Sanja Đurđević: Sećanje na Popovića

Svečanost povodom postavljanja bareljefa i imenovanja scene biće organizovana u četvrtak 09. septembra u 19:30 u Foajeu Vuka. Program će voditi Isidora Minić, o Aci ce govoriti Egon Savin, Radoslav Rale Milenković, dok će Branimir Brstina pročitati monolog iz predstave “Razvojni put Bore Šnajdera”. Bareljef će otkriti Nevenka Popović, supruga Aleksandra Popovića. Biće to jedno obično skromno veče tokom kojeg će se kolege, prijatelji i porodica srećno i setno podsetiti dana sa Acom.

-Nema značajnijeg savremenog dramskog pisca od Aleksandra Popovića. Najnormalnije je bilo tu istinu pretvoriti u nekakvu trajnu vidljivu sliku koja treba da podseća na Acinu genijalnost, autentičnost, hrabrost, skromnost. Nazvaćemo našu veliku scenu njegovim imenom a ispred samog ulaza u salu stajaće veliki bareljef sa figurom Aleksandra Popovića u prirodnoj veličini. Ja sam kao direktor ponosna što sam to uradila i srećna što će se njegovo ime pominjati svaki dan u najavama našeg sve bogatijeg programa.

Na našem repertoaru na sceni “Aleksandar Popović” igraće se i dalje njegovi komadi “Svinjski otac” (režija Egon Savin) i “ Sablja Dimiskija” (režija Goran Šušljik). Sve to je nekako naš način da izrazimo najveće poštovanje prema ovom velikanu. Bareljef je inače delo jednog takođe fantastičnog čoveka, umetnika, vajara Gabrijela Glida. Prva predstava na sceni “Aleksandar Popović”, u subotu 11.09. biće premijera “ PR potpuno rasulo”, praizvedba teksta Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina. U predstavi igraju Boris Isaković, Dušanka Stojanović, Branko Cvejić, Predrag Ejdus i Maša Dakić.

Koliko je trajala rekonstrukcija i da li je, i kako, uticala na program?

-Od nekadašnjeg apsolutno neverovatno zapuštenog (u svakom smislu) objekta mi smo evo napravili fantastični kulturni centar. Tri godine se u zgradi Vuka nešto radi, renovira, popravlja, a programi skoro da i nisu prekidani. Imali smo čak prošle godine situaciju da zbog radova nije bilo struje a mi smo imali predstave, u hodniku pod lampama, na krovu zgrade. Konačno, prošlog novembra najveći deo renoviranja je završen i mi smo tada počeli vrlo ozbiljno planiranu strategiju za razvoj pozorišne scene. Od tada evo moj umetnički savetnik Rale Milenković i ja svakog jutra pijemo uzbudljive kafe zašećerene novim idejama a uveče radosno gledamo sve naše predstave.

Kakva je programska orijentacija UK Vuk Karadžić?

-Programski koncept Vuka je zapravo jedno eklektično savremeno urbano i nadasve umetnički relevantno stvaranje. U ovoj i sledećoj godini predstave na sceni “Aleksandar Popović” biće komedije a mala scena Kult najvećim svojim delom biće i dalje rezervisana za mlade hrabre slobodne i svestrane umetnike. Program savremenog plesa koji je do skoro imao svoje značajno mesto u Vuku nažalost ne živi dalje tim intenzitetom na našim scenama iz jednostavnog razloga što mi nemamo snage (čitajte novaca) da značajnije podržimo plesnu scenu. Imaćemo u novembru plesnu predstavu “Psi” autora Borisa Čakširana i u decembru još jedan inkluzivni plesni projekat, jer su to projekti koje je delimično podržao Gradski sekretarijat za kulturu. Takođe, i nadalje ćemo praviti projekte koji uključuju osobe sa invaliditetom, bilo da su to plesne ili dramske predstave. Pronalazimo razne načine da oslušnemo potrebe mladih ljudi i odgovorimo na njih. Srećna sam kad god sale Vuka ispuni energija mladosti ali nisam najsrećnija što je veći broj onih mladih koji se noću oko Vuka “smaraju” i “bleje” uz boce piva koje nalazimo na stepeništu ujutru. No, to je velika i jako ozbiljna problematika koju po mom mišljenju hitno treba da analizira i rešava država.

I ove godine sarađujete sa Bitef festivalom. Ugostićete Bitef polifoniju. Kako izgleda ta saradnja?

-Bitef polifonija kao prateći program Bitefa i ove godine će imati svoje mesto u Vuku. Gđa Ljubica Beljanski Ristić, urednica Bitef polifonije napravila je i ove godine program tokom kojeg ćemo tragati za nekim odgovorima, slušati sebe i druge, pitati sebe i svet oko sebe, šta nam sve otkriva i daje pozorište.

U UK Vuk Karadžić postoji mnogo pratećih programa. Da li je to posećeno?

-Naš stalni, višegodišnji program su i književne tribine koje uređuje i vodi Andrej Jelić Mariokov, i sam pisac desetine knjiga. Koncept tih tribina je da se svi najznačajniji autori predstave svojoj publici i ja sam vrlo zadovoljna što su te večeri vrlo posećene i voljene. Naš takođe višegodišnji program namenjen mladima nosi naziv “Putevi i stranputice” i ove godine je u okviru tog programa organizovano nešto sasvim novo u pozorišnom kontekstu. Naime, posle nekih predstava publika (najviše mladi) učestvovala je u sociodramskim radionicama, koje su vodile dramske terapeutkinje. Cilj je bio da se bavimo temom iz predstave na jedan ličniji aktivniji način. Projekat “Iza kulisa” koji smo osmislili za osnovce u ovoj godini okupio je na desetine mladih koji su videli, čuli, doživeli pozorište na jedan sasvim blizak neposredan način. Pozorište je moćna stvar, pozorišne tehnike koristi rediteljka Aleksandra Jelić u radionicama sa osuđenicima. Tako ćemo i ove godine u Vuku videti osuđenice Specijalne zatvorske bolnice u jednom pozorišnom projektu.

Projekat

Kakvo je Vaše uopšteno mišljenje o pozorištu u Beogradu i Srbiji?

-Pozorište je po mom mišljenju, danas u Beogradu vrlo živo, aktivno i zanimljivo. Mnogo dobrih, važnih pozorišnih projekata se rodilo. Ja imam saznanja da su mnoge predstave u pozorištima posećene uvek do poslednje karte što je odlično. Ali svejedno smatram da je neozbiljno zaključiti da je to dovoljno za ovaj milionski nam grad Beograd. Mnogo manji gradovi u Evropi imaju znatno veći broj pozorišnih scena nego mi u Beogradu. Ali nije naravno problem samo napraviti pozorište nego napraviti takvo pozorište u koje će početi da dolaze oni koji do sada nikada u pozorište ušli nisu. Ko su ti ljudi, kako ih zainteresovati, šta im ponuditi, pitanja su na koja svakodnevno tražim odgovore. Neverovatno, jednom je na jednoj studentskoj predstavi bilo preko tridesetak mladih ljudi koji su mi rekli da su tada prvi put došli da gledaju pozorišnu predstavu! Pa to je strašno! A pozorišni život u Srbiji je generalno jedna tužna drama koju nikako da neko prerežira. Kakvog su kvaliteta naše predstave treba pitati publiku posle svake predstave. Pozorište je vazda postojalo i postojaće zbog publike a ne kritičara. Ozbiljni, zreli i odgovorni pisci i reditelji stvaraju za publiku. Neki drugi valjda za kritičare. Neki za svoje rođake, za sebe, šta li...

UK Vuk Karadžić je za ciljeve postavila produkciju, koprodukciju kvalitetnih projekata, alternativnih programa itd. Postoje li neki novi ciljevi?

-Kratkoročni ciljevi Vuka proizilaze definitivno iz naše dalje i dublje perspektive kuturnog života ne samo na našoj opštini Zvezdara nego i Beograda. Mi smo mali, hrabri, energični i posvećeni ciljevima i to jeste gorivo koje nas vozi ovako brzo napred. Mi hoćemo i nadamo se da ćemo uspeti da doprinesemo koliko toliko tome da pozorište, ples, muzika, knjiga, budu za 10 godina stvari koje su bazično potrebne velikoj većini ljudi u njihovom svakodnevnom funkcionisanju. A uspeh je uvek dobar jer se ne bi tako zvao da nije. Inače je za svaki uspešan posao (kao i za sve u životu) po mom dubokom ubeđenju i iskustvu najvažnije napraviti solidan balans zadovoljstva i odgovornosti.