Terminator 4 - Zombifikacija žanra

Prilično realna tenzija od nuklearne katastrofe, prva putovanja u svemir i pionirski razvoj elektronike i robotike od kraja pedesetih pa nadalje, predstavljali su savršenu podlogu za ekspanziju jednog relativno novog i do tada neopravdano marginalizovanog književno-filmskog žanra.

Vanzemaljci, zle imperije i roboti ubice uklapali su se u metaforički prikaz stanja sa druge strane gvozdene zavese, a postapokaliptični drumski ratnici pružali zastrašajuću viziju sveta nakon pritiska nekoliko crvenih dugmića, oko kojih su tih godina zaista leteli nervozni palčevi. I nekoliko godina nakon pada Berlinskog zida, pojavio se "Terminator ’dvojka’: Sudnji dan" - kao monumentalni spomenik jednog vremena i jednog žanra i tačka od koje u istom pravcu više nije imalo kud dalje.

Klarkov i Kjubrikov "Hal" je mogao nekoga da plaši ’68,ali nakon što su kompjuteri postali kućni ljubimci, a "Dip Blu" pobedio Kasparova, bez da je pokazao znake samosvesti i želje za obračunom sa sopstvenim tvorcima, pogledi na tehniku i njen razvoj su nam se ipak drastično promenili.

Svemirska istraživanja sve veći broj ljudi danas tretira kao bespotrebno arčenje para, jedina nuklearna opasnost je Severna Koreja, ako i u to više iko veruje, a priča o ustanku svih onih silnih robota, koji sklapaju "Honde" i "Tojote" teško da bi mogla da izazove bilo koju drugu reakciju osim smeha.

Pomeranje epicentara naših kolektivnih strahova ka genetskom inženjeringu, virusnim epidemijama i ekonomskom kolapsu, zacementirala je hladnoratovsku fantastiku u zid pop-kulturne baštine čovečanstva, koja će u budućnosti verovatno biti inspiracija za renesansu žanra, ali sa nekom sasvim drugom referencom.

Danas, dakle, praviti verne nastavke "s/f" klasika iz sedamdesetih i osamdesetiih, koji u poimanju sveta ne miču dalje od svojih slavnih prethodnika, predstavlja ništa drugo do ’zombifikacije’ žanra sa jedinim ciljem unovčavanja narasle nostalgije kod generacije već dobro uzdrmane ’krizom srednjih godina’. Osim njih, računa se i da će tinejdžeri ionako biti zadovoljni još jednom ’video igricom’ prebačenom na veliko platno.

Tako su nastali i "Ratovi zvezda" 4,5 i 6, "Zvezdane staze" 11, a već posle prvih nekoliko kadrova, jasno je da je to slučaj i sa "Terminatorom 4".

Samo oni, koje ne zanima ni ’n’ od naučnog u naučnoj-fantastici, mogu da pristanu na konvenciju da se okršaj ljudi i robota u svetu razorenom nuklearnim ratom, odvija 9 godina daleko u budućnosti. Nama ostalima već ta činjenica gradi zid ravnodušnosti, a prosta i linearna priča o ljudskom otporu mašinama, koja ionako samo služi da popuni rupe između akcionih scena, ni malo nam ne pomaže da ga preskočimo.

Zanimljivo je samo da i ovoga puta, kao i "Ratovima zvezda" i "Zvezdanim stazama", pratimo događaje koji prethode onima opisanim u originalnim ostvarenjima, što naravno može da se posmatra kao podilaženje ’vernim ljubiteljima originala’, ali u isto vreme i neka vrsta priznanja da te priče zaista nemaju kuda dalje da idu.

I ne pomaže tu ni Kristaijan Bejl, niti Džosef MekGinti (potpisan kao McG), Džej Džej Ambrams ili bilo koji drugi ’otrpavnik rediteljskih poslova’.

Jednostavno, studiji su odlučili da od slavnih ’brendova’ proizvedu nekoliko zombija, koji će da nam isisavaju džepove, koliko god mogu, pre nego što ih zauvek pokrije prašina zaborava...