Sagmajster za B92: Na još mnogo Dakara predstavljaću Srbiju

Kada smo razgovarali u decembru 2008, uoči tvog prvog ’Dakara’, kazao si da ćeš poći tempom koji je 80% tvojih mogućnosti. Da li ćeš sada menjati strategiju, hoćeš li, da bi dospeo u prvih 50, morati ranije da daš više od sebe?

„Forsirati sigurno neću, jer želim još na mnogo ’Dakara’ da budem predstavnik Srbije. Tamo nema smisla forsirati, jer svaki dan vozimo 600 - 700 kilometara. Možda ću malo brže voziti, ali ne mnogo, možda ukupno 5%. Ne smem da vozim 100% jer onda mogu da doživim jako velike padove. Prošle godine sam sedmog dana imao jak pad, slomio sam tri rebra, to ne želim da ponovim. Ako ne budem imao većih problema sa motorom, mislim da apsolutno mogu da dođem do negde pedesetog - šezdesetog mesta, i sa 80% svojih mogućnosti.“

„Videćemo kakve će biti staze. Ako sad bude prohodno - a prošle godine tri-četiri dana nije bilo - mogu da napravim bolje rezultate. Ja sam motokrosista, gde su relacije teže, ali prohodne, mnogo sam brži od ostalih enduraša. Tehnički sam apsolutno pripremljen, sedamnaest godina sam u moto-sportu, znam sve o motokrosu. Prošle godine sam imao problema isključivo sa dinama, jer nisam imao iskustva u njima, sad već otprilike znam kako treba da se namestim na motoru. To su dine visoke oko 200 - 300 metara, jedna je čak bila 800 metara, pa kad smo stigli gore, skoro nisam smeo da se spustim.“

„Motor je potpuno nov, krećem sa startnim brojem 51, to znači da, ako sve bude kako treba, automobili najverovatnije neće da me stignu. To mnogo znači, jer kad me prestigne automobil, ja gubim dva ili tri minuta, dok prođu on i njegova prašina. Prošle godine krenuo sam sa brojem 158. Prvog dana sam obišao barem 60-70 takmičara, čak i onda su me sustigli automobili. Na etapi se samo zbog njih može izgubiti sat vremena. Takva je prašina da apsolutno ništa ne vidim, ne mogu da idem 50-60 kilometara na sat. Pravio sam prošle godine blefove, vozio sam 150 km/h, a apsolutno ništa nisam video. Vozio sam tako brzo jer sam se plašio da me otpozadi neko ne pokupi.“

Jesenas si lomio desnu ruku, koliko bi to moglo da te omete?

„Ruku sam slomio 13. septembra, na jednoj pozivnoj motokros trci pored Sente. Vodio sam trku sa pozajmljenim motorom, nekim Kavasakijem, koji nije bio naštelovan na moju težinu i na 200 metara do cilja, nezgodno sam pao. Ne sećam se ničega, imao sam i potres mozga, izgubio sam svest, dvadeset minuta su me vraćali u život. Bio sam dva dana u bolnici u Senti i posle četiri nedelje sam imao motokros trku u Brusu, poslednju u Šampionatu Srbije. Tu sam pobedio i opet sam, već četvrti put postao šampion države. Ja se takmičim sa klincima od 20-25 godina, koji su mnogo lakši. Jači nisu, ali sa 20 godina više grizu.“

„Sledeće godine nameravam da vozim motokros. Sad već te trke koristim kao trening za Dakar reli, jer nažalost u Srbiji nemam takvog drugara ili takmičara koji bi mogao sa mnom da vozi na Dakar reliju. Nemam s kim da treniram, zato ću više forsirati motokros trke nego dosad, nadam se da ću ih sledeće godine voziti tridesetak. Sad je moj mlađi sin, petnaestogodišnji Ričard počeo da se takmiči, ove godine je završio na drugom mestu, iza mene u najjačoj klasi, to je vrhunski rezultat. U poslednje vreme s njim treniram. Svaki trening je sve brži i brži i već mi je rekao da će sledeće godine biti brži od mene. Od toga još neće biti ništa, treba još par godina, ali je dobro što imam s kim da se vozim.“

„Mislim da lom ruke neće da utiče, ona je apsolutno okej. Desetog oktobra sam vozio poslednju trku, onda još nije bila dovoljno snažna, ali negde krajem novembra završio sam vrlo jaku terapiju od 15 dana i išao sam na rehabilitaciju. Fizički sam dovoljno pripremljen, kao i prošle godine.“

Tvoj utisak iz 2009. bio je da je prava trka prve sedmice, a da je ostalo preživljavanje i eventualno strateška borba za poziciju. Planiraš li da u prvih sedam dana svoje kapacitete iskoristiš do maksimuma?

„Prve nedelje ispadaju takmičari koji takoreći i nisu za Dakar reli, ili nisu imali sreće, pa su pali i izlomili se. U prva 3-4 dana svi grizu, posle se polako umore i u ostalim danima je na neki način samo preživljavanje. Za prvih 30-40 takmičara to ne važi, ali za ove ostale je samo da izvezu do kraja. Tako je meni bilo prve sezone. Četvrtog dana sam imao veliki kvar, pao na 142. mesto i tu sam izgubio brzinu i zamah. Uvek sam startovao sa začelja i tu mnogo izgubio.“

„Mislim da je prošla godina za mene bila mnogo, mnogo teška, prvih sedam dana sam se nenormalno napatio, posle sam se nekako sastavio i bilo je u redu. Na ’Dakaru’ neću forsirati, ne smem. Gde mogu, ja ću da vučem i 180-190 km/h. Prošle godine mi je maksimalna brzina bila 182 km/h, GPS je pokazao. Kad sam došao u kamp rekli su mi da sam nenormalan i da ljudi toliko ne voze. Voze plafon 160-170, a ja odvrnuo 182. Ne treba da se vozi tako brzo, nego konstantno, stabilno i pažljivo i tako dođeš do dobrog rezultata.“

Ove godine se mnogo više kilometara prelazi u Atakama pustinji. Koliko to menja pristup takmičenju?

„Atakama pustinja je strašna, ne želim je nikome. Ove godine ćemo tamo voziti pet ili šest dana. Taj beli pesak mi je bio strahovito težak, na jednom mestu propada, na drugom je kao asfalt - potpuno je ista boja peska, ali kvalitet nije. To najviše mrzim, ali Dakar reli je takav, tih pet - šest dana ćemo malo paziti, a posle kad dođemo na tvrd teren, onda tu dolazim do izražaja, dolazim na svoje. Meni bi najviše odgovarao neki Maroko ili Tunis reli, tu mogu da napravim dobre rezultate. Ali, prošle godine sam probao Atakama pustinju, znam o čemu se radi, znam otprilike kojim tempom treba da se vozi i neće biti problema.“

Od 2012. najveća dozvoljena zapremina u moto-klasi na Dakaru biće 450 cc, tvoja omiljena motokros kubikaža. Već ove godine je redukcijom dotoka vazduha umanjena snaga najvećih. Znači li to da će tebi, recimo, 2012, biti lakše?

„Garantujem da bih sa KTM-om od 450 kubika lako mogao da dođem do mesta između dvadestog i tridesetog. Ja sam motokros takmičar i sa takvim lakim motorom znam da idem mnogo brzo, to sam već pokazao na Centralnoevropskom reliju, gde sam na dve etape pobedio Mirana Stanovnika, koji je dvanaesti na Dakaru. Samo, ne smem da krenem sa mašinom KTM 450, jer ne verujem da može da izdrži moju težinu i 700 kilometara svakog dana. Zato krećem s ovim velikim motorom, s njim je u dinama mnogo teže i kad padneš mnogo je teže podići ga.“

„To od 2012. meni će sigurno odgovarati, jer motor je lakši, ima 120-130 kilograma, a ovaj ima 200 kg. To je velika razlika, ali plašim se, ne znam da li je KTM već napravio takvu koncepciju da jedna mašina može da izdrži petnaest dana. Prošle godine je Fretinje stigao do trećeg mesta (sa Jamahom 450), on je svaki dan dobijao potpuno nov motor. To tako mogu da zamislim. A svaki dan promeniti motor, to košta četiri do pet hiljada evra, ne znam ko će to da finansira.“

Za ovaj nastup nabavljen ti je nov motor, koji je od primopredaje do ukrcavanja u Avru modifikovan i prilagođen tvojim zahtevima. Šta je sve menjano?

„Neću na sebi imati torbu za rezervne delove i alat i odmah ću biti lakši. Ona ima 4-5 kilograma, sad smo sve to stavili u motor. Amortizere smo podesili prema mojoj težini, namestili smo ih tako da motor lakše prolazi kroz dine. Povisili smo volan za moju visinu. Promenili smo ležaj volana, zadnju viljušku, igličaste ležajeve, stvari za koje Kajzer Torsten iz više od deset godina iskustva jako dobro zna da fabrika ne sastavlja kako valja za Dakar. Sve je rađeno u Nemačkoj, u Minhenu, tri dana pre polaska za Avr. Motor nisam vozio, samo je dva-tri sata radio u mestu na dve-tri hiljade obrtaja i promenili su prvo ulje.“

Stekao si i određeno iskustvo sa navigacijom, veruješ li da će na tom planu sada biti lakše?

„Niko sto posto ne zna navigaciju, ali u osamdeset posto stvari znam s njom da se snalazim. Ovo mi je sad već peta trka sa navigacijom, vozio sam Centralnoevropski reli, bahe, Dakar, tako da mislim da nećemo imati problema. Ali, treba imati sreće. Brzi smo mi svi tamo, to su sve vrhunski takmičari iz svojih zemalja, enduro trkači, motokros trkači, reli vozači... Jedan bezvezni kamen može da ti pokvari ceo Dakar reli, zbog prašine možeš da uletiš u neko žbunje ili neko drvo i gotov si.“

„Tako se prošle godine desilo Božu Ristiću. On je udario u drvo, ja drveta nisam video. Gde ga je on našao, pojma nemam. Nažalost on ove godine neće biti na Dakar reliju zbog toga što je na Tunis reliju osmog dana slomio ključnu kost na četiri mesta. Ugradili su mu titanijumsku šipku, valjda će se oporaviti do februara meseca.“

Na startnoj listi pored tvog imena stoji naziv ekipe Salaja Balaža ’Opel reli rejd tim’, ali stvari su tu nešto složenije...

Matični tim mi je Salaj Dakar iz Budimpešte, ali ove godine niko iz Mađarske neće biti na ’Dakaru’. Rekli su da je to zbog finansijske krize, mislim da nije samo zato, nego su se oni već preorijentisali na Afriku, a najverovatnije se sledeće godine prebacujemo tamo. Servisnu ekipu sam iznajmio iz Sugavara tima iz Japana, biću u istom timu sa Miranom Stanovnikom iz Slovenije, mi smo sad klupske kolege. Imaću nekog takoreći svog, to je dobra stvar i zbog sporazumevanja, i zbog mentaliteta, to nam mnogo znači. Mnogo nam je pomogao u rezervisanju hotela, zajedno ćemo ići do luke (u Buenos Airesu). On ipak ima 12-13 godina iskustva na Dakaru, sve mu je to u malom prstu i zašto ne bi pomogao.“

Možeš li da podeliš s čitaocima podatke o najkrupnijim stavkama u troškovima ovog pohoda?

„Dakar reli me je prošle godine koštao 105.000 evra. Nadam se da će sad biti 5-10% manje i da neću morati da menjam motor. Motor košta oko 30.000 evra, gume blizu 10.000, 13.500 je kotizacija, 10.000 košta mehaničar, 8.000 prevoz mehaničara, povratna avio-karta 1.600 evra, satelitski telefon 1.500, moj lični još 1.500... Rezervni delovi, ono što ću tamo da potrošim, koštaju sigurno od 5 do 10.000 evra.“

„Svakog dana ćemo imati novi par Mišlen guma, to je 15 kompleta, svakog dana ćemo samo na gume dati otprilike po 700 evra. Isključivo ću voziti sa musom, mislim da je to momentalno najkvalitetnije, zato što se mnogo vozi na kamenju, na stenama, u isušenim rekama, gde možeš na bilo šta da naletiš. Mus je prava stvar.“

Da li ti je, kao prvom srpskom takmičaru koji je prošao kroz cilj Dakara, ovog puta bilo lakše da pronađeš sponzore i medijsku podršku za svoj poduhvat?

„Jeste, bilo je lakše. Svaki početak je težak i mi smo na neki način još uvek na početku na Dakar reliju. Prošle godine je pored mene bio Euro Petrol - Euro Gas, mnogo su mi pomogli, ove godine kupili su mi potpuno nov motor. Medije sam ja rešavao, bez njih to ne bi vredelo ništa i mislim da smo ove godine to uradili još kvalitetnije. U maju mesecu sam završio finansijsku konstrukciju prošlog ’Dakara’. U julu sam krenuo opet i jedva sam 15. jula mogao da sakupim 4.500 evra, trećinu kotizacije. To je jako velika organizacija: mediji, nabavka novog motora, mehaničara, za koji tim ću da vozim, kojim avionom da idem, koji telefon da uzmem, koju opremu, koje osiguranje da koristim, licencu treba da rešim, životno osiguranje, specijalni lekarski pregled, kao za pilote...“

„I sponzori su malo drugačije reagovali, dobili smo mnogo više sponzora. Neki pomažu sa par stotina evra, ali od tih malih sponzora smo mogli da skupimo otprilike 10.000 evra, od tih para mogu da finansiram gume. Danas smo dobili radosnu vest da će Ministarstvo sporta izaći u susret sa milion i po dinara. I onda će nam faliti još milion dinara, ali nekako ćemo ih stvoriti za ovih pet dana (razgovor vođen 22. decembra).“

Na kraju, upustimo se u prognoze. Ko ima veće šanse za pobedu ove godine: Mark Koma ili Siril Depre?

„Ja mislim da je Siril Depre kvalitetniji i brži vozač, Mark Koma je pametniji i stabilniji. Ovog puta - Siril Depre.“