ZZ Top: Teksas u Beogradu

ZZ Top trebalo je da premijerno nastupi u Srbiji u leto 2007, pa je taj koncert otkazan, a kao obrazloženje navedeni su vrlo ozbiljni zdravstveni problemi koji su mučili basistu Dastija Hila.

Nepunih godinu i po kasnije, na „Double Down Live“ turneji, dočekala ih je propisno ispunjena Arena.

Zdrav, možda i neočekivan prizor, pošto ’bradonje’ na ovom proputovanju Evropom imaju još svirki po okolnim zemljama, pa se nije se moglo preterano računati na podršku publike iz komšiluka sa severa, istoka i juga.

Kostur koncerta čine ZZ Top klasici iz sedamdesetih; u ključnim momentima, hitovi sa „Eliminatora“ ubacuju se u igru kako bi podigli atmosferu, a kao svaki pravi veliki bend, sastav iz Teksasa ostavlja prostor i za ličnu satisfakciju i omaž sopstvenim herojima.

Trojka je otvorila veče grunuvši sa ’Got Me Under Pressure’, ’Waiting For The Bus’ i ’Jesus Just Left Chicago’. Tim prvim stvarima isporučili su energiju, a od ’Pincushion’ nadalje, preko ’I’m Bad, I’m Nationwide’ i ’Cheap Sunglasses’, liferovali su toplinu.



Zvuk ZZ Topa srećan je spoj metronomskog i diskretnog bubnja, basa koji čas melje, čas romori, i gitare koja priča. Krajnji efekat: sat i po iskričave svirke tokom koje se sve puši.

Na momente se zvuk prosto valja s bine, a od basa Dastija Hila sedišta i tribine vibriraju, čovek s vremena na vreme bukvalno protresa temelje Arene.

Njegovom bradatom parnjaku, Biliju Gibonsu, glas katkad ume da prepukne, no na drugim frontovima nema kikseva. Ova dvojica su savršeno muzičko-scenski koordinirani, posle tolikih decenija zajedničkog rada vladaju se i deluju kao da su sijamski blizanci. Frenk Bird je, kao i na albumima, bubnjar radnik, nesklon ikakvim egzibicijama.

Gibons je izveo zgodan štos kada je na vrlo dobrom srpskom pitao „Je l’ se pro-vo-di-te dobro?“ Bio je to šlagvort za ceo skeč sa traženjem ’prijateljice Ane’ i ’bluz šešira’, koji su na kraju doneli ’tehničari’ (dve u crno odevene animir-dame). Trojka je odala već pomenutu počast svojim junacima, Frediju Kingu nadahnutom interpretacijom ’I Love The Woman’, a Džimiju Hendriksu vatrenom verzijom ’Foxy Lady’, kojom je ZZ Top opet dodao gas.

Završna trećina repertoara je konstantno upumpavanje adrenalina, energija direktnih pogodaka (’Party on the Patio’ i ’Just Got Paid’) vodila je vrhuncu nastupa. Set-lista pre bisa iscrpena je u maniru kojim se i počelo - trolistom megahitova ’Eliminator’ epohe: ’Gimme All Your Lovin’, ’Sharp Dressed Man’, i ’Legs’, a ova poslednja izvedena je na blesavim, iz spota znanim ’čupavim’ gitarama.

Na tako podignutu temperaturu odlično su došla dva bisa. U prvom naletu stigli su ’La Grange’ medli i nezaobilazni, eksplozivni ’Tush’, najbliži kulminaciji atmosfere dobrih vibracija. Neveliki broj malodušnih zaputio se ka izlazima, a strpljive je čekao još ’Tube Snake Boogie’, poslednja tačka provoda ove večeri.

Bugi overdouz nije došao loše za finale, mada su odabranu municiju najvećeg kalibra do tog časa ZZ Top već bili ispucali. Isporuka sa bine ni u jednom segmentu nije omanula - i bilo je nezamislivo da bi jedinstveni bend koji za sobom ima ciglo 40 godina postojanja mogao izneveriti visoka očekivanja. Istina, neka barijera između grupe i naroda bila je prisutna tokom skoro celog koncerta.

ZZ Top muzika ipak nije magnet za fanatične obožavaoce, već više za poštovaoce i sledbenike kulta.

Teksašane, sudeći po profilu u Areni prisutnih ljudi, sluša svet srednjih i zrelih godina, a uz tu specifičnu mešavinu bluza, hard roka, roka i bugija ne može se baš divljati. Tek pred kraj večeri led je konačno probijen, ali bilo je to kasno za jednu veliku žurku, za koju su Bil, Dasti i Frenk, sa svoje strane, stvorili sve preduslove.

Ovaj trio bio je i ostao značajno poglavlje r’n’r enciklopedije, a njihov superprofesionalan, jako lepo zamišljen i skockan koncert, obavezna je lekcija koju smo, eto, prošli prilično kasno. Vanredno dobar audio utisak upotpunjen je ikoničnim kadrovima najvećih vizuelnih domašaja benda, emitovanim sa video-bima.

Inserti iz spotova ZZ Topa, iz faze intenzivne ljubavi grupe i MTV-ja, podsetili su nas na osamdesete, kada su se Gibons, Hil i Bird prilagodili duhu vremena i iskoristili trenutak da se na žanrovskom planu, u onom što rade, učvrste kao neprikosnoveni. To su i danas, snimali ili ne, objavljivali ili ne, biivali njihovi noviji albumi primećeni ili ne.

Na kraju, zna se - Isus tek što je napustio Čikago i otišao za Nju Orleans, ’bradonje’ su se sa svojim karavanom zaputile ka Bukureštu, a nama je preostalo da biramo između ’Raja, Pakla i Hjustona’. Ovo poslednje nije usput, do prvog nam se nikako ne da... Šta je preostalo, jasno je.