Šta je Homersko pitanje?

Neki istoričari i teoretičari književnosti smatraju da sva dela pripisana Homeru zapravo potiču od više različitih izvora, ili onoga što mi zovemo narodnim pesmama.

Kako su Ilijada i Odiseja među najstarijim delima grčke književnosti, i zapadne književnosti uopšte, teško je ustanoviti da li su ove tvrdnje istinite, isto kao što je teško utvrditi da je Homer, pesnik, zaista postojao.

Sve što znamo o Homeru dolazi iz spisa i učenja generacija koje su došle godinama kasnije. Procenjuje se da je živeo negde između kraja 8. i početka 7. veka p.n.e., ali o tome nema pouzdanih dokumenata. Neki čak govore da je Homer živeo i za vreme trojanskog rata (1193. do 1183. godine p. n.e.), dok ga drugi smeštaju u period vekovima kasnije.

Mnogi antički gradovi se dovode u vezu sa poreklom ovog legendarnog pesnika. Pominju se Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos, Atina. Ipak, najrasprostranjenije učenje je da je Homer potekao iz eolskog grada Smirna. Prema predanjima, bio je slep i život provodio putujući od grada do grada, gde je živeo od recitovanja svojih pesama. Ova priča jeste opšteprihvaćena, ali je mnogi istoričari smatraju samo legendom, jer opisuje idealistični primer putujućeg pesnika, barda, odnosno rapsoda, kako su se zvali u antičko doba. Prema tome, Homer može biti bilo ko ko se uputio istom stazom pesnika lutalice.

Homerova dela, ona njemu pripisana, a pre svih Ilijada i Odiseja, smatraju se za temelje književnosti. Pod uticajem Ilijade i Odiseje nastale su sve grčke književne vrste. Nakon Homerovih epova, stvaraoci postaju umetnici, dok su pre toga postojale samo narodne umotvorine koje nisu imale autentičan izvor.

Homerov opus su izučavali učenici još u 6. i 5. veku p.n.e, odakle potiču prvi istorijski spisi u kojima se on pominje. Sva dela su pisana u heksametru, odnosno stihovima od šest metričkih jedinica (kao što su kod nas epske pesme u desetercu, stihu od deset metričkih jedinica). Ovako je bilo lakše rapsodima da zapamte pesme.

Homer

Homersko pitanje je kritika koja se bavi poreklom Homerovih dela. S početka, Homeru su se pripisivale sve pesme epskog ciklusa, kao na primer Tebaida, Epigona, Kiprija, zatim zbirka himni, neke manje pesme, kao i šaljive i podrugljive pesme poput Kerkopi i Margit.

Međutim, još u doba pre početka nove ere postavljalo se pitanje da li je Homer autor svih ovih dela. Čuveni antički istoričar Herodot, koji je živeo u prvom veku p.n.e., jeste priznavao Tebaidukao Homerovo delo, ali ne i Epigonu i Kipriju. Do kraja 4. veka, početkom aleksandrijskoga doba, spisak dela ovog pesnika sveo se samo na Ilijadu i Odiseju.

Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik su čak poricali Homeru i Odiseju, jer su je smatrali za mnogo mlađu od Ilijade. S druge strane, Aristarh, koji je bio njihov savremenik, govorio je da Ilijada i Odiseja jesu Homerova dela, ali da u njima treba prepoznati grupe umetnutih stihova od strane pesnika u različitom periodu. Ostali su i dalje postavljali Homera za autora epa, smatrajući da je Homer Ilijadu prvu ispevao u mlađim, a Odiseju u starijim godinama.

Moderna rasprava o poreklu Homerovih dela počinje kritikom nemačkog filologa Fridriha Volfa iz 18. veka. Volf je želeo da naučno dokaže kako su epovi Ilijada i Odiseja nastali od više pesama. On smatra da pesme čak nisu ni pisane, već pevane godinama pre nego što ih je neko sakupio i sastavio u epove. Putujući pesnici su vremenom menjali i dopunjavali pesme, a zatim je jedan od njih pokušao da ih objedini u celinu.

Volf se smatra za začetnika moderne rasprave o Homeru, jer je podela u razmišljanjima o Homeru započela pod uticajem njegove kritike. Nastaju dve struje suprotstavljene u razmišljanjima – analitičari, koji su smatrali da je Ilijadu i Odiseju napisalo više autora, iunitaristi, koji smatraju da je postojao samo jedan autor.

ZA: Postoji samo jedan autor

S druge strane, unitaristi brane jedinstvo Homerovih dela. Glavni adut unitarista je celovitost radnje, odnosno događaja koji se dešavaju u epovima. Naravno, ovo ne znači da se jedinstveni autor, bio to Homer ili ne, nije služio pričama i legendama koje je sakupio iz naroda. Unitaristi misle da je jedan isti pesnik sastavio ova dva dela u različitim životnim dobima, pa se zbog toga donekle razlikuju stilovi kojima su dela napisana.

Oni problem neslaganja izjednačavaju sa neslaganjima u delima modernih pisaca, čija se autentičnost i poreklo ne dovode u pitanje. Među filolozima koji su branili ovu teoriju su i Erik Bete (1863–1940) i Ulrih von Vilamovic-Molendorf (1848–1931).

PROTIV: Nije postojao jedinstven autor

Analitičari, koji smatraju da su Ilijada i Odiseja nastale od ruku (ili jezika, ako ćemo za pravo) više anonimnih autora, polaze pre svega od toga da su epovi dugo kružili u usmenom predanju za vreme Homera i da jedan slepi pesnik nije mogao da ih zapiše u to doba. Jedna od teorija, koju je podržavao, između ostalih, i Karl Lahman (nemački književni kritičar 1793–1851), jeste da su dela nastala od više jedinstvenih pesama. Druga, pak, podrazumeva da je postojalo jezgro koje su činile dve kratke epske pesme, takozvana prailijada i praodiseja.

Ova dela možda i jeste sastavio jedan pesnik, ali su kasniji pesnici i učenici dograđivali i dopunjavali epove, od kojih su nastala dela koja znamo danas. Još jedna teorija, takozvana teorija kompilacije, govori da sastavni delovi Ilijade nisu pesme već čitavi epovi. Oni su mogli nastati u različitim dobima i, naravno, od različitih autora, a da su tek kasnije sastavljeni u jednu celinu.