Utisci sa puta kroz Transvilvaniju

Krenuli smo od Sava Centra u petak predveče, u 20.00 h i laganom vožnjom stigli do granice sa Rumunijom posle nekih 2 sata. Obzirom da do Brašova, koji se nalazi u samom srcu zemlje, ima oko 500 km, čekalo nas je još 8-10 sati putovanja sa jutarnjom posetom zamku Bran, legendarnom prebivalištu Vlada Cepeša i njegovog dede Mirče. Plan je bio da neposredno po ulasku u zemlju svratimo u kratak obilazak Temišvara, što smo preskočili zbog tesnog vremenskog rasporeda, ali smo ipak prošli kroz uspavani grad i to je bio prvi dodir sa atmosferom u zemljama našeg istočnog suseda.

Rano ujutru smo stigli u dvorac i odmah krenuli u obilazak lokaliteta. Sam zamak nije remek-delo arhitekture. U njemu ne postoje raskošno uređene sobe niti fantastična umetnička dela koja karakterišu hirove tadašnjih Evropskih vladara, jer Grof nije bio poklonik lepih umetnosti, već surovi ratnik koji je branio granice Hrišćanstva od Muslimanske najezde, poštovan u strašnom strahu, ali i voljen u narodu zbog svoje pravičnosti. Enterijer je jednostavan, sa mnoštvom uskih hodnika, tajnih prolaza i sobama u kojima se nalazi polu-originalna postavka koja prikazuje svakodnevnicu dinastije Drakul. Kažem 'polu-originalna', jer je dobar deo nameštaja konfiskovan od strane Komunista i danas se delom nalazi u drugim Rumunskim muzejima. Oduševljava me Vladova spavaća soba, a ekstazu doživljavam u sobi sa postavkom ratničke i ceremonijalne uniforme.

Izlazimo iz zamka i krećemo u potragu za hranom. Prolazimo kroz pijacu koja nudi razne kič suvenire sa motivima Drakule, sireve, suvo meso i druge Rumunske specijalitete i ulazimo u prvi restoran koji vidimo. Za 30-ak leja (oko 7 evra), naručujem pica gorgonzolu i veliku kriglu domaćeg piva. Iako sam bio skeptičan prema hrani na početku, picu odmah stavljam na fantastično drugo mesto, odmah posle one koju sam pravim. Pivo je slabijeg kvaliteta, nema veliku snagu i gorčinu, ali njegova izuzetno niska temperatura upotpunjuje ceo utisak.

Stižemo u Brašov oko 11.00 h. Subota je, grad je tih i nezainteresovan. Smeštamo se u hostel u širem gradskom centru. U grupi nas je 30-oro, dobijamo dve 15-krevetne sobe . Domaćica je brbljiva, radoznala i veoma ljubazna. Obzirom da sam jedan od trojice muškaraca u grupi, strpljivo čekam svoj red na kupatilo, ali ipak krećem sasvim prljav u obilazak oko 12.00 h.

Krećemo u kratak obilazak gradskih znamenitosti. Nalazimo se na centralnom trgu, u tački gde su srednjovekovne veštice spaljivane na lomači. Odlazimo do Crne crkve, kolosalne građevine koja svoje ime duguje požaru posle koga su ostale čađave zidine. Obilazimo još nekoliko lokaliteta, dve gradske kapije i meni najinteresantniju Stradu Sforii, najužu Evropsku ulicu, manje od 1.5 m široku. Brašov deluje kao srednjovekovni grad, u kom se stare arhitekture čuvaju, a nove se grade u tradicionalnom stilu i u harmoniji sa već postojećim objektima. Grad je neobično čist, a Rumuni su jako tihi i ljubazni. Usput nalećemo na nekoliko svadbenih povorki koje špartaju gradom u pratnji fotografa i slikaju se na terasama lokalnih kafića. Rumunima se dopada ovaj običaj, svi ih dočekuju sa osmehom, nema histerije ni preglasnih muzikanata.

Odlazimo na ručak u jedan od restorana i za samo 10 leja (oko 2.5 evra), dobijamo veliku porciju pohovane piletine, gomilu krompirića, salatu i hleb. Presrećan sam, već pravim planove za sledeći odlazak. Iznureni od velike vrućine se vraćamo u hostel oko 15.00 h i uzimamo slobodno popodne. Napokon uspevam da se okupam, zaobilazim spavanje već odlazim u radnju i kupujem gomilu alkohola. Cela ekipa je na terasi hostela i svi su dobro raspoloženi, alkohol se toči u potocima, spremamo se za odlazak u CLUB KASHO, najveću diskoteku na Balkanu. Zvezda večeri je ATB (sećate se velikog hita 'TILL I COME' iz 1998 godine ?!)

Uzimamo nekoliko taksija i tamo smo oko ponoći. Klub je zaista ogroman, prostire se na više nivoa i u početku mi je delovalo da se nikad neće napuniti, ali demant stize veoma brzo. Cene su sasvim pristojne, npr. Heineken košta 10 leja (oko 2.5 evra), što je jeftinije nego u Beogradskim klubovima, a zaistu cenu se može uzeti Corona, Sol ili tequila, dok se Amstel može dobiti za 7 leja (oko 1.5 evra). Dok se Rumuni pripremaju za nastup zvezde, mi momentalno preuzimamo glavnu binu i na njoj ostajemo do kasnih jutarnjih sati. Euforično se vraćamo u hostel, srećni što ćemo imati priliku da se jednom u tri dana pošteno naspavamo. Umor je preveliki, ali održavamo se na krilima prethodne noći i napuštamo hostel u podne.

U povratku obilazimo Peleš, zamak iz 19. veka, sagrađen u vremenima sticanja nezavisnosti Rumunije pod patronatom kralja Karola I. Već posle obilaska prve od 15-ak prostorija koliko smo imali prilike da vidimo, počinjem da verujem da je vredelo doći do Rumunije samo zbog ovog dvorca. Njegova lepota je toliko izuzetna i složena, da se svaki epitet ili reči hvale čine preslabim i otrcanim. Fotografisanje enterijera je dozvoljeno uz doplatu, ali beskorisno je i pogubno trošiti vreme na škljocanje aparatom jer kao i uvek, a pogotovu u ovom slučaju, najbolje i najlepše slike ostaju u oku posmatrača.

Malo kasnije dolazimo u Sibiu i u kratkom večernjem obilasku se upoznajemo sa još jednim zanimljivim Rumunskim gradom koji, kao i mnogi drugi gradovi u ovoj oblasti, duguje svoju lepotu Nemačkim graditeljima čiji se uticaj ovde oseća apsolutno svuda.

Krećemo nazad u Srbiju oko 22.00 h, nerado, ali sa ogromnim zadovoljstvom, sto se i oseća u atmosferi autobusa koji grmi od glasova sveže i nedavno spojene ekipe.

Moj opšti utisak je daleko prevazišao očekivanja.