Parada

Prvo caru carevo: Šta god ja mislio o ovom filmu moram da kažem da je pravljenje filma Parada u ovim okolnostim i u ovoj Srbiji jedan sumanut i ludački potez, koji bi se čak mogao nazvati i hrabrim. Srpska kinematografija tavori u žabokrečini očajnih filmova koji u retkim ovogodišnjim slučajevima (Beli lavovi) i sa retkim uspehom (Neprijatelj) žele i uspevaju da se bave gorućom srpskom stvarnošću ili njenom neugašenom prošlošću. Srđan Dragojević, kome i inače nije bilo strano sinhronizovanje sa Srbijom koja ga okružuje, ovde, ipak, koristi jednu, moglo bi se reći, dnevno-političku temu od koje se nije uspostavila ni najmanja istorijska distanca. To bavljenje aktuelnim trenutkom zbog brzine reakcije obično se pre dešava u formi TV filma (ili nekog kraćeg formata), dok bioskopski film traži nešto specifičnije u priči iz čega bi se lakše izvuklo ono univerzalno. I iz te „blizine temi“ kojom se bavi potiče dosta Paradinih mana, ali, kao što rekoh, i jedna sigurna vrlina- spremnost da se o nekim stvarima progovori pre nego što bude kasno za to!

Za vas koji nekim slučajem ne znate o čemu se radi u Paradi, a želite to da saznate i bez gledanja, evo sadržaja ukratko: Limun (Nikola Kojo), bivši kriminalac i samostalni srpski borac (u više ratova), sticajem okolnosti dobija nezahvalan tender da obezbeđuje gej paradu u Beogradu. Međutim, pošto niko od njegovih beogradskih saradnika ne želi da „prlja ruke“ tim poslom, Limun je prinuđen da sedmoricu (u ovom slučaju četvoricu) veličanstvenih napabirči iz internacionalnog tabora svojih bivših neprijatelja, a sada biznis pobratima.

Parada je satirična komedija sa tužnim krajem (a zar nisu sve srpske takve?) i ako sve aktere u filmu i sve što se dešava čitate samo kao alegoriju stanja u Srbiji po jednom, a samim tim i više pitanja, ona je jedna opora, objektivna, arogantna i besna kritika našeg društva. Tačnije- baš onakva kakvu zaslužujemo. Predstavnici gej ekipe zbunjeno i nesposobno pokušavaju da „sredstvima nenasilne komunikacije“ artikulišu zahteve i prava seksualne manjine koju zastupaju. Protiv njih su svi, i to je možda jedina mana ovakve Dragojevićeve postavke- što nema ni jedne jedine normalne osobe (ako ne računate baku Miru Stupicu) koja želi da se stavi na njihovu stranu. Bahata i primitivna policija, koja se, bajdvej, bavi organizovanjem ilegalnih tuča kerova (ha, ha, kerova...) ne nalazi da u ljudskim pravima gej populacije ima previše ljudskog da bi se pozabavila zaštitom istih. Preko poluobrazovanih elemenata (a neko bi u roli Limunove supruge Bise (i dalje obećavajuća Hristina Popović) mogao da prepozna „psihologiju“ Jelene Karleuše, recimo) koji osećaju tuđu nepravdu ponešto i iz sopstvenih interesa, gejevi su prinuđeni da sarađuju sa onim drugim uticajnim (para-)državnim elementom, a to su kriminogene grupe.

Kada stignemo do njih, lako postaje jasno da je Limun zapravo Velja koji nije poginuo u tunelu sa drekavcem (u Lepim selima), već se nakon Bosne prošetao još malo od Vardara do Triglava u pribavljanju sredstava za život u miru. I tu je Dragojević nemilosrdan koliko nas je i navikao na to. Iako su Limunova putešestvija po eks-Jugi natopljena humorom sa pravilno raspoređenim žaokama, ona pokazuju da u „svim našim republikama“ živi ista ta sociopatska stoka koja nema ništa protiv krvi do lakata, ali joj je rukovanje s pederom ispod časti.

Samo finale filma nosi i Dragojevićevu poruku, kako Srbima, tako i gejevima, i ja se nadam da ćete mi oprostiti što sam je ovako artikulisao: ako ste već pederi, ne budite i pičkice! Drugim rečima, Dragojević ne vidi drugo rešenje od toga no da se sila pokori silom tj da se sa „nenasilne komunikacije“ pređe na „rečnik koji oni razumeju“. U ostalom, tako su dobijena i mnoga druga ljudska prava. To gorka spoznaja, nažalost, odriče i svaku nadu da će država (tj aktuelna vlast, a i bilo koja druga u skorije vreme) želeti i umeti da se pozabavi ovim problemom. Ali i da će borba moći da prođe bez žrtava.


Ukoliko sa Paradom, kao alegorijom, možemo da se složimo i uživamo u njenoj ekonomičnoj jednostavnosti, sa Paradom kao satirom sa čijim likovima treba da se identifikujemo stvari će ići malo teže. Prvo zato što u Paradi ima jako malo pozitivnih junaka, i svi oni su gejevi, i svi gejevi su manje-više ilustracije klišeiziranih predstava o njima- od one da ih najviše ima u „umetničkom sektoru“ do toga da im teže ide komunikacija sa patrijarhalnim roditeljima do problema koje trpe u svom posrednom i neposrednom okruženju. Jedan jedni lik koji nije ni tamo, ni ovamo, pomenuta verenica Bisa, zapravo je apdejtovana verzija Sterijine „pokondirene tikve“ čije prihvatanje drugačijeg dolazi intuitivno i kao posledica skromnih znanja o svetu.

Iako „četvorica veličanstvenih“ izgledaju kao urbanije osmišljena varijanta Kursadžija, uz sve one stereotipe koje možemo da pripišemo jedni drugima, Dragojević ozbiljno dopušta da zaboravimo da to nisu slučajno zalutali u rat (poput Brzog u Lepim selima), već psihopate čiji tragovi smrde ozbiljnim nečovještvom, i za čije, pa čak i simbolično, iskupljenje mora da se desi mnogo više od odbrane jedne gej parade. Mislim da je tu Dragojević zagrizao mnogo više nego što je bio spreman da pljune.

Od foršpice koja nas upućuje na to da je „peder“ odomaćeni termin kojim se pogrdno nazivaju predstavnici gej populacije u svim eks-YU zemljama, Dragojević nalazi načine da pokaže da su „pederi“ mnogo prisutniji u našim životima nego što bi to „normalna“ populacija htela da prizna, od psovki, filmova (Ben Hur kao gej ikona), „muških“ sportova... Ali, utisak koji bi gledalac mogao da stekne je- šta bi bilo loše da na tome sve i ostane?

Melodramski završetak će možda izmamiti koju suzu, ali osećaj da „u Srbiji ima većih problema“ će i uprkos Paradi ostati solidno odbranjen. Najviše zbog toga što su iz filma izostali baš ti, „normalninormalni Srbi“, koji su i mera jačine i provodnik svih društvenih potresa.

SELEKTAH: 5/ 10