Kulturološki šok

Došlo je neko vreme kada ste u minusnoj fazi. Da pojasnim, nije reč o -10 minusnoj fazi, već o  minusima nižih i od onih sibirskih. Sanjate da kažete jedno elegantno doNE viđenja svom životu i pobegnete negde makar na godinu dana. Na mesto gde će se vaš rad, znanje i kreativnost stvarno ceniti, vaša lepota smatrati egzotičnom, i gde su ljudi prestali sa peglanjem garderobe pre nego što su i počeli. Dodajte tome i visok životni standard, lepe zgrade i sređene travnjake, nasmejane ljude, gomilu mogućnosti za napredovanje i osećaj da ama baš sve postoji zbog Vašeg veličanstva. Eh, kad bi se to dogodilo! Kada biste otišli negde iza duge... Ili negde u Ameriku...

I onda, gle čuda, dođe i vaših godinu dana (kome je još dovoljno pet minuta?, ne dajte životu da na vama cicijaši) i dobijete stipendiju za studije preko okeana. Wow! Život je (američki) san. Već se  osećate se kao Felicity, samo što kosa ne počne da vam se kovrdža. Skupite 5683 (možda koji više) papira koji vam trebaju za vizu, obavite i tu formalnost od životnog značaja i sada biste onako natenane da sanjarite o predmetima i profesorima koje ćete izabrati, gradovima koje ćete posetiti, o novim prijateljima i ljubavima. Zanemarili biste sve one silne brošure koje vam je vaš university poslao, ali ne možete. Ipak ste vi savesni i odgovorni perfekcionista, a i tu sigurno piše nešto važno. Na primer, drečavim bojama i nekim neobičnim fontom: Culture shock and how to deal with it.

Šta je sad pa to? Vi znate za šokove prouzrokovane pristiglim računima na kraju meseca, činjenicom da se tačan datum ispita objavljuje dan uoči početka roka (ako imate sreće) i nemogućnošću da odete na letovanje, opet. Ne verujete da vas išta može uznemiriti u otmenoj Novoj Engleskoj koju turisti posećuju da bi videli kako izgleda jesen iz bajke, u malom univerzitetskom gradu u blizini Bostona i Njujorka (kulturiška, nema šta), gde nekoliko hiljada studenata žive kao da su u San Francisku i da hipi leto ljubavi iz  1967. još uvek traje.

Posetite online enciklopediju da malo proučite taj kulturološki šok i tamo lepo piše da se ,,termin koristi da opiše uznemirenost i osećanja iznenađenja, dezorijentisanosti, zbunjenosti, itd. koja ljudi osete kada su nađu u potpuno drugačijoj kulturnoj i društvenoj sredini, na primer urbana Južna Kalifornija u odnosu na ruralnu Severnu Karolinu.” Ha! To se dakle ne odnosi na vas, jer vi idete iz zemljice Srbije koju volite, iako u njoj nikad ništa ne štima, na neko sređenije mesto. Čestitali su vam već deset puta što ste primljeni na univerzitet, uputili vam silna pisma da shvatite da oni brinu za vas, čekaće vas na aerodromu, znate unapred s kim ćete deliti sobu, a na web site-u univerziteta ste videli fotografije nekih silnih dvoraca ispod kojih piše da su to u stvari zgrade gde studenti imaju predavanja. Kad malo bolje razmislite nije da ne počinjete da budete šokirani.

OK, pročitali ste sve što vam je poslato, naučili da se nuts & bolts ne odnosi na lešnike i strele već na detaljne informacije o studentskom životu s one strane Atlantika, zaključili da ti Ameri ipak preuveličavaju stvari, ne možete biti spremniji za put, i dok trepnete evo vas na aerodromu, čitate natpis: Welcome to the United States of America. Onda ugledate dečka koji drži tablu sa vašim imenom i logom univerziteta. Opet ste šokirani, jer se u toku vožnje do kampusa ispostavi da ne samo da je prvi Amerikanac koga ste upoznali šarmantan i baš lep, već i da je načitan, upućen u dešavanja u svetu, i uz sve to stiže da poseti nezaboravne žurke. Dobijete mapu kampusa kao da vam je već nisu poslali poštom na kućnu adresu, karticu za ulazak u zgradu, ključ od sobe i uputstva kako da stignete na orijentaciju gde će vas u narednih nekoliko dana prošetati kroz kampus i potom vam iznova dosađivati pričama o kulturološkom šoku koji doživljavate, ali ga zaboga još uvek niste svesni. Prolazite kroz prvu ili takozvanu honeymoon fazu kada je sve novo i divno, a uskoro će vas snaći ona druga faza užasa kada ništa neće valjati, osim uspomena na vaš rodni grad i kućicu slobodicu. Zamalo da ubede sve nas međunarodne studente da nam je na samom početku američkog iskustva mesto na psihijatrijskom kauču, ako ne zbog šoka, onda preventive radi. Savetovanje je besplatno, postoji i help line koji mozete zvati 24 časa dnevno, ali vam nije ni na kraj pameti da tih prvih dana visite na telefonu. Kakvi crni kulturološki šok! Ma to uopšte ne postoji! A onda, kada najmanje očekujete…

Šok #1: Neki mnogo fini nasmejani ljudi ulaze u učionicu pet minuta pre početka predavanja. Gle čuda, pa to su profesori. Hm, nema petnaest akademskih minuta kašnjenja. Ček, ček, a zašto to beše postoji kod nas? A da, da svi znaju da je profesor bog i batina. Dobijete i program predavanja, spisak literature koja se ne mora i šta više ne sme fotokopirati, već postoji u univerzitetskoj knjižari i bibliotekama.

Šok #2: Vozač autobusa nije ,,majstor” koji tvrdi da ženama nije mesto za volanom, već simpatična bakica koja uvek pozdravi studente sa jednim zdravo, kako si? Obavezno joj se zahvaliti na vožnji.

Šok #3: Ne možete da otvorite dokument koji ste sebi poslali na mail da biste ga odštampali. Bibliotekar vam pokloni usb memory stick sa imenom univerziteta za ubuduće. Od ovog šoka se oporavljate nedelju dana i neizostavno napišete jedan zajednički mail svima koje poznajete. Šok je sada kolektivan.

Šok #4: Nedelju dana pred ispitni rok univerzitet organizuje besplatnu masažu za sve studente kako ne bi bili pod stresom u ovom periodu od suštinske važnosti (studije su tako organizovane da sve ispite dajete u tom jednom roku na kraju semestra). Meni treba još jedna masaža sa sve aroma terapijom da se oporavim od šoka što tako nešto uopšte postoji.

Na kraju prvog semestra zaključujete da je naziv kulturološki šok isuviše blag i nedovoljno upečatljiv da se njime obuhvate sve krasote koje doživljavate svakodnevno. Svuda nasmejani i opušteni take it easy, man ljudi spremni da vam pomognu, sve što učite se da primeniti u praksi, časovi plesa ili umetničkog klizanja su deo studija, pozvani ste na zimski bal i nikada u životu niste prisustvovali boljim žurkama. I tako vreme prolazi..., i prozuji za čas.

Taman se naviknete da ne padate u nesvest jer sve funkcioniše kako treba i da na kvalitetan život gledate kao na nešto zasluženo, a ne dobijeno na lutriji,  a onda se vratite vašoj prvoj kući (ovoga puta let traje kraće nego kada ste dolazili) i upadnete u fazu zvanu obrnuti kulturološki šok ili kako bi to neki rekli ,,dabogda imao, pa nemao.” Uf!

Šta sada? Tamo ste naučili da univerzitet postoji da se istraži univerzum i da biti svestran nije najcrnja mana, već tako dragocena vrlina kojom se treba ponositi. A ovde…,pa osećate se nekako ograničeno. Da niste suviše fini rekli biste kroz zube Life is a bitch and then you die. Pošto jeste, morate se zadovoljiti jednim umereno glasnim Život je magla. Kako ga onda izgurati? Zaboravite sva ta ,,dubokoumna” filozofiranja o bivstvovanju. Nepotrebna su, jer život je jednostavno ŠOKANTAN! Svakog dana… u svakom pogledu..