Čuveni rep Superlige – Željko Milošević za B92.sport: "Još boli finale sa Zvezdom, Radnički mi sve promenio"

Sasvim običan izlet do Crne Bare gde je jedan od najboljih prijatelja igrao polufinale Kupa za Hajduk Stanko protiv Mačve iz Bogatića doneo je interesantan zaplet.

Kako smo stigli sat vremena ranije, vreme je moralo da se "ubije" na tribini uz - kako to nalaže nepisano pravilo - suncokret i posmatranje kako igrači izlaze na teren da vide kakva ih podloga čeka.

Odmah je u oko upao trener Mačve, čovek sa dugom kosom i repom... Poznat stajling, ali njegovo ime nikako da dopre do mozga. Koji minut kasnije - lampica se upalila. Pogled se bacio na protokol, a na klupi gostiju, legendarni - Željko Milošević.

Prva uspomena na njega evocira pre skoro 20 godina, kada je u dresu danas nepostojećeg Banatskog Dvora sa kapitenskom trakom vodio bitke sa sjajnim napadačima koji su tada igrali u Superligi, međutim, nekako je više ostao u sećanju iz perioda u kragujevačkom Radničkom, dok su on i dvometraš Miloš Tintor bili bedem u defanzivi ekipe sa Čika Dače.

Prilika koja se nije smela olako propustiti i odmah posle meča je napravljen prvi kontakt, koji je par dana kasnije doveo do skoro tročasovnog razgovora u Sremskoj Mitrovici, odakle je Željko Milošević i prelistavanja svake stranice karijere, uz pomalo raritetne fotografije kojima je dočarao celu priču.

"Najbolji drugar i ja smo došli na stadion Srema da treniramo fudbal, gde nam je čuveni Jole Savić rekao da doćemo tek kada budemo četvrti razred, pod izgovorom da smo još mali. Od 1986. kreće avantura u Sremu, ali po završetku omladinskog staža morao sam u vojsku. Upisao sam i DIF u Novom Sadu. Godinu dana nisam potrčao za loptom uopšte. Hteo sam da nađem neki klub u Novom Sadu, dok sam studirao, ali nisam dobio ispisnicu iz Srema. Tako da sam napravio dogovor da putujem i trenirao utorkom i petkom, i uspeo sam u roku da završim fakultet", počeo je Milošević intervju za B92.sport i nastavio:

"Tek kada sam postao apsolvent 1999. godine mogao sam da napustim Srem. Ali tada se javila ambicija da se napadne ulazak u drugu ligu, a i napravila se tehničko-poslovna saradnja sa OFK Beogradom. Formirala se ekipa za napad u viši rang, ali negde u avgustu se pojavio Obilić za prijateljsku utakmicu i odmah posle meča je odveo Mirka Teodorovića. Nastavljamo borbu bez njega i bili smo treći na kraju polusezone. U tom momentu, negde u decembru, zove Mirko i kaže mi da se u Obiliću raspituju za mene."

B92.sport/LK

U to vremen maltene nije bilo pregovora kada te pozove pokojni Željko Ražnatović u Obilić. Ipak, spletom okolnosti, nekadašnji defanzivac nije dobio šansu na Vračaru.

"Odem na razgovor pravo sa Arkanom na stadionu Obilića. Dobio sam poziv da pređem u Obilić, ali se čekalo da prodaju Babeua. Tadašnja devojka, a sadašnja žena je studirala i živela na Novom Beogradu, i posle razgovora sam otišao pravo kod nje. Kako sam ušao u stan, zvoni telefon, a na drugoj liniji Zvezdan Terzić, direktor OFK Beograda. Ali, to je bio jedini naš razgovor, jer sam ja obećao da ću preći u Obilić. Neverovatna koincidencija da me ta dva kluba zovu istog dana. U međuvremenu, Obilić je dogovorio transfer Babeua i zovu Srem na razgovor oko moje ispisnice. Nisu tražili nikakav novac, jer sam im trebao za ulazak u viši rang. Arkan kad je čuo šta im je cilj, dao im je obećanje da će ući u ligu. Pozvao je čoveka koji delegira sudije u toj ligi i naglasio da se on od tog trenutka brine za Srem. Tako da su tako završili moju ispisnicu. To je bilo krajem decembra, potpisao sam ugovor na četiri godine. Odlazimo na Kipar na Božić, a 15. januara ubijaju Arkana, tu se svašta izdešava... Na kraju je propao transfer Babeua, ja nisam dobio ni minut, a Srem nije uspeo da uđe u viši rang, već su išli Banatski Dvor i Mladost Lukićevo."

Usledio je prelazak u Banatski Dvor gde počinje osmogodišnju avanturu u klubu gde je i izgradio svoje ime i postao kapiten ovog simpatičnog tima.

"Dobio sam poziv da pređem u Banatski Dvor da igram drugu ligu. I osam godina provedem u tom klubu. Moje najbolje fudbalske godine sam proveo u Zrenjaninu. Bilo je baš prelepo. Prve sezone smo u Kupu izbacili OFK Beograd, pa u osmini finala Kom i u četvrtfinalu idemo na Zvezdu, koja dolazi u Banatski Dvor. Povela je Zvezda, ali smo u nadoknadi izjednačili i otišli na penale, gde smo na kraju nesrećno ispali. Te sezone se nismo borili za viši rang, a u drugoj sezoni se ispred nas plasirao Radnički iz Obrenovca, iako smo mi bili jesenji prvaci. U odlučujućoj utakmici smo izgubili od Radničkog u pretposlednjem kolu. Uspeli smo tek u trećoj da se plasiramo u prvu ligu, može se reći da smo se prošetali. Tada smo došli do polufinala Kupa, i opet Zvezda je došla u Banatski Dvor, i opet smo ispali od nje."

Već u prvoj sezoni u elitnom rangu, Banatski Dvor je došao do finala Kupa, ali i i vratio se u drugoligaško društvo.

"Čuvena sezona 2003/2004... To mi je najbolnija možda tačka u karijeri. Imali smo turbulencije i došli smo do toga da u polufinalu Kupa izvučemo Obilić, odigramo sjajno i uđemo u finale. Paralelno sa tim, borili smo se za opstanak u elitnom rangu. U maju smo došli do toga da imamo bod više od Borca iz Čačka koji je prvi ispod crte. U sedam dana nam se odlučivalo sve. Imali smo finale Kupa protiv Zvezde u sredu, a za vikend išli na megdan OFK Beogradu, poslednje kolo u prvenstvu i trebali smo da uradimo isto što i Borac, koji je igrao protiv Obilića."

Osvrnimo se prvo na finale Kupa... Zvezda je slavila 1:0 pogotkom Nikole Žigića već u prvom minutu, a isti igrač je dobio i crveni karton pred kraj prvog poluvremena. Nedovoljno da Banatski Dvor režira čudo i dođe do trofeja najmasovnijeg nacionalnog takmičenja. A, nekoliko dana kasnije i ispadanje iz tadašnje Prve lige Srbije i Crne Gore.

"Žigić nam daje gol u 50. sekundi. Zvezda je tada igrala samo da centrira na Žigića, a on je bio fenomenalan u igri glavom. Ja sam ga čuvao bio i ljut sam bio na sebe. On daje gol i skida dres, dobija drugi žuti karton. U smiraj prvog poluvremena, opet neki centaršut, ja dobijam skok i Žigić kako se okretao me udari po licu. Ja padnem i crveni karton za Žigića. I drugo poluvreme smo sa igračem više odigrali stidljivo. Tek smo u 75. minutu počeli da rizikujemo, imali dve šanse, ali sve je Dišljenković odbranio. Osećao sam se prazno i promašeno, propuštena šansa karijere da se podigne trofej sa ekipom. Par dana kasnije smo porazom od OFK Beograda ispali i iz lige, pošto nas je Borac iz Čačka pobedom protiv Obilića pretekao na tabeli.

Željko Milošević i ekipa su ispisali nove stranice istorije kluba plasmanom u tadašnji Kup UEFA, gde su se odmerili sa Mariborom. Ali, nisu imali sreće da prođu slovenačkog velikana (1:2, 1:0), zbog tadašnjeg pravila gola u gostima.

"Pošto je Zvezda uzela duplu krunu, igrali smo Evropu. Izvukli smo Maribor u kvalifikacijama za Kup UEFA. Bili smo domaćini stadionu Partizana, izgubili smo 2:1, dao sam gol iz penala tada za vođstvo. Potcenili su nas u revanšu. Pun stadion, pod reflektorima, sudio sudija iz Premijer lige Rob Stajls, milina za igru. Poveli smo preko Novakovića u 60. minutu, napadali smo do kraja meča, i na kraju ispadnemo zbog gola u gostima. Neverovatnim aplauzom su nas ispratili sa terena. Sutradan se vraćamo i saznajemo da Maribor ide na Parmu. Mogao sam da čuvam Đilardina, Adrijana..."

Svi se dobro sećaju fuzije Banatskog Dvora i Proletera iz Zrenjanina, kada je nastao Banat, koji nije najbolje prihvaćen bio u novom domu.

"Ekspresno smo se vratili u prvu ligu i to je bila poslednja sezona države Srbije i Crne Gore. Na polusezoni smo promenili ime u Banat, kada smo se spojili sa Proleterom iz Zrenjanina. I nije se to lepo usvojilo kod navijača Proletera. Dolazili su na stadion da navijaju protiv nas. Odigrali smo dve korektne sezone i moje poslednje sezone je počelo finansijsko štucanje."

Biznismen Mirko Vučurević je podigao Banatski Dvor do nebeskih visina. Pod njegovim vođstvom, klub je važio za i te kako stabilan i nisu slučajno mnoga superligaška imena prošla kroz njega.

"Bio je potpredsednik Partizana i član uprave sve dok nismo ušli u prvu ligu, tada je skroz izašao i orjentisao se samo na Banatski Dvor, ali je ostao tamo u prijateljskim odnosima. Prebogat čovek, došao je novca u Švajcarskoj, imao je fabriku satova Nivada. Kada god je neko bio kod njega, samo je delio satove, imao sam ih 20 komada. Počeo je da ulaže u svoje selo i doveo ga do elite. Bilo je prelepo nama igračima, stekao sam milion prijatelja i poznanstava. Plaćao je sve na vreme, fenomenalni uslovi su bili. Imao je jednu ćerku, Vukicu, i pokušao je da je ubaci u fudbal. Bila je zvaničan predsednik kluba, ali je ona to volela iz čistih ženskih razloga. Na kraju je uspeo da zaradi na par igrača. Srđan Baljak kada je prešao u Majnc, pa na Darku Dunjiću koji je otišao u Francusku, Vladimir Mićović je prodat u Ukrajinu... Najviše je mogao da zaradi na Bambiju Tošiću, ali je misterija koliko je zaista dobio. Nemam tu informaciju. Znam da je bio dogovor da Banatskom Dvoru pripadne 50 odsto od narednog transfera. Mančester ga je kupio za sedam miliona, ali je bila priča da i Ljajić kao ide u tom paketu, međutim, njega nisu hteli u Junajtedu, pa su odveli samo Tošića. Leglo je sedam miliona za Bambija, trebalo je 3.500.000 da ide Mirku Vučureviću, ali ne znam šta se desilo sa tim novcem."

Idealan šlagvort da se osvrnemo na Zorana Tošića, koji je ponikao u Banatu i vrlo brzo obezbedio sebi kartu za Partizan.

"Kada sam ga video prvi put, imao je 15 godina, bio je dobar. Imao je u neku ruku nesreću, možda i sreću, da su levonogi u Banatskom Dvoru bili Srđan Baljak, Igor Stojaković i Borislav Mikić. Tako je završio na levom beku, morali smo da ga istrpimo. Ipak, protiv Vojvodine je dva gola kiksnuo i od tada se odmah vratio gore u ofanzivu. Miroslav Đukić mu je širom otvorio vrata, prvo u mladoj reprezentaciji, a onda ga je doveo i u Partizan."

Starsport

Jedini izlet preko granice imao je u tadašnje ambiciozne Laktaše, ali je avantura potrajala svega polusezonu, iako je klub bio u borbi za titulu u Bosni i Hercegovini.

"Otišao sam u Laktaše na poziv Borislava Mikića, tada je Dodik krenuo da ulaže pare u fudbalski klub. Ušli su tada u Premijer ligu Bosne i Hercegovine i imali ambiciju da odmah napadnu titulu. Otišli smo Dragan Šarac, Božidar Urošević i ja. Napravljena je lepa ekipa bila. Na polusezoni smo bili treći, bežao nam je lider Zrinjski samo četiri boda. Ipak, krenula je svetska ekonomska kriza, udara svuda i Milorad Dodik odlučuje da batali fudbalski klub, promeni se uprava u Laktašima i odjednom je cilj da opstanemo u ligi. Otišli smo u januaru i dobio sam poziv od Gorana Negića, sadašnji sekretar Zvezde, za slovačku Nitru, imao je neku kombinaciju, a tamo je trener bio Petar Kurćubić. Ipak, nisu ispoštovali dogovor oko plate i posle deset dana sam se vratio u Srbiju."

Kada se Milošević lomio da stavi tačku na karijeru, usledio je poziv koji ga je etablirao u legende kragujevačkog Radničkog.

"Razmišljao sam da završim karijeru sa 33 godine i odlučio sam da upišem trenersku licencu. Završim B licencu, a u junu sam otišao na A licencu na Zlatibor. Odradim i to, i dok sam bio tamo, dobio sam poziv iz kragujevačkog Radničkog. Bili su treća liga, ali opet je to Radnički. Zvao me Miroslav Vjetrović, počinjali su sve ispočetka, privukao me Kragujevac i prihvatim poziv. Oduševio sam se na prvoj utakmici, došlo 200-300 Crvenih đavola da nas podrži u Valjevu. I odmah na debiju dam gol. Ispostavilo se da sam u emotivnom smislu doneo najbolju odluku i provedem tri i po godine kao igrač."

Za dve sezone su iz treće lige stigli u Superligu i umalo odmah u debitantskom nastupu izborili plasman u Evropu. Domaća javnost je tada upoznala Filipa Kostića, Ognjena Čančarevića, Aleksandra Varjačića, Darko Spalević je proživljavao drugu mladost...

"Odmah smo ušli u drugu ligu, bila je jako teška borba, ali su mladi igrači kroz to stasavali. Onda u drugoj ligi dođu Tintor i Spalević, i plasiramo se u Superligu te sezone. Atmosfera te dve sezone je bila primer za sve. Spalević je bio iskusan, ali se ponašao kao da ima 17 godina. Uklopili su se svi fenomenalno. Kostić, Lepović, Varjačić su rasli svaku utakmicu. Ulazimo u Superligu, a 60 odsto imamo istih igrača iz Srpske lige. I nisam se plašio, jer su ti momci nenormalno napredovali bili. Skoro celu jesen nismo imali poraz. Remizirali na Marakani, dali smo ga u nadoknadi vremena, neopisiva radost posle meča sa Crvenim đavolima. Jedino smo u prvoj polusezoni izgubili od Partizana. Odjednom hoće u Evropu, ali morao sam da spustim loptu. Bilo bi loše da je izborimo, a da je igramo u Beogradu. Borili smo se, ali nas je na kraju Jagodina obišla i pobedila u direktnom duelu za Evropu."

Tokom razgovora, Milošević nam je pokazao sliku iz policijskog kombija, posle gostovanja u Novom Pazaru. Još jedna u nizu anegdoti tokom perioda u klubu iz srca Šumadije...

"Imali smo četiri boda više od Pazara tri kola pre kraja. I da smo pobedili Teleoptik, išli bismo sa mirniji u Novi Pazar u pretposlednjem kolu. Ali, poveli smo u Zemunelu i u dubokoj nadoknadi primimo nesrećan pogodak za 1:1. Prednost se spustila na dva boda. Sačekao nas je krcat stadion u Novom Pazaru. Bilo je šansi na obe strane i utakmica se završila 0:0. Ipak, tenzije na tribinama nisu jenjavale, jer je to značilo da Novi Pazar verovatno ne ulazi u Superligu. I policija se plašila da će možda kamenovati naš autobus. Pomerili su ga na periferiju grada, a policija je odlučila da nas u marici preveze do autobusa u dve ture i da tako napustimo stadion. Tako je nastala ta slika, pevali smo, posle smo nastavili slavlje u autobusu do Kragujevca i bilo je zaista lepo."

B92.sport/LK

Na kraju, odlučio je da na polusezoni stavi tačku na svoju karijeru, pomalo iznenada, pa samim tim nije mogao ni na pravi način da se oprosti od publike na Čika Dači.

"Sledeća sezona je krenula veoma loše, otišao je trener Kuzeljević, ali i uprava. Stigao je Milenko Marjanović na čelo kluba, doveo Švabu Đurđevića za trenera, i ja sam na polusezoni odlučio da završim karijeru. Nisu me želeli u timu, a dogovor sa prethodnom upravom naravno više nije važio, iako sam na kraju prošle sezone imao ponudu da budem direktor, međutim, ostao sam da igram. Isplatili su mi ostatak ugovora, a, eto, nisam ni znao da će mi utakmica protiv Javora na Čika Dači biti poslednja u karijeri, na kojoj sam dao gol, ali smo izgubili meč. Ceo taj period je bio fenomenalan u Kragujevcu, ne žalim ni za čim."

Iz prvih redova, a donekle i njegovom zaslugom, ispratio je odrastanje Filipa Kostića, koji je posle Radničkog napravio sjajnu karijeru i postao standardni reprezentativac Srbije.

"Nisam mogao da naslutim da će doći do ovih visina, iskreno. Bambi Tošić, Bane Ivanović i Filip Kostić su mi primeri za mlade igrače. Volim da kažem da su oni iz mojih gradova - Sremske Mitrovice, Zrenjanina i Kragujevca. Sva trojica imaju svoju priču, koja je poučna za klince. Filip Kostić nije bio selektirano dete. Sa 17 godina je bio priključen u prvi tim, niko živ nije znao za njega. Ne moraš da budeš selektiran u Fudbalskom savezu Srbije da bi došao do Juventusa. Kod Vlada Čapljića je na svoju snagu i dribling okretao protivničke igrače, a Spalević pakovao golove. Taktički nije bio previše obučen, a onda dolazi Kuzeljević, koji je mnogo obraćao pažnju na taktičko postavljanje. I stalno je imao problema sa Kostićem. I nekih pet godina kasnije, čitam da je neki nemački časopis proglasio Kostića za najobučenijeg taktičkog igrača u Bundesligi. Ali, hteo je da sluša, upijao je bukvalno svaki savet koji smo mu davali. Nije nikada bio nabeđen, mnogo ga volim. Sanjao je samo da zaigra za Radnički. Pričali smo posle prve sezone u Groningenu, kada nije bio standardan, rekao sam mu da mora da se izbori i da grabi za sebe. I krenuo je posle toga njegov uspon, i svi znamo dokle je stigao."

Diže obe ruke za sadašnji Radnički, ali u isto vreme skreće pažnju na ono što mu se ne dopada.

"Živimo svi taj san. Išao sam da gledam protiv Ki Klaksvika, kao i protiv Mornara prošle sezone. Mnogo je lepo i bitno je da ove godine Radnički igra plej-of. Ne mora Evropu, ali mora da bude u prvih osam ekipa u prvenstvu. Nemoj da ulaze u borbu za opstanak. Mnogo lepo igramo, eto mi smo tada lansirali Čančarevića, Kostića, Varjačića... Samo mi je to žao što sadašnja generacija ne izbacuje nikoga, iz škole Radničkog. Mirčetić i Aleksić su opet dovedeni iz Partizana. Na primer, mnogo mi je krivo za Sremčevića, koji je Kragujevčanin, a Radnički je dozvolio da ode u Lučane u mlađim kategorijama. Moguće je da bi imao putanju Filipa Kostića, da je igrao u svom gradu. Mnogo je dobar momak i žao mi je što je to Radnički dopustio. Svakako, nadam se da će Luković nastaviti ono što je Dudić započeo."

Sijaset sjajnih napadača je Milošević čuvao tokom svoje karijere. Izbor nije bio lak, ali jedan mu je posebno stvarao probleme.

"Sećam se Gorana Drulića kada sam tek došao u Banatski Dvor, to četvrtfinale protiv Zvezde. Jak, nezgodan, deluje trapavo, ali je bio prirodno jak. Žigić zbog svog gabarita, nisi mogao da ga pomeriš i da se boriš za prostor. Ne smem da zaboravim Dejana Osmanovića, namazan je bio. Jovetića sam čuvao samo jednom, ali se videlo da je paklen potencijal. Ipak, moram da izdvojim Srđana Baljka. Postali smo saigrači i ponajbolji fudbalski prijatelji. Bio je nizak, brz, tehnički fenomenalan, bezobrazan i on mi je bio najteži za čuvanje. Laknulo mi je kada je došao u Banatski Dvor. Ne treba zaboraviti Đuraškovića, Vujoševića, Pantelića, Nenad Mirosavljević, Popaj Stojanović..."

Ono po čemu ga pamte svi ljubitelji domaćeg fudbala je dugačka kosa i rep. Teško da bi ga iko prepoznao kada bi promenio taj detalj na sebi.

"Svima pričam da me je to životno obeležilo. Kada sam imao 14 godina, moj stariji brat je krenuo da pušta kosu, ja sam ga gledao kao u idola i počeo isto da radim. Ipak, on se ošišao u jednom trenutku, a ja sam morao kada sam išao u vojsku i ponovo sam počeo da je puštam kada sam se vratio iz nje. Eto, nekih 35 godina kosa je moje obeležje. Sada kada bih se ošišao, ne bi me pola ljudi prepoznalo. Ima anegdota, Čančarević me je pitao da se ošišam ako uđemo u Superligu sa Radničkim. Obećao sam mu, Čančarević je jedva čekao poslednje kolo da bih otišao da se ošišam. Krenuo sam, međutim... Moja ćerka Ana je imala sedam godina i kada sam rekao ženi i njoj da idem da se ošišam, ćerka je počela da plače, baš onako istinski. Ne znam što me je tada toliko vezivala za dugu kosu i morao sam da se izvinim Čančareviću. Cela Srbija me prepoznaje po kosi."

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Milošević je bio član Instruktorske službe FSS, gde se selektiraju najtalentovaniji igrači do 12, 13 i 14 godina i tada se već upoznao sa kvalitetima Veljka Milosavljevića i Nikole Simića, pošto je bio zadužen za generacije 2006. i 2007.

"Radio sam u instruktorskoj službi Fudbalskog saveza Srbije i mnogo sam zavoleo Veljka Milosavljevića. Ali, pored njega sam zavoleo i Nikolu Simića. Pričamo samo o štoperima, ali moram da naglasim da mi je ljubimac iz te generacije Mihajlo Cvetković. Simić i Mirosavljević su se izdvojili tada još kao klinci, i kod njih sam prepoznao isto kao kod Kostića - upijaju savete. Vidiš im u očima da te im to ne prolazi samo kroz glavu. Jedva čekam utakmicu A reprezentacije gde će štoperski tandem biti Mirosavljević i Simić."

Logičan sled okolnosti je bio da se baci na trenerski posao po završetku karijere, ali nikada nije dobio priliku da vodi nekog superligaša.

"Ostao sam da živim u Kragujevcu, jer je ćerka išla u školu, krenulo drugo polugodište, pa smo hteli na leto da vidimo da li ćemo da se vraćamo u Sremsku Mitrovicu. Krajem aprila, stiže poziv iz Pobede Beloševac, koja igra Srpsku ligu, da budem trener. Gorelo im za opstanak i prihvatim da ih preuzmem. Bilo je šest kola do kraja, i uspeli smo da obezbedimo opstanak. Dogovorili smo se da ostanem, ali u jednom trenutku grad Kragujevac odlučuje da Pobeda ne dobija novac, a da sve ide u Šumadiju. Četiri meseca nismo primili platu i napravim možda najveću životnu grešku..."

Objasnio je Milošević u dahu na šta je tačno mislio.

"Stigao je poziv Nedimovića da postanem trener Radničkog iz Sremske Mitrovice. Čuo je i da želim da upišem profi licencu, i rekao mi je da će mi pomoći da je upišem. Pristao sam da preuzmem i da se vratimo u Mitrovicu. Radnički je bio 12. na tabeli i cilj je bio da ostanemo u ligi, a da sledeće sezone napadnemo ulazak u viši rang. Obezbedili smo opstanak bez problema. Prijavio sam se za konkurs za profi licencu, sve je super prošlo, ali u martu je izašao spisak primljenih i mene nije bilo. Malo me je pogodilo to, ali kao proći ću na sledećem konkursu. Formirali smo na leto ekipu, sasvim dobru i iskusnu, pobedimo prva dva kola, pa remiziramo naredna dva kola, gde smo promašili tri penala i ja dobijem otkaz. Totalno sam odlepio, teško sam to prihvatio. Tada su se narušili moji odnosi sa Nedimovićem, konkurisao sam posle toga još nekoliko puta za profi licencu i svaki put bio odbijen, tako da sam sada i odustao već, praktično sam osuđen da maksimalno vodim srpskoligaške klubove. Žalim što nisam ostao u Radničkom, gde bi stali za mene i verovatno bih do sada to završio, ali šta da radim."

Od ove sezone, Sremska Mitrovica je ostala bez Radničkog, dok Srem praktično ne postoji više od deset godina. Bolna tema za Željka Miloševića, deteta tog grada.

"Dečji san mi je bio da debitujem za Srem. Postoji od 1919. godine i moja je prva fudbalska ljubav. Od 2013. godine se ne takmiči u seniorskoj kategoriji i to me jako boli. Pokušavao sam u par navrata da animiram ljude da to pokrenemo, pa čak i gradonačelnika, bivše fudbalere... Neću odustati od te borbe da se Srem aktivira. Za sada ima samo pionire i kadete. U tom periodu je krenuo uspon Radničkog iz Sremske Mitrovice. Nekako se oko svega toga ćutalo. Radnički je onda napredovao u Prvu ligu Srbije, igrao je 4-5 sezona i prošle sezone je ispao, ali je izgubio i sistem finansiranja. Sve je spalo na jednog privatnika i doneta je odvratna odluka da Radnički ne nastavi takmičenje ni u jednoj kategoriji i sada je u statusu mirovanja. Grad Sremska Mitrovica nema fudbalski klub. Odnosno ima, Trgovački, koji je pretposlednja liga i uvek je bio u nižim rangovima. Ogromna sramota, koja će ostati za naredne decenije i nije mi jasno kako neki ljudi nisu toga svesni. Mene to toliko boli, osećam i kao lični poraz, jer sam u tim godinama kada treba deca od 12, 13, 14 godina da me pitaju šta je sa fudbalom u Sremskoj Mitrovici. A ja nemam odgovor. Pokušavao sam to da promenim, međutim, nema želje i odgovora", objasnio je doskorašnji strateg Mačve iz Bogatića i pogodio u metu:

"Nešto se u srpskom fudbalu mora promeniti, jer se Sloga iz Kraljeva, pa RFK Novi Sad ne takmiče, kao ni Proleter Zrenjanin. To su veliki gradovi, RFK je drugi najveći klub u Novom Sadu. Neko mora pod hitno da reaguje, a ja ću pričati dok neko ne sedne da to promeni. Stanje mora generalno da se renovira i moramo da priznamo da ne valja, a ne da jedni druge lažemo. Pre četiri meseca, u Srpskoj ligi Zapad je Zlatibor počeo utakmicu sa osam igrača, jedan je u desetom minutu napustio igru i meč je registrovan 3:0. To se ranije dešavalo samo u poslednjoj ligi. A desilo se u trećem rangu takmičenja. Kao i Prvom maju iz Rume u Srpskoj ligi Vojvodina. Ako to nisu znaci da treba da odradimo reorganizaciju, ne znam šta su. Da li treba da čekamo da se to dešava u Prvog ligi Srbije, pa i u Superligi... Ne znam koliko nam znakova treba da se dozovemo pameti, jer ovako više ne ide!", poentirao je Željko Milošević na kraju velikog intervjua za naš portal.