Vesele žene vindzorske

Od kako je ušao u imaginarne svetove pozorišta i filma, Jirži Mencel je mahom izbegavao alternativne i avangardne postupke. Veliki poklonik tradicije, on brani svoju «religijsku pripadnost» stavom da ono što on radi mora da razume i šira publika. «..Ako ljudi ne mogu da razumeju, onda znači da vi ne znate da radite.» On tvrdi da pozorišne predstava nikad ne sme da bude ni dosadna ni depresivna, a da su «Vesele žene vindzorske» upravo takve –ni dosadne, ni depresivne. Rediteljska poetika Mencla u postavljenoj Šekspirevoj komediji na scenu Narodnog pozorišta je tradicionalna. Ovom rediteljskom izboru i sklonosti ne mora se u načelu ništa prigovoriti, ali je donekle čitava postavka o ovoj prestavi odavala utisak praznine. Mencl je na raspolaganju imao ansambl Narodnog pozorišta. Iako je ova Šekspirova komedija, kao i njegove druge, puna komičnih situacija, ovde dramski obrti koji bi trebalo da budu komični, to nisu to bili. Istina, publika je reagovala smehom na glumu Milana Gutovića, ali to je bio smeh zasnovan na sećanjima na njegove ranije i po stilu prepoznatljive glumačke kreacije. Ekspresija i oživljavanje Falstafa na sceni ne razlikuje se mnogo od likova koje je Gutović stvarao na ostalim pozornicama, televizijskim dramama ili filmu. Za one ostrašćene pozorištom, primetna je i nemogućnost pamćenja teksta i njeno nadomeštanje već tako dobro poznatim improvizacijama.

Nataša Ninković je gospođi Ford dala isto tako svoj prepoznatljiv izraz. Građenje lika se sastoji u oslanjanju na potenciranje šarma koji je kod publike uvek dobro prolazio. Šarm  

pomešan sa ironijom naizgled naivne „devojčice“, može se videti i u predstavi „Laža i paralaža“, takođe na sceni Narodnog Pozorišta. Dušanka Stojanović Glid glumi gospođu Pedž. Ponekad naglašen ton glasa odiše izveštačenošću i stvara utisak površnog pristupa liku. Jelena Helc, kao Ana Pedž ostaje neprimećena. Primetna je samo njena prozračna lepota.

Međutim, jedna od uspešnijih kreacija na sceni je pop Hjuz, koga glumi i stvara Boris Komnenić. On jedinstvenom ironijom, načinom na koji drži odeždu, stvara lik koji može i da ne progovori ni reč, a da pri tom u svakoj sekundi «govori». Nenad Stojmenović je kao sluga, promenjenog glasa, specifičnog scenskog pokreta kreirao vrlo zanimljiv epizodni lik.

Razlog zbog koga se ne pristupa detaljnoj analazi svakog od likova je da su svi glumci, koji se ne pominju školski i predano pristupili učenju teksta, koracima, pa čak i boji glasa koju je možda reditelj podesio. Međutim, tu kao da je prestala želja za svakim «pogledom iza» tih utvrđenih pravila.

Scenografija Geroslava Zarića odgovara i poznatom šekspirijanskom shvatanju sveta. Postavljena ne rotacionu pozornicu, sa stepenicama kojim se silazi i penje, susreće. Oko nje, i na njoj se paralelno odvija nekoliko života. Ona daje dinamici cele predstave.

Muzika je u skladu neočekivanih dramskih obrta, koje sadrže Šekspirove komedije. Bez obzira na nedostatke ove predstave i iznenadne brilijantne kreacije, nju treba videti. Kako zbog senzibiliteta jednog od najčuvenijih čeških reditelja, tako i zbog Šekspira koji je uvek nov. Režija: Jirži Mencl

Igraju: Milan Gutović, Aleksandar Srećković, Nebojša Kundačina, Igor Đorđević, Aleksandar Đurica, Boris Pingović, Boris Komnenić, Milenko Pavlov, Branko Jerinić, Gojko Baletić, Nenad Maričić, Miloš Đorđević, Danilo Brakočević, Nenad Stojmenović, Zoran Ćosić, Nataša Ninković, Dušanka Stojanović Glid, Jelena Helc, Nada Blam, Nemanja Konstantović, Milan Šavija, Miloš Dmitrović 

Scenograf: Geroslav Zarić

Kostimograf: Marina Vukasović Medenica

Izbor muzike: Miša Blam