započela kvalifikacije za KAN 2021, sa dva poraza, a nije se ni plasirala na Afrički šampionat u Kamerunu.

Srđan je na kraju istakao da nije izgubio kontakt sa ljudima iz FS Angole i da i dalje pomno prati njihov rad i napredak, te svim čitaocima portala B92 poželeo srećnu Novu godinu.

Luka Nikolić