Mongol

Šmek Kazahstana kao zaostale zemlje koji joj je podario „Borat“, filmom "Mongol" biva ozbiljno poljuljan.

„Mongol“ je prevashodno projekat ruskih producentskih kuća „CTB Film Company“ i „Andreevskiy Flag Film Company“, uz jednu ozbiljnu internacionalnu koprodukciju Kazahstana, Rusije, Nemačke i Mongolije. Pažljivo pripreman i sniman na atraktivnim lokacijama u Kazahstanu i Kini, uz pompeznu najavu, uspeh i priznanje koje je doživeo i u Holivudu, film već slavodobitno galopira, najpre bioskopskim salama onih centralnoazijskih zemalja koje je i sam Džingis Kan nekad bio pokorio, a potom i svim ostalim svetskim bioskopima.

Interesovanje za slavnog mongolskog vojskovođu i ratnika koji je pokorio pola čovečanstva, nikad ne može biti malo, još pogotovo ako konačno imamo filmsku adaptaciju koja će u sebi sačuvati i tako originalne primese kao što su mongolski jezik i običaji. (Pažnja!: na crnom tržištu preovlađuju kopije sa ruskom sinhronizacijom, koje vam ni izbliza ne mogu podariti ugođaj originalnog jezika).

Režisersko-scenaristički dvojac Sergej Bodrov i Arif Alijev, garantuju jednu rusku suptilnost i odmerenost u priči, jer su njih dvojica sarađivali i na filmu „Zatočenik Kavkaza“, koji se 1997. takođe borio za Oskara.

Pošto je zamišljen kao trilogija, ovaj nam film govori o Džingis Kanovom detinjstvu i mladosti. Gledaoci željni istorijskih činjenica će možda imati prigovore. Priča je razvodnjena izmaštanim intimističkim detaljima, koji svoj romantični vrhunac imaju u ljubavi između mladog Temudžina i devojke Borte (Khulan Chuluun), u pojedinim trenucima predstavljen na zaista patetičan način.

Koliko god da sama radnja ima slabih tačaka, nekakvih prekida onoga što bismo mogli nazvati prirodnim tokom, film se ipak na izuzetan način udubljuje u istorijske okolnosti, u problematiku klanovskih odnosa srednjovekovnih Mongola. A i lik Temudžina, budućeg Džingis Kana je krajnje kompleksno izgrađen. To je ličnost koja je zaista imala nevoravatno uzbudljiv život. Prošao je put od siročeta, pa do plena onih plemenskih starešina koji su učestvovali u ubistvu njegovog oca, da bi najzad završio tako što je prodan i u roblje. U svemu tome je Bodrov uneo puno obrta i dramaturškog naboja, dok je japanski glumac Tadanobu Asano uneo tu neku samurajsku čvrstinu, iako su Mongoli protestvovali što njihovu najveću povesnu ličnost ne glumi njihov glumac.

Ljubitelji spektakla će imati prilike da uživaju u izuzetno komplikovano odrađenim i tehnički poduprtim scenama borbe. Naročito je to vidljivo u predstavljanju bitke iz 1196, u kojoj je, brojčano slabiji ali vojno-taktički briljantan Temudžin, konačno odneo pobedu nad drugim najmoćnijim čovekom Mongolije Jamukhom – što je utrlo put ujedinjenju svih mongolskih plemena pod steg Džingis Kana, a čime se i film završava. Ali, mene te scene nisu nešto posebno oduševile. Po svojim režiserskim rešenjima dosta podsećaju na „Aleksandra“ Olivera Stouna, a umnogome zasenjuju onu rusku dušu filma, vidljivu po priči i pokušaju malo dublje psihološke analize likova. Ono na šta svakako treba obratiti pažnju je fenomenalna fotografija, koja nam centralnoazijske stepe i vatrenoljubičaste zalaske sunca prikazuje u slajdovima od kojih zastaje dah.

Svakako treba pogledati „Mongol“, baš zbog toga što tako uspešno balansira i takvim protivrečnostima kao što su holivudski glamur i istočnjački misticizam, zadržavajući ipak i osobenost svog neodoljivog azijskog šmeka.