Bolje dobar komšija, nego dobra ograda

Komšija je neko ko vam poželi dobro jutro, dok mu pridržavate vrata i jurite dalje u dan. To je ista ona osoba s kojom vikendom pijete kafu, nazdravljate uz čašicu rakije, hvalite se uspesima dece i kukate na nova poskupljenja struje i vode.

Kada odlazite na odmor, spokojni ste, jer ste ključeve ostavili kod komšije. On će vam zalivati cveće i hraniti ribice. I vi ste, kad treba, čuvar njegovog doma, ali i deteta.

Kada kolač miriše u jednom stanu, probaće se i u drugom. I to što je nekome ponestalo kafe ili šećera, baš u trenutku kada je voda proključala, nije za brigu. Samo pokucaš na susedna vrata i stvar je rešena. Zato i postoji izreka "Bolje je ograditi se dobrim komšijom, nego dobrom ogradom".

Istina je, postoji i druga strana medalje. Svađe oko preglasne muzike uvek idu na račun onih koji žive blizu nas. Ljutimo se što je osoba sa prvog sprata počela da buši zid baš kada smo mi dremnuli. Gde ćemo se prvo pokoškati oko politike, ako ne na komšijskoj kafi. I dobro, ljubomorni smo što komšija iz potkrovlja ima super auto i stalno putuje. I to je komšiluk.

Da li on, međutim, još opstaje u takvim slikama?

Koliko puta uđete u lift, sretnete osobu, a ni ne znate da živi pored vas? Ili, ako i znate, ne javite se ni vi njoj ni ona vama? U redu, ako i prozborite kurtoazno "dobar dan", sigurno je da joj nećete pokucati na vrata u slučaju nužde, niti ćete se obradovati ako potraži bilo kakvu pomoć od vas. O zajedničkoj kafi da i ne pričamo. Bilo nekad, sad se pripoveda - ovako instituciju komšiluka komentariše sociolog kulture dr Ratko Božović. I dodaje da ljudi više nisu okrenuti jedni drugima licem, nego leđima.

“U talasu postradalih institucija i vrednosti, ‘potopljen’ je i komšiluk, navodi Božović za Novosti. “Empatija i solidarnost su zbrisani, pa se sada svako bavi svojom mukom i svakome je ona dovoljna. Ako se kao i zainteresujemo za zdravlje osobe iz susedstva, to je onako usput.”

Božović to argumentuje aforizmom "Doviđenja, kako ste", koji govori o odsustvu istinske želje da sa nekim podelimo emotivne sadržaje. Obe reči su, kaže, konvencije, a one u kombinaciji daju samo praznu rečenicu. Ili, ako i nešto znače, onda je to u stilu "Pazi svoja posla". Tempo života se ubrzao, svi nekud jurimo i nešto uskraćujemo sebi kako bismo postigli ono što se od nas u toku dana očekuje, pa je najlakše "zakinuti" osmeh i podršku ljudima koji su samo sticajem okolnosti u našoj blizini. U prevodu - nismo ih birali, nego se "pojavljuju" u našim životima, jer nam je ulica stanovanja ista.

“Dešava nam se da ne znamo ko živi pored nas i osećamo da je tako i bolje. Često smo na oprezu da li je prvi komšija opasan ili samo deluje kao čudak, nemamo želju da ga pitamo da li mu je potrebna neka pomoć, a ako nas preko pogleda, olako potvrđujemo uverenje da nije vredan naše pažnje”, objašnjava Božović.

U malim sredinama je, ipak, drugačije.

Komšija i dalje nešto vredi, zajedničke kafe nisu izumrle i još ljudi znaju da priteknu jedni drugima u pomoć. Čuje se i ono svakodnevno "Komšo, izvoli na vruću pitu", čitav komšiluk navija za reprezentaciju ispred jednog televizora, zna se ko gde letuje, ispraćuju se deca na maturske večeri... I ko će mešati čvarke i prvi probati kobasice ako ne onaj što ti živi do plota.

“U selima su svi, osim ako nisu posvađani zbog međe ili nasledstva, u nekoj komunikaciji. I možda baš zbog toga dolazi do pogrešnog tumačenja mentaliteta. Da bismo se kao ponašali gradski, na komšiluk gledamo kao na nešto arhaično, što u ovom vremenu nema cenu. Kucanje na vrata prvom susedu kada nam zafali šećer, gledamo kao na nešto seljačko. A zapravo, tu pokazujemo malograđansku, a ne urbanu crtu. Jer i u velikim gradovima je oduvek postojao zlata vredan komšiluk. Ima i onih koji se trude da budu uviđavni, ne upadaju nekome u kuću u bilo koje doba, poštuju intimu, ali to je već druga priča. Ne treba je mešati sa onom da se ograđujemo od komšijske solidarnosti, jer je to kao građansko ponašanje”, smatra sociolog.

Soliteri su postojali i nekad, ali su se ipak znali neki komšijski kodeksi. Nekad vam devojčica iz naselja ulepša dan običnim smeškom ili se bolje osećate kada baki sa trećeg sprata kupite mleko i hleb iz prodavnice, da se ne muči. I tada bi lopta razbila nečiji prozor, ali bar se znalo na čija vrata treba da pokucamo da bismo se izvinili umesto nestašnog sina i dogovorili oko nadoknade štete.

Uprkos tome što komšiluk postaje kultura sećanja, Božović kaže da još možemo da se okrenemo jedni drugima, jer samo varvarin ne može da živi sa drugima. A čovek je čovek. I komšija. Ili bar da se nađemo na pola, kao što poručuju Švajcarci - "Voli komšiju, ali ne ruši ogradu".