Milan Marić i Nika: "Otmem je na nekoliko dana pa je vratim, ja sam joj kao neki ujak" FOTO

Tek koje zrno prašine manje podizao je i sa rolama u "Državnom službeniku", "Besi", "Nemanjićima", … maestralnim izvođenjima u Ateljeu, JDP-u… nosećom rolom u biseru ruske kinomatografije "Dovlatovu", filmu koji je osvojio Srebrnog medeveda na Berlinskom filmskom festivalu.

U tom istom danu poneo je i evropsku nagradu kao najzapaženiji mladi glumac – "u usponu".

Možemo još da nižemo nisku njegovih uspeha, kao i spisak razloga zbog čega Milan Marić privlači poglede prisutnih gde god da zakorači. Možda je razlog tome i ona mešavina "ljubavi i tuge" u njegovim očima, ali kada je u društvu jedne posebne dame, te su oči uvek uperene samo ka njoj.

Foto: Ivana Todoroviæ, za magazin PAS

Prava zvezda naše zvezde je – Nika. Ženka patuljastog šnaucera, stara tek dve i po godine, poprilično nestašna i podjednako mazna. Nekako baš u skladu sa utiskom koji ostavlja njen pratilac, piše Biljana Stjelja koja je, za magazin "Pas", razgovarala sa glumcem Milanom Marićem.

Jesi li odmalena u društvu životinja?

"Jesam. Od ranog detinjstva. Kad sam bio klinac prvo sam imao tigrastog boksera. On se, nažalost, izgubio, verovatno ga je neko ćapio. Posle sam od prijatelja za 18. rođendan dobio Ajka. Sećam se da sam spavao, i da sam, onako kroz san, osetio kako mi je neko u krevet spustio nešto malo i plišano. Otvorio sam oči i ugledao nešto malo crno, sa dugačkim ušima, ogromnim šapama i crvenom mašnom na stomaku. I kesicama ispod očiju. Sve nekako minijaturno. I to je bilo to. Ljubav na prvi pogled."

Ajk je uginuo 2018. i trebalo ti je vremena da opet daš šansu nekom psu da ušeta u tvoj život.

"Da, sve mi je to bilo jako bolno. Mnogo sam teško podneo i njegovu bolest i njegovu smrt. Bilo mi je nepodnošljivo da gledam kako se muči. Taj me osećaj i danas proganja. Zato sam se dugo uzdržavao od ideje da ponovo imam psa. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da joj se nešto desi."

Ali, ipak, imaš Niku.

"Pa zvanično je ona pas mojih roditelja. Uglavnom je, zbog prirode mog posla, stacionirana kod njih. Tamo je sigurna i tamo joj je udobno. To mi se činilo kao bolje rešenje nego da je držim po ceo dan zaključanu, budući da snimanja nekad umeju da traju i po 13–14 sati. A ne bih da je čuvaju neki njoj nepoznati ljudi i da joj stalno menjam adresu. Niti da je ostavljam kojekuda kada moram na putovanja. Ovako, dođem kod mojih po nju, otmem je na nekoliko dana pa je vratim i tako kad god mogu. Sada sam ubeđen da mi je moji više ne bi ni dali (smeh). Kada bih im rekao da je Nika moja, usledila bi ozbiljna rasprava. Tako da joj ja sad više dođem kao neki ujak."

Foto: Ivana Todoroviæ, za magazin PAS

Da li među tvojim kolegama ima onih koji, uprkos takvom životu, koji je sve samo ne rutina, ipak ima i oni koji imaju pse u svojim domovima?

"Ima, naravno. I sve ih je više. Mnogo ih vole. Ali se svi dovijaju. Nije im lako, ali ni ne odustaju. Jer nekako obrni-okreni, životinja, a naročito pas, traži svo tvoje vreme. A mi živimo u haosu svakodnevnom, on je svuda oko nas, i zato je jako važno što nam psi pružaju tu konstantnu sigurnost. Često, u vihoru svega onoga što nam se događa, to i ne primetimo. Često i zaboravljamo da su oni naša konstanta. Njihova ljubav je konstantna. Obasipaju te ljubavlju. I vrlo lako se na to navučeš."

Foto: Ivana Todoroviæ, za magazin PAS

A poznaješ li i one koji ne vole životinje i ne žele da ih imaju u svom nekom ličnom prostoru?

"Razumem da neki ljudi nisu ludi za životinjama. Ne smetaju im, okrj im je da neko drugi ima, ali ih ne žele u svom stanu. Nisu oni zbog toga loši ljudi. Možda su svesni da ne mogu da im se posvete, da ne mogu da im pruže dovoljno, možda su samo odgovorni. Ali sam siguran da oni koji preziru taj koncept, koji baš-baš ne vole životinje, ne mogu nikako da vole ni ljude."

Kompletan intervju možete da pročitate u štampanoj verziji magazina Pas