Opekotine kod dece – ožiljci i traume ostaju

Često jedna jedina sekunda može promeniti sve u životu. To je sekunda u kojoj se otac ili majka samo na kratko okrenu, sekunda u kojoj dete povuče stolnjak. Posuda klizne sa stola i vrući čaj opari dete. Samo u Nemačkoj se više od 30.000 dece mlađe od 15 godina leči od opekotina uzrokovanih tečnostima ili vatrom, oko 6.000 njih moraju da ostanu u bolnici, prenosi Dojče vele. Većini je zahvaćen trup, objašnjava Ingo Kenigs iz jedne dečje bolnice, jako često i vrat. I svi slučajevi su slični.

Veliki šok

Tomu se to dogodilo pre pet godina, mesec dana pre njegovog drugog rođendana. Jeli su za kuhinjskim stolom, on je crtao i slagao slagalicu, priča njegova majka Sandra Stripel. „Ja sam stavila vodu na šporet, on je posegnuo za tim i šerpa je pala. Voda se već bila poprilično ohladila, ali još uvek je bila dovoljno vruća da ga povredi. Prolila se po njemu kompletno od vrata, ruku i gornjeg dela tela.“

Dečak stiže u bolnicu na intenzivnu negu, stavljen je pet dana u veštačku komu. Dijagnoza: opekotine drugog stepena – vrlo česte kod dece, kaže Kenigs: „Pri tome se formiraju plikovi koji pucaju i koji se preklapaju. Tada nije samo obuhvaćen gornji sloj kože, nego i donji.“ Lekari takve rane čiste, uklanjaju plikove. To se radi pod narkozom. Ako ustanove dublje povrede, možda je potrebna i transplatacija kože. Zbog toga se tanki sloj kože uzima s drugih mesta, na primer sa glave ili bedra i stavlja na delove tela zahvaćena opekotinama. Ožiljci se moraju mazati više puta dnevno kremom, da ne otvrdnu.

Pomoć i savete deci i roditeljima daju i članovi udruženja „Paulica“. Ime udruženja nije slučajno. Opisuje se u dečjoj knjizi „Der Stuwwelpeter“ (Janko Raščupanko) iz 1845. godine, kaže članica udruženja Suzane Falk. „Tamo je devojčica Paulica, koja je bila sama kod kuće i koja se na opasan način igrala šibicama. I to je imalo smrtonosne posledice.“ Na kraju užasne priče izgori cela kuća i mala devojčica takođe. Lik Paulice je uzet kao ime za udruženje, koje su 1993. osnovale dve porodice. Obe imaju decu koja su doživela opekotine. Cilj inicijative bio je da se stvori mesto sastanka za one koji su pogođeni ovakvim nesrećama, kaže Suzane Falk. „Konkretna pomoć može se dobiti na telefonskoj liniji. Kada roditelji nazovu, saslušamo ih, damo im savet, ako imaju pitanja.“ Udruženje se finansira uz pomoć svojih 800 članova i iz donacija.

Proces ozdravljenja je dugotrajan

Foto: microraptor / Flickr.com

Iako početno lečenje kod opekotina uzrokovanih tečnošću ili vatrom prođe dobro, ožiljci ostaju, te mogu kod male dece biti jako problematični. Budući da se deca razvijaju, rastu, može se dogoditi da ožiljak ne zaraste dobro što može ograničiti pokretljivost. Jedna od mogućnosti tada je i psihoterapija ili hirurški zahvat. „Pri tom su ožiljci često debeli i izbočeni ili na jako vidljivim mestima, kao na primer na licu, te uvek ponovo može biti potrebna korektura“, objašnjava Ingo Kenigs. Uglavnom postoji i psihička trauma koju treba izlečiti. U težim slučajevima po pravilu vršnjaci zadirkuju decu koja imaju ožiljke od ovakvih povreda.

Mala deca u dobi od jedne do tri godine najčešće su žrtve opekotina jer jednostavno žele da otkriju svet oko sebe. Izvori opasnosti ne mogu se uvek predvideti. I zbog toga ih je mnogo u novogodišnje vreme. I veća deca su ugrožena – igraju se petardama, drže ih u džepu pantalona gde trenjem mogu da se zapale. „Tada dolazi do opekotina na nogama ili području genitalija ili pirotehnička sredstva budu još u ruci kada već eksplodiraju“, kaže Suzane Falk.

A tu je i grižnja savesti kod roditelja. Dugo vremena Sandra Stripel je sebe optuživala za opekotine svog malenog sina. „Stajala sam odmah pored njega“, kaže majka sedmoro dece. „Zašto nisam brže reagovala? Zašto?“ Kao većina ljudi, verovala je da se takve stvari uvek događaju drugima.