Kojić za B92.sport: "Dok me Drinčić nije udario pesnicom u glavu..."; "Nezamislivi su mi ugovori u Partizanu"

Za njega kažu da je dete Banjice, a navijači Partizana ga pamte po golu koji je obeležio jednu eru.

Nemanja Kojić je tokom igračke karijere prošao put od buntovnog napadača do zrelog profesionalca, a danas tu istu strast unosi u trenerski posao u FK Brodarac.

U intervjuu za B92.sport, Kojić se prisetio najlepših dana u dresu Rada, specifične hemije Partizanove svlačionice pod palicom Marka Nikolića, ludila nakon čuvenog gola u večitom derbiju, ali i objasnio zašto je odlučio da "okači kopačke o klin" nakon sezone u Zemunu koji je baš te godine obezbedio povratak u Prvu ligu Srbije. Na kraju, nije preskočio ni razočaranje koje je doživeo povratkom u rodni grad – Loznicu, kao i aktuelnosti u srpskom fudbalu.

Kompletan intervju podgledajte ispod:

Kraj polusezone i treća pozicija za Brodarac u Srpskoj ligi Beograd. Međutim, kako Nemanja Kojić ističe u razgovoru za B92.sport – uprkos dužoj pauzi u prvenstvu, rad u klubu nije stao, a rezultati su zadovoljavajući.

"Nismo prekidali, radimo i dalje. Zato što imamo dosta nekih mladih igrača i onda negde moj neki stav je da ti mladi igrači ne smeju da prave neku veliku pauzu. Napravili smo neke treninge sad na ovom kraju sezone, tako da treniramo još uvek. Što se tiče pozicije, jako sam zadovoljan s obzirom da smo najmlađa ekipa u ligi ili jedna od najmlađih gde smo promovisali neke mlade igrače, tako da sigurno da sam zadovoljan".

Kada je reč o ambicijama i ciljevima kluba za tekuću sezonu, Kojić naglašava razvoj, ali ne krije ni takmičarske snove:

"Da igramo lepo, da što više mlade dece promovišemo, negde to je cilj Brodarca već dugi niz godina, ali nam niko ne brani da sanjamo, maštamo da možemo da budemo prvi, ili da možemo da budemo šampioni, ili da uđemo u ligu. Tako da, moj neki stav je da probamo da budemo što bolje pozicionirani. Da li je to prvo mesto, drugo, treće, peto, nema veze. Uglavnom, negde težimo ka vrhu."

O tome da li akcenat na razvoju mladih isključuje pritisak rezultata, Kojić objašnjava svoj unutrašnji drajv:

"Stavlja se akcenat na mlade igrače. Pritiska nema, sem ako ga ja ne stvorim sam po sebi. Niko ne može da mi napravi toliki pritisak koliko mogu ja sam sebi."

Trenerski put i filozofija

Put Nemanje Kojića u Brodarcu tekao je od pomoćnika u prvom timu, preko omladinaca, nazad do šefa stručnog štaba prvog tima. Prisetio se početaka.

"Krenulo je slučajno. U prvom timu je bio potreban pomoćnik. Ratko Radojčić koji je bio kondicioni trener u našoj reprezentaciji me preporučio u Brodarac. Negde nisam ni znao u principu posle igračke karijere šta ću, kako ću, ali zanimao me je taj trenerski posao. I krenuo sam kao pomoćnik Nikoli Iliću. Odradili smo jednu sezonu koja je bila onako dosta turbulentna, ali smo videli neke stvari koje su dobre. Posle toga omladinci su bili u nekom nezavidnom položaju, klub je odlučio da mi da ukaže šansu zbog neke energije, zbog nekog tog igračkog iskustva, jer je bio veliki pritisak opstanka u ligi. Na kraju nismo uspeli to da uradimo, ali negde su prepoznali taj moj rad i trud i posvećenost i dali mi veliku šansu da vodim prvi tim Brodarca, gde je dosta igrača koji su igrali kod mene u omladincima – sada su u prvom timu. Gledali smo da je možda to neki put da se Brodarac okrene svojoj školi, svojoj deci i svom kadru. Nadam se da sam opravdao to što su mi oni učinili".

Iako možda nije planirao da odmah postane trener, priznaje da je pred kraj igračke karijere počeo da posmatra fudbal drugim očima, naročito iz ugla napadača.

"Poslednje dve, tri godine karijere negde sam onako malo drugačije gledao na trening, na utakmicu. Negde stavljao sam se više u poziciju trenera nego u poziciju igrača. U smislu toga da neke stvari mi se nisu svidele generalno kod trenera koji su me trenirali i voleo sam da to probam da ispravim. Ja sam napadač i negde u toku nedelje šutnem dva puta na gol od ponedeljka do petka. Sve su to neki oporavci, sve su to neke pripreme, sve je neka tenzija. I sad dođeš u situaciju – jedan mlad igrač, 17 godina, ima trening od ponedeljka do petka, šutne dva puta na gol, pa kakou subotu mogu da kažem nešto 'nisi dao gol'? Iz tog razloga u mojoj glavi kad sam završio karijeru mislio sam – daj da napravim neki program da odem u neki klub i da im predstavim to da radim sa prvotimcima, omladincima, kadetima, pionirima samo ofanzivni igrači, napadači da rade u toku nedelje 3-4 puta, da podignemo to, da jedan mlad igrač svaki dan šutne 50-100 lopti na gol i onda bi on samim tim treningom napredovao i došao do neke rutine."

• Nemanja Kojić za B92.sport: "Bodovna razlika nikad nije rešila derbi" VIDEO

Sećanje na igračke dane: Rad i Partizan

Kojić sebe kao igrača opisuje kao maksimalno posvećenog, a istu radnu etiku sada traži i od svojih pulena. Ipak, ono što mu najviše nedostaje iz igračkih dana jeste svlačionica.

"Meni iz igračkih dana najviše nedostaje svlačionica. To je nešto što ne može ništa da ti zameni. Ta svlačionica, to zezanje, druženje. Mogu da kažem za sebe da sam bio uvek neko ko je davao maksimum i koji je radio mnogo na sebi. Nisam imao sreće za neke stvari, mislim da je sreća jako bitan faktor u sportu generalno, ne samo u fudbalu. Imao sam nekih povreda koje su me odvele na neku drugu stranu i negde nisam slušao, bio sam i ja onako buntovan. Hoću sve da vidim da idemo levo-desno, ali generalno nekog ko je bio jako posvećen i jako sam vodio računa o sebi kao sportisti, to isto sad tražim od igrača kada sam trener. Znači, vodi računa, žrtvuj godinu dana, pa vidi šta će da bude."

Kao dete Rada, za taj period života i klub sa Banjice vezuju ga najlepše uspomene.

"To je najlepši period u mom životu, sigurno. Negde sa 12-13 godina odeš od kuće, živiš sam. Tada je fudbalski klub Rad bio ozbiljan klub, gde je bio prestiž da dođeš, da budeš tu. Imao sam tu čast da prođem te sve mlađe kategorije fudbalskog kluba Rad. Najlepši period, naravno bilo je tu i loših stvari, imao sam neke povrede koje su me odvajale od terena godinu i po, dve dana, ali najlepši period. Rad je meni druga kuća, Rad je neko ko mi je dao priliku da se pokažem i iz tog Rada, ja sad te neke vežbe koje sam ja radio kao klinac, ja to sad radim ovde zato što mislim da su se izgubile te neke tradicionalne stvari, prešlo se na neku modernizaciju da bi toj deci bilo što zanimljivije, a u stvari treba da se radi onako kako se nekad radilo u smislu ponavljanja, u smislu onako strogoće neke i discipline."

Situacija u kojoj se Rad danas nalazi mu teško pada, ali ističe da je klub uvek imao dušu koja je stvarala asove.

"Boli me ta situacija, znamo da je taj Rad pravio i reprezentativce, ne samo igrače za Zvezdu i Partizan. Svakih šest meseci je bar jedan, dva igrača išli u Zvezdu ili u Partizan. Afirmisali su se mladi igrači i treneri. Sve nas je taj klub negde afirmisao, negde nas lansirao nadalje, a sad mi treba da vratimo tom klubu bar nešto."

Nakon Rada, usledio je prelazak u Partizan. Kojić priznaje da mu je rastanak sa Banjicom bio težak.

"Iskreno, bilo je jako teško. Ja sam proveo deset godina u Radu. Kad sam potpisao za Partizan, znaju ljudi koji su bili u Radu, ja sam svaki dan bio na Banjici, na stadionu. Završim trening u Zemunelu i odem na Banjicu. Nekako, to je moj klub, navikao sam na taj ambijent, na te ljude. Stalno sam dolazio, pratio sam i utakmice. Dao sam i gol protiv Rada gde ga nisam slavio, a pre toga sam isto imao situaciju i promašio sam, obišao sam golmana i promašio sam, šutnuo sam pored gola, ne znam da li namerno, da li slučajno. Jednostavno se tako desilo. Navijači su bili fantastični, pratili su nas svuda i naučio sam šta je pritisak. Znao sam i kad zvižde, i kad te vređaju, i kad te hvale, znao sam kako se nositi sa tim pritiskom. I sigurno da mi je Rad pomogao u tome."

U dresu Partizana osvojio je dve titule, a poseban trag ostavio je u večitim derbijima. Ipak, jedan gol mu je posebno drag.

"Kad pomeneš sad mene, svi se bace na taj gol u derbiju, ali ja, na primer, prvi gol protiv BSK Borče za Partizan nikad neću zaboraviti. Znači, to mi je onako nekako... Pao mi je kamen sa srca, prvo kolo je bilo, došao kao pojačanje, bili su tu Marko Šćepović i Aleksandar Mitrović, gde sam ja došao negde iz nekog Rada, oni su tu, Partizanova deca, tako da... Tad sam dao dva gola, ali taj prvi mi je onako nekako najdraži, najmiliji. Došao sam u Partizan da dajem golove, dao sam gol i tu je to."

O čuvenom golu u derbiju kaže da osećaj još uvek nije izbledeo, uprkos deceniji koja je prošla.

"Iskreno, sećam se samo ludula. Sećam se nekih stvari pre utakmice, posle utakmice, ali sam taj detalj... Dok me Drinčić nije udario pesnicom u glavu nisam bio svestan ničega. Posle toga su mi malo dolazile misli. Možda sam svestan bio tek kad sam otišao iz Partizana. Znaš ono, kad se ljudi i dalje sećaju. I dan-danas se ljudi sećaju, bilo je pre deset godina. Ljudi se sećaju svakog momenta te utakmice. Dobro, bio je derbi specifičan, promašena dva penala, Lukač odbranio sve. Ja ne mogu da verujem da se ljudi i dalje sećaju."

Srdjan Stevanovic/Starsport

Posebno ističe homogenost tadašnje slačionice crno-belih i saradnju sa Markom Nikolićem:

"Svlačionica je bila izvanredna i zato smo i osvajali te titule i zato smo pobeđivali. Naravno, bilo je tu i tužnih momenata, i razočaranja, i pobeda, i poraza, ali, kažem, negde ako svlačionica nije homogena, nema tu sreće. Mi nismo imali velike novce kao što sada imaju u Partizanu. To je meni nezamislivo da su toliki ugovori, da su toliki novci. Mi smo negde imali nešto prosečno. Svako od nas je gledao da dođe u taj Partizan, da uzme titulu i da ide dalje. Sad, dešava se da su te plate mnogo velike i sad dolaze igrači da što duže ostanu u Partizanu jer im je lepo da li igraju ovako ili onako. Zato mislim da nismo ni imali te neke rezultate u poslednjih godina."

Inostranstvo, Zemun i kraj karijere

Karijera ga je vodila kroz razne zemlje, a Indonezija mu je ostala u najlepšem sećanju, ali mu je posle povratak u srpski fudbal teško pao.

"Iskreno, bilo mi je teško. Bilo mi je teško zato što si navikao na neki standard i onda se vratiš, to je sad, kasne plate, ovaj ne priča s ovim, trener neće da priča s tobom, igrači od sportskog direktora, igrači od trenera. To su bile neke stvari, vratiš se i mnogo je teško. Mnogo je teško igračima koji odu inostranstvo, budu malo i vrate se, mnogo je teško da se ponovo adaptiraš na Srbiju."

Kraj karijere desio se u Zemunu, i to na poziv Nikole Drinčića, nekadašnjeg saigrača iz Partizana.

"Moj dolazak u Zemun je bio samo i samo isključivo zbog Drine. Zvao me je, bila mu je potrebna pomoć, da ima nekog svog tu. Ja sam došao samo zbog njega i znam ga i privatno i iz igračkih dana i radi se o jednom fantastičnom čoveku, pre svega, a onda jedan je od možda najperspektivnijih trenera u Srbiji. Samo zbog njega sam došao u Zemun i kada je on otišao, ja više nisam igrao nijednu utakmicu. Zato što, ne znam, to je nekako moj neki stav prema tome i zato sam napustio Zemun i rešio da više neću igrati."

Srdjan Stevanovic/Starsport

Odluka da prestane bila je motivisana i fizičkim stanjem, ali i željom da ne postane "mator igrač".

"Pa iskreno, nisam hteo da negde da me ljudi pamte loše. U smislu, već uviđaš neke stvari, počinju da te nerviraju neke stvari. U Srbiji je pravilo ili si mator ili si mlad. Nema između nešto. Znači, ako pređeš 30, on je mator, a ako imaš 17 godina, ti si premlad, ne možeš da igraš. Ako imaš 25, nađu ti nešto. Da si dobar, ne bi bio ovde. Ja sam odlučio da bolje da bude mlad trener nego mator igrač. I tako sam prestao."

Apel za spas struke u Srbiji

Na kraju razgovora, Kojić je ukazao na ključni problem srpskog fudbala – status trenera u mlađim kategorijama:

"Taj rad sa mlađim kategorijama je mnogo bitan. Pre su sa mlađim kategorijama radili onako stari iskusni treneri koji su znali da pokažu, znali su pedagoški da te usmere. Sada to treniraju mladi, neki momci koji onako više jure za nekim rezultatom da bi sebe afirmisali nego što će da nauče to dete da primi, preda loptu, taktički neki deo da nauči. I mislim, kažem, stojim iza toga da je u Srbiji problem struka, jer treneri nisu dovoljno plaćeni da mogu da budu nezavisni od bilo čega. Nisu treneri ni prijavljeni, nemaš ni socijalno, ni penziono. Generalno, to je jako veliki problem. I to je problem koji se dešava i sa igračima, na kraju."

Bez obzira na sve nedaće, on na svoje kolege i sve sportiste gleda sa velikim poštovanjem.

"Mislim da generalno svi sportisti, ali sad pričamo o fudbalerima, treba da dobiju neki respekt zato što je tu mnogo stresa, mnogo odricanja, mnogo nekih stvari. Svakog sportistu, uspeo, ne uspeo, ja ga onako gledam sa poštovanjem, zato što je to mnogo teško. I odrekao se milion nekih stvari u životu, i letovanja, i zimovanja, i devojke, i porodice na kraju. I ako nije uspeo, probao je", zaključio je Nemanja Kojić u razgovoru za B92.sport.