Intervju: E-Play

- Vaš treći studijski album pojavio se ovih dana posle višegodišnje pauze – šta se dešavalo sa sastavom „E-play“ od prethodnog izdanja do danas?

Maja: Svirali smo gde god smo mogli, radili smo nove pesme, organizovali kako ćemo ostvariti ovo izdanje – što je verujte najteži deo posla. Vežbali smo nove pesme u jednom divnom prostoru koji nam je ustupio Nebojša Babić. Dogovarali se sa Markom Soviljem za spot. Ne biste verovali da su dogovori trajali tačno godinu dana. Radili smo dosta, a većina stvari koje smo radili bila je podređena ovom albumu.

- Sam album je nastajao prilično dugo, ako uzmemo u obzir da je snimanje počelo u januaru 2007. godine. Kako se to odrazilo na finalni proizvod tj. sam album? Da li ste tokom tog perioda nastajanja, kako ste kao sastav „sazrevali“, nešto menjali, dorađivali..., da li vam se dešavalo da odustanete od neke numere ili promenite kako neka zvuči...?

Maja: Mnoge pesme su otpale još u mojoj radnoj sobi – tu se pravila ta prvobitna selekcija. A u studiju se dešavalo mnogo toga. Menjali smo tekstove više puta. Nismo menjali početne ideje, ali smo ih stalno dorađivali. Zajedno sa Nikolom Vranjkovićem menjali smo produkcijski pristup nekoliko puta kod pojedinih pesama. Stalno smo nešto dorađivali. Kako je vreme prolazilo nama su se stalno javljale nove ideje i stalno smo nešto dopunjavali. Za nas je to potpuno normalno. Promenili smo dosta studija i prosto su nam se otvorile mnoge mogućnosti.

- Na albumu se nalazi deset numera, od čega i „Too late“ za koju je remiks uradio Marko Nastić, jedno od najznačajnijih imena na domaćoj di džej sceni. Kako je došlo do te saradnje i kako se tebi dopada ono što je uradio sa pesmom?

Maja: Marko i ja se poznajemo dugo i ova saradnja je nastala tako što je meni palo na pamet da on to uradi, s obzirom na to da smo na prošlom albumu isto tako imali jedan remiks naše pesme. Ovaj put smo hteli da to uradi neko drugi i logično je bilo da to uradi Marko Nastić s obzirom na to da njega trenutno najviše cenimo. Mislimo da je on jedan od najtalentovanijih, a pre svega jedan od najvrednijih di džejeva u Srbiji. Meni lično se dopao njegov način razmisljanja i kako uspeva da animira slušaoca svih 10 minuta koliko traje ovaj remiks.

- Generalno da li ti se dopada ideja remiksovanja numera – da li te plaši da bi neko mogao na taj način da „uništi“ vašu pesmu tj. zamisao kako ona treba da zvuči?

Maja: Kada neko uradi remiks vaše pesme svakako da vam menja zamisao kako bi pesma trebala da zvuči. U Nastića smo imali poverenja da će on uraditi zanimljiv remiks. Svakako da je promenio naš pristup i predstavio je našu melodiju iz njegovog viđenja. Ispalo je dobro. Ljudima se dopada. A nama je vrlo zanimljivo kada neko na potpuno drugačiji način uradi nešto naše. Naravno da bi neko mogao da upropasti našu melodiju, ali u ovom slučaju se to nije desilo.



- Da li postoji još neko - pored Nastića - kome biste poverili da uradi remiks vaše stvari, i da li postoje numere koje bi vi remiksovali da vam se ukaže prilika?

Maja: Da, postoji mnogo di džejeva sa kojima bismo sarađivali. Postoji plan da nekoliko di džejeva uradi remiks nekih naših pesama. Uroš Milovanović će uraditi remiks za pesmu "Bez reči", di džej Flip bi trebalo da uradi za pesmu "Sramota"... Videćemo kako će ispasti.

- Okosnica benda „E-play“ od samog starta ste vas dve (Biljana i Maja) – postavile ste se kao autorke i „frontmenke“. I na ovom albumu potpisujete muziku koju izvodite, kao i tekstove i aranžmane – kako na sve to gledaju vaše muške kolege? Da li ste nekada imale problema, da li ste morale više da radite i da se dokazujete zato što ste žene ili je to imalo i nekih prednosti?

Biljana: Mislim da i kolege i koleginice gledaju na to sa odobravanjem i pomažu nam kad treba, bar je tako bilo do sada. To što smo žene je interesantno i prednost na prvu loptu, ali to nije jedina vrednost "E-play-a". Naša muzika se sluša i imamo publiku koja zna sve pesme napamet, a to nije samo zato što smo žene i što vodimo računa o svom izgledu i predstavljanju benda u tom smislu. I van naših prostora je retkost videti i čuti muziku koja nastaje iz emocija i iskustva dve različite žene koja se osnažena muškim delom benda spaja u nešto potpuno neobično. Dokazivanje nikad ne prestaje, ali prvo pred nama samima. Ne bi bilo smisla da se ovim bavimo, da imamo album lošiji od prethodnih, ili da nam koncerti budu uvek isti, da sviramo isto i bez energije, to jednostavno ne bi bio "E-play". Srećom, novi album je divna prilika za dokazivanje i vrlo smo srećni što smo došli do njega.

- Album je inače najavljen kao „oficijelni soundtrack“ festivala „Cinema City“ – zvuči kao zanimljiv koncept - ali, možete li da nam pojasnite šta to konkretno znači?

Maja: "Cinema city" pored filmskog programa ima i propratni muzički program. Tako da im muzika nije strana. Oni su pokazali interesovanje za ovaj bend i bili jedini izdavač koji je dolazio u naš studio i preslušavao naše pesme i interesovao se kako napredujemo. Time su nas potpuno pridobili. Bili smo u pregovorima sa PGP-om, ali smo hteli da probamo nekog novog i drugačijeg. Naša muzika će pratiti ceo taj festival, kako na samom festivalu, tako i u reklamama, džinglovima itd...(otuda to da smo "soundtrack" ovog festivala).

- Kakvi su vam planovi što se koncertne promocije izdanja tiče, da li je u planu neka turneja?

Maja: U planu su koncerti. To najviše volimo da radimo, sve ostale stvari su samo propratne. Sve počinje sa nastupom 13. jula na zatvaranju filmskog festivala "Cinema city" (koji traje od 6 -14. juna), i nastavlja se u nekoliko gradova po Srbiji. Beogradski koncert se planira za septembar, a pre toga ćemo verovatno ići i u Sloveniju (upravo to dogovaramo).

- Album je najavljen singlom „Sramota“, za koji se u martu pojavio i intrigantan klip. Koja će sledeća numera biti istaknuta kao singl? -

Biljana: Posle „Sramote“, koja je bila puna elektronike, sledeća numera će biti prava gitarska - „Loš dan“ za koju će biti snimljen i interesantan spot gde ćemo za najboljeg druga (i glumca) imati jedan skroz otkačeni kombi.

- Čini se da se u proteklih godinu/dve pojavio veći broj dobrih domaćih bendova i izdanja, kao i da domaći bendovi dopiru do veće publike (putem medija, klubova, većeg broja festivala) – ali, iz vašeg ličnog iskustva: kakva je zapravo danas situacija što se tiče izdavanja albuma, distribucije i promocije bendova kod nas, da li je lakše nego npr. pre 4 godine kada ste izdavali „Crime“, šta se promenilo?

Biljana: Da krenem od promocije: danas je na zvanične medije mnogo teže doći. Jednostavno na televizijama ne postoje emisije posvećene domaćoj muzici, a ni alternativnoj muzici uopšte. Dovijamo se na različite načine da zainteresovanima objavimo šta radimo, da pustimo spotove, a to je i dalje najbolji način da se predstavi naš rad. Što se tiče radija, tu je samo malo bolja situacija, ali smo jako osetili gašenje mnogih radio stanica koje su pratile i kreirale urbanu kulturu. Osim par izuzetaka, radio stanice sada emituju muziku koja me podseća na onu za liftove.

Sve u svemu, treba se diviti novim bendovima koji pod tim uslovima treba da skrenu pažnju na sebe.

Novine, a posebno Internet, su postali mesto gde je najlakše predstaviti se. Nekako mi se čini da snimamo spotove za "YouTube", "MySpace" i "Facebook", ali dobra strana je što se tu odmah dobije povratna informacija i dopiremo do većeg broja ljudi.

Prethodni album nam je izašao pre 4 godine i od tada je smanjen broj mesta, posebno van Beograda i Novog Sada gde je moguće svirati, a koncerti su najlepši način i za muzičare, i za publiku, da iskuse muziku i energiju, čuju poruku. Ta radost interakcije je za veliki deo Srbije potpuno ukinuta. Festivali nam pokazuju da postoji velika zainteresovanost, ali mislim da ih je i dalje malo i da su prilično klanovski orjentisani, pa iz godine u godinu možeš unapred da pogodiš ko će svirati na kom festivalu.

Što se tiče distribucije, stvarno ne znam šta da kažem na tu temu, osim da naš prethodni album nije uvek mogao da se kupi ni u zvaničnoj prodavnici izdavača u sred Beograda. Kakav je bio slučaj van Beograda, nije teško zamisliti. Svi se žale da je Internet uništio prodaju albuma, ali mislim da i dalje postoji grupa ljudi koja želi da u rukama ima album, da uživa u omotu, tekstovima pesama, da taj album pokloni nekome i bilo bi lepo kad bi im to bilo omogućeno. Jednostavno, album tako ima mnogo veću težinu nego kad je skinut sa neta i utopljen u gigabajte druge muzike.

- Veliki broj umetnika u svetu – počev od „Radiohead“ i „In the Rainbows“ - objavio je svoja izdanja putem interneta, šta misliš o tom trendu i da li misliš da je to model primenljiv u Srbiji?

Biljana: Sviđa mi se ideja da autori imaju kontrolu nad prodajom svojih izdanja i "sajber" demokratija gde se čini da je sve moguće i lako dostupno i gde je kontakt između publike i autora neposredniji. Mi u Srbiji još imamo puno koraka da pređemo da bi mogli da pričamo o tome iz iskustva. U Srbiji kad objaviš album, to je kao da si ga objavio putem Interneta, ali naravno bez upliva autora i bez ikakve zarade. I naravno, treba da budeš srećan jer je i to neka vrsta promocije. Da li treba pomenuti i to da je kod nas plaćanje preko Interneta najčešće mislena imenica ili postoji ali u tako rudimentarnoj formi da najčešće dođeš do toga da odustaneš i okreneš se starom dobrom "torentu". Distribucija i promocija su tu negde. I naravno, siromašno smo društvo i sve nam je bitnije od kulture.

- Da li biste vi, uprkos svemu, pristali da neki svoj album u celini objavite preko neta?

Biljana: Mi smo objavili prvi album preko neta, zato što su nam se fanovi žalili da ne mogu da dođu do njega uopšte. Internet je super stvar pruža mnoge mogućnosti. Vrlo je moguće da opet uradimo nešto tako.

- Koliko pratiš našu muzičku scenu, ako uporediš sa trendovima u inostranstvu kako se kotiramo, i ko ti se trenutno najviše dopada?

Biljana: Naša scena je prilično jaka, ako uzmemo u obzir to da imamo malo i slabo tržište i da bavljenje ovim poslom ponekad liči na čistu ekscentričnost. Sviđa mi se što se i dalje trudimo da idemo u korak sa svetom, ali imamo i neke svoje posebnosti. U poslednje vreme sam fascinirana starijim bendovima koji odolevaju pritisku vremena, prosečnosti i svim mogućim teškoćama i opet objavljuju dobru muziku i imaju šta da kažu. "Partibrejkersi" su mi prvi koji mi padaju na pamet u tom smislu.

Preslušajte "Drago mi je da smo se upoznali" na B92.fm