Jet(set) lag

Svi imaju one rokovnike koje su im najbliži poklonili za Novu godinu, one lepo dizajnirane, agende sa zen sličicama za smirenje, u koje redovno upisuju "kad i šta". Postoje kolone sa danima, prazna mesta na svakih sat vremena, vidljivo upisani datumi od važnosti. Kada ofarbati jaja, kada kupovati poklone za zaljubljene, bla, bla... Crvenom olovkom se upisuju važne stvari, plavom one manje važne. I ceo život je postao fast food trip. Dođeš, naručiš, zgutaš, i nestaneš u što kraćem roku. I više nema uživanja. Znate ono kada kažu – natenane. E, toga više nigde nema. Pojela maca. Globalni nedostatak sve dragocenijeg vremena i brzina, u koje je neko ubacio sasvim običnog čoveka, do te mere su uticali na ljude, da danas malo ko bilo šta i misli. Svi idu po inerciji. Kupuju, prosuđuju, donose odluke, potpisuju, rade, voze, ulaze u prevoz, smišljaju, vode ljubav.

Kako da kažem, svet je postao jedna velika rutina. I stvari se već odavno odrađuju. Niko više nema strpljenja da čeka, da se bar malo posveti nečemu, da unese sebe, da se dâ, da se potrudi. Prosto, ljudi su odavno shvatili da je potpuno glupo trošiti energiju na sve te silne stvari, jer su sami sebe ubedili da postoje neki posebni trenuci koje ih čine srećnima, uprkos tome što ni za te stvari nemaju baš sasvim dovoljno delova stotinki, da mogu s pravom da kažu da su u njima.

Imaš minut?

Danas se pod apsolutnom srećom smatra momenat kada neko doživi orgazam. A koliko to traje? U knjigama piše nekoliko sekundi. O kej, čovek baš u tom trenutku i nema tako dobro izvežban osećaj za vreme da može da proceni koliko je trajalo. Njemu se to, sasvim sigurno, prolongira i na minut, ali u svakom slučaju, traje veoma kratko. I većina je u opštoj panici kako nabaviti taj momenat, taj sekund samozaborava kada ne dišemo, kada smo u nekoj drugoj dimenziji.

Sva ta silna lomatanja, patnje, tračarenja, jurcanja, trzanja, sekiracije, nalaženja telefona, milijardu i osamsto devedeset i šest sms poruka, sve to - zbog nekoliko sekundi. Pa, ljudi su se odavno smorili. Ne žele više toliko da se trude ako će dobiti samo taj tren. Međutim, sasvim je sigurno da ne žele ni samoću, posle svih tih silnih sastanaka, dvosmislenih uvreda svojih šefova, histerija neostvarenih koleginica, ambicija svojih kolega, nadrndanih službenika u pošti, znojavih ljudi u prevozu, hiljadu puta ispričanih priča svojih prijatelja. Ljudi žele malo vazduha za sebe, a da to ne bude baš veče provedeno uz omiljeni porno sajt na koji su do sada već pukli svojih deset plata.

Bog se smeje svim vašim planovima

Jeste li primetili kako su se sada svi nešto istripovali na onu žvaku – ne nadam se ničemu, jer možda se onda nešto i desi. Kao niko više ne pravi nikakve planove, jer se takvim ljudima Bog podsmeva. Većina je zadovoljna ako se uopšte nešto i desi. O kej, strava je, ne ulažem se uopšte, ne radim ništa, a nešto se desilo. To je njihov rezon. Odnosno, čekam da dobijem na lotou, iako nisam ni uplatio tiket. Je l' to? Ne razumem. I po tom principu sve funkcioniše. Ne mogu ja sada tu nešto da se cimam, vidiš kako je sve zeznuto, globalna je kriza, niko više ne veruje da smisao uopšte i postoji, sve je otišlo u onu stvar, i ne vredi ti više ništa. Šta uhvatiš, uhvatio si i budi srećan.

Ljudi su krivi za sve

Ritam života, brzina kojom se kreće bilo koja stvar, nametnuli su sami ljudi. Ljudi su krivi što više niko nema živaca da sluša bilo šta. Ljudi su krivi što misle da sve znaju, a da njima to ne treba. Ljudi su krivi što im je koncentracija do te mere na minimumu da ih umara i najobičnija reklamna poruka na bilbordu. Jednom rečju, kao da je prestao da ih zanima sadržaj. Forma je dobila svoju bitku. Onaj ko se nametne formom, on je vladar, jer suština je postala manje-više nebitna. Važno je da ta forma, baš u tom momentu, ima sposobnost da zadovolji jedan običan superego. Ako joj to pođe za rukom, sve ostalo se zanemaruje. Koga briga šta se krije iza toga, cilj je obavljen. U kratkom roku, superego je dobio svoju porciju, i to je to. Sve do sledećeg ogladnjivanja.

Ne znam, ljudi su baš postali mnogo bahati. Stalno vrište kako nemaju vremena da vam se posvete, a u suštini ništa drugo i ne rade nego ga sebično troše u toj opštoj kukanjavi uporno ponavljajući kako su u gužvi i kako baš tad kada vi to hoćete oni imaju gomilu obaveza. Obaveze su, ništa drugo, nego izgovor da se život sveo na jedno veliko ništa.

Ipak je glupost pobedila. Nažalost, kao i uvek.