Da li vam treba test intolerancije?

U svetu se ti testovi takođe koriste i kod astme, ekcema i drugih alergijskih bolesti, ali ipak mnogi lekari dovode u pitanje njihovu efikasnost i naučnu potkovanost.

U Srbiji je poslednjih godina sve popularniji test intolerancije na hranu, naročito među gojaznim osobama koje žele da smršaju. Bez reklama, samo preko preporuka korisnika, laboratorije koje rade te testove brzo su se pročule i testovi intolerancije na hranu postali su čak veoma popularni.

A šta je to, u stvari, i na kom je metodu takav test zasnovan?

Treba naglasiti da postoji više metoda za otkrivanje intolerancije na hranu, koje, s jedne strane, mogu biti zasnovane na imunološkim analizama, a sa druge, na određivanju vibracionog sklada ili nesklada između organizma i hrane koja se u njega unosi.

Imunološke analize

Imunološka dijagnostika radi se iz uzorka krvi, a bazirana je na određivanju nivoa specifičnih antitela klase G (IgG), koji se javljaju na pojedine proteine iz namirnica.

"Glavna razlika između alergijske reakcije na hranu i netolerancije jeste vreme koje je potrebno da bi se reakcija javila. Alergija izaziva trenutnu reakciju, dok netolerancija ima odloženo dejstvo, pa se reakcija u vidu određene tegobe javlja tek kasnije, zbog čega se često i ne povezuje s hranom.

Alergijska reakcija može da bude veoma burna i da ugrozi život, dok intolerancija na hranu ne ugrožava život, ali može da izmeni njegov kvalitet. Test intolerancije pokazuje kako organizam reaguje na namirnice koje su sastavni deo jelovnika," objašnjava mr farm. Radmila Vrzić, načelnica laboratorije Analiza i specijalista medicinske biohemije.

Smatra se da se u osnovi netolerancije na hranu i stvaranja antitela nalazi povećana propustljivost crevne sluznice (takozvani Leaky gut sindrom – propustljivost sluznice nastala usled prekomerne upotrebe određenih medikamenata ili zbog nepravilne ishrane, gljivičnih oboljenja i slično), što je inače medicinski nepriznata dijagnoza.

Na taj način u krv dospevaju nedovoljno svareni molekuli hrane, a organizam na njih reaguje kao na prisustvo svake strane supstance (antigena) – stvaranjem antitela. Međutim, osoba toga nije svesna, jer simptomi ne postoje, pa i dalje nastavlja da jede istu hranu, dok se antitela nagomilavaju. Antitela se vezuju za tkiva određenih organa i u zavisnosti od toga gde se vežu, javljaju se različite tegobe.

U laboratoriji Analiza za određivanje antitela primenjuje se ELISA test. Test na intoleranciju sada se radi na 93 i 109 namirnica, a nekada se radio tek na četrdesetak.

Pokazalo se da je mleko najčešća namirnica koja se javlja kao alergen. Na prvom mestu je kravlje, ali tu su i ovčje i kozje mleko, dok mlečni proizvodi poput jogurta i sira izazivaju manje smetnji. Žitarice su takođe česti izazivači netolerancije, i to ne samo one koje sadrže gluten. Jaki alergeni su i koštunjavi plodovi i kvasac. Jaja su takođe čest alergen, najčešće belance.

– Normalna količina antitela je do osam jedinica po mililitru krvi. Od osam do dvanaest i po smatra se i dalje normalnim, ali već se može nazvati i povišenim. Sve preko dvanaest i po jedinica po mililitru smatra se povišenim.

U zavisnosti od količine antitela, određuje se period na koji je potrebno određenu namirnicu isključiti iz ishrane. Ukoliko neko ima 100 jedinica po mililitru, potrebno je da tu namirnicu ne konzumira i do godinu i po dana.

U rezultatu se zelenom bojom označavaju namirnice koje su dozvoljene, a crvenom bojom namirnice koje izazivaju netoleranciju. Ne preporučuje se uzimanje stalno istih namirnica, već jelovnik treba da bude što raznovrsniji – objašnjava Vrzićeva.

Posle određenog vremena, jedna po jedna namirnica postepeno se ponovo uvodi u ishranu. Veoma je važna količina unetih namirnica. Kada se ponovo uvedu, ne bi trebalo da se konzumiraju u preterano velikim količinama.

U laboratoriji Analiza radi se i skrining test. Tom prilikom uzimaju se u obzir drugačiji biohemijski parametri i svako od pacijenata popunjava upitnik, u kojem navodi sve tegobe koje oseća, visinu, težinu, godine starosti i na osnovu toga softverski se dolazi do rezultata koji pokazuje koje namirnice neko treba da izbegava, koje su neutralne, a koje povoljne za tu osobu.

Taj test pokazao se kao efikasan za one koji žele da smanje telesnu masu, ali i za one koji imaju povišen holesterol ili trigliceride u krvi, opstipaciju, nadimanje i slične tegobe.

"Test intolerancije na hranu individualniji je i ozbiljniji, neke od namirnica treba izbaciti i na duže od godinu dana, dok skrining test pokazuje preporučeni način ishrane na tri-četiri meseca i nakon toga se savetuje kontrola.

On se radi na 349 namirnica i uz njega se dobija preporučeni dnevni unos kalorija. Bitno je pre tog testa ne jesti ništa 12 sati, jer se određuje i lipidni status," kaže Vrzićeva.

Ako se u međuvremenu sredi propustljivost sluznice, može posle sve da se konzumira, ali ne u preteranim količinama. Dobro je uzimati probiotike za to vreme kako bi se sluznica lakše vratila u normalu.

Veliki broj alergologa i imunologa sumnja u medicinsku zasnovanost i opravdanost ovakve metode. Naime, oni smatraju da pronalaženje IgG antitela na molekule hrane nije indikativno ni za jednu bolest, jer testovi na antitela pokazuju šta pacijent najviše jede, a to samom pacijentu nije nikakva novost. Međutim, Radmila Vrzić kaže da su, pored vrhunskih sportista, i sami lekari među onima koji žele da rade ove testove.

"Određivanje IgG antitela ELISA testovima u svetu se radi već više od 20 godina, a kod nas pet. Reumatoidni artritis, gonartroza kolena, iritabilni kolon, hronični rinitis, hronični kašalj i migrena su neka od najčešćih oboljenja naših pacijenata, kod kojih je postignuto ili značajno smanjenje tegoba nakon isključivanja namirnica na koje organizam stvara antitela, ili su simptomi sasvim nestali," kaže Vrzićeva.

Biorezonantna metoda

Vibratorne metode pripadaju alternativnom pristupu u lečenju i dijagnostici, a biorezonantna terapija nastala je u Nemačkoj i primenjuje se širom sveta duže od 30 godina, a u Srbiji od 1995.

U biorezonantnoj terapiji koristi se i aparat Bicom (Bio-logical Com-puter), te se vrlo često ovaj vid lečenja naziva Bicom biorezonantna terapija.

Ona ne leči bolesti već se trudi da pomogne organizmu da se reši toksina, smanji stres i vrati sposobnost samoizlečenja. Ta terapija najpoznatija je po tretiranju faktora stresa koji mogu biti uzrok alergija, umora, digestivnih teškoća.

Metod Bicom zasniva se na pretpostavci da opasne supstance u organizmu stvaraju disharmonične vibracije koje mogu dovesti do energetskog uznemirenja u telu, što opet dovodi do pogrešne kontrole hemijskih procesa u telu. Kad se to desi, organizam dobija pogrešna uputstva i loše funkcioniše.

Svaki organizam poseduje individualnu oscilatornu šemu tzv. ličnu elektromagnetnu kartu. Ona sadrži zdrave (kontrolne) i patološke (interferentne) oscilacije.

Zdrave oscilacije kontrolišu fiziološke procese, a patološke ih ometaju. Organizam je svojim urođenim regulatornim mehanizmima u stanju da sam neutrališe patološke talase do određenog nivoa i da održava svoju energetsku ravnotežu, koja je preduslov zdravlja.

Kada patološki talasi prevladaju, dinamička ravnoteža se narušava i pokreće se lančana reakcija u kojoj se patološki proces s biofizičkog nivoa prenosi najpre na biohemijski, zatim ćelijski i na kraju organski nivo. Tako nastaje bolest.

Hrana svojim specifičnim vibracijama može preuzeti ulogu patološkog upliva u energetsko polje čoveka, blokirajući njegove samoregulatorne mehanizme.

Odstranjivanje neodgovarajuće namirnice iz jelovnika samo je jedan, vrlo jednostavan i dostupan način da se ti mehanizmi odblokiraju i da se dopusti organizmu da sam prepozna i savlada postojeći problem.

Kada se utvrdi koje namirnice ne odgovaraju nekoj osobi, isključuju se iz ishrane najmanje na tri meseca. Za dve-tri nedelje poboljšanja bi trebalo da budu vidljiva, a za tri-četiri meseca postiže se i puni efekat. Posle odgovarajuće pauze i postignutog efekta, uz konsultaciju s terapeutom, može se u kontrolisanim količinama uzimati i zabranjena hrana.

Međutim, zvanična medicina smatra da su reakcije na hranu veoma komplikovan proces za čovekov imunološki sistem koji nije do kraja razjašnjen.

Mnoge bolesti danas se vezuju za netoleranciju ili alergije, dok u hranu koja najčešće dovodi do tih reakcija prema rezultatima ovih testova spadaju mlečni proizvodi i pšenica.

Ta hrana je osnov evropske ishrane već dva milenijuma i opravdano se postavlja pitanje kako se takve reakcije nisu ranije javljale. Pouzdanost testova na intoleranciju dovodi se u pitanje i zbog toga što se pacijent može testirati tri dana zaredom i dobiti tri različita rezultata.

S druge strane, brojni lekari kojima je uža specijalnost imunski sistem, ishrana i gastrointestinalni trakt pitaju se kako može neka mašina samo na osnovu vibracija da odredi da li nekome neka hrana smeta ili izaziva netoleranciju, a da čovek i ne dođe u kontakt s tom hranom.

Naime, opšte je poznata činjenica u zvaničnoj medicini da se alergijski testovi rade ispitivanjem kožne reakcije nakon koje se javlja nakon direktnog kontakta sa potencijalnim alergenom.

Mišljenja o naučnoj potvrdi i efikasnosti metoda koje određuju postojanje intolerancija na hranu su oprečna i takva će verovatno ostati još neko vreme.

Pacijenti isto tako imaju različita iskustva, mnogima je pomoglo, naročito onima koji su tretirali specifičan problem, na primer alergiju, dok kod mnogih koji su test na intoleranciju radili samo da bi dobili ne tako strog kao vodič za dijetu nije bilo odgovarajućih rezultata.

Zbog toga ovim testovima i njihovoj efikasnosti treba prilaziti s oprezom i svakako ne očekivati čudotvorne rezultate.