Pravoslavna pank priča

Poslušajte intervju:
Blok 1 ¦ Blok 2 ¦ Blok 3

Jedna od najznačajnijih beleški o istoriji jugoslovenskog novog talasa i do sada najkompletnije izdanje Pekinške Patke, objavljeno je ovog leta pod etiketom Multimedia Records-a. Za samo tri godine postojanja, sa tri singla i dva albuma, Pekinška patka ostavila je neizbrisiv trag u domaćoj muzici i ostala urezana u genetskom kodu mnogih generacija. Pesme ‘’Poderimo rock”, ‘’Bela šljiva”i ‘’Bolje da nosim kratku kosu” postale su svojevrsni manifest i himne panka na ovim prostorima. Prvim albumom, “Plitka poezija”, otškrinuli su vrata velikom broju nadolazećih novotalasnih grupa. Par meseci nakon izlaska kompilacije i 25 godina nakon osnivanja ovog prvog srpskog punk benda, njegov lider Nebojša Čonkic - Čonta nam naširoko otkriva kako je izgledao put koji je Pekinšku patku od egzotične pojave usred palanačkog mrtvila Titove Jugoslavije doveo do "kultnog statusa" među punk posvećenicima širom Evrope…

Svoj redovni letnji dolazak u rodni grad ovoga puta si iskoristio i za promociju kompilacijskog izdanja Pekinške patke…

Tu sam već dva meseca, bio sam na Exitu, bio u Grčkoj na moru i sada sam ovde. Pre nekoliko dana smo imali promociju u Novom Sadu, ove u Beogradu i prilično sam pozitivno iznenađen odzivom na koji je naišla ova ploča. Kompilacija zvuči daleko bolje nego bilo koje piratsko izdanje koje se tokom devedesetih moglo kupiti za 150 dinara. Album je vizuelno jako dobro urađen. Tu je nekih desetak starih fotografija i kratka priča o bendu sa izvodima iz intervjua koje sam uradio sa Bogicom Mijatovićem. U pitanju je jedno stvarno reprezentativno izdanje. Svih 26 stvari, su sa originalnih master traka iz Jugotona. Multimedia je dobila pravo za distribuciju u Srbiji, a do vas su ponovo nakon 25 godina stigla sabrana dela Pekinške Patke

Na ovoj kompilaciji objavljena je skoro kompletna diskografija Pekinške Patke. Da li postoji materijal koji je bio namenjen za treći album i šta je sa demo snimcima iz ‘79?

Do snimaka za treću ploču nikada nije došlo, jer smo mi praktično prilikom promocije drugog albuma prekinuli sa radom. Ja sam otišao u vojsku ‘81 godine. Sto se tiče demo snimaka koji su bili korišćeni za onaj čuveni koncert u izlogu robne kuće, to je otprilike 25 minuta muzike koja će se, nadam se, naći na sledećem izdanju ove kompilacije koja će imati i propratni DVD . To izdanje se očekuje sledeće godine, a trebalo bi da sadrži i par naših spotova koje smo radili za TV Beograd, za emisije ‘’Rock’n’roler”, ‘’Rokenrol cirkus”, a možda iskopamo još nešto. Nažalost, dosta toga je izbrisano

Zbog čega je Pekinška patka tako brzo nestala sa jugoslovenske scene? Da li je presudio tvoj odlazak u JNA, nova postava ili slab prijem ploče ‘’Strah od montonije”?

Ja sam znao da taj album neće naići na isti prijem kao ‘’Plitka poezija”. Mi smo namerno pravili nekomercijalan album. Izdali smo ploču u maju , a već u junu sam otišao u vojsku. Napunio sam 27 godina i morao sam da idem, tako da nije bilo prave promotivne turneje. Svirali smo samo u većim mestima: Zagrebu, Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu. Album ‘’Strah od monotonije”je napravljen koncepcijski potpuno drugačije od “Plitke poezije” i znao sam da neće biti jako komercijalan. Šta se desilo posle? Kada sam došao iz vojske, bio sam potpuno izgubljen. Svaki normalan čovek se iz armije vrati u izgubljenom stanju, a dodatni problem je bio što su svi ostali članovi te druge postave već imali nove bendove: Bale je imao Lunu, Mare i Cila su svirali u grupi Primavera. Jednostavno sam bio umoran za pravljenje treće postave. Cile i ja smo čak ponovo počeli da radimo 1986. godine sa trećom postavom. Danas mi je pomalo krivo sto tu priču nismo izgurali do kraja, što nisam imao više živaca i volje da snimimo treći album i napravimo trilogiju. To izdanje bi verovatno bilo potpuno drugačije od prva dva. Od početka sam tako zamišljao put Pekinške Patke. Nažalost, taj album nikada nije snimljen, vreme je prošlo, a popravnog nema.

Da li si u to vreme mogao da pretpostaviš da će se Pekinška patka slušati i 25 godina kasnije?

Iskreno rečeno, ne. Ja sam stalno tvrdio da smo mi spasioci jugoslovenske rock scene što je bilo više da bi dobili neku medijsku promociju nego naš stav. Iako smo bili vrlo prepotentni u našim nastupima, nisam mogao da pretpostavim da će se četvrt veka kasnije pojaviti ovo izdanje i da će ovoliko biti interesovanje. Na nekim prodajnim mestima već su rasprodate prve tražene količine, a danas sam imao intervjue neprekidno tokom 6 sati. To se nije događalo ni u vreme naše najveće popularnosti.

Da li je istina da od svojih pankerskih dana pa sve do danas nikada nisi obukao džins?

Nije istina. Plavi, klasičan džins ne nosim, ali neke tamnije varijante mogu da prođu. U vreme kada smo svirali, ja ni slučajno nisam hteo da nosim farmerke, ali sada sebi to ponekad mogu da dozvolim.

Postoji još jedna stvar koja prati priču o liku i delu profesora Čonte, a to je da si svojevremeno delio petice učenicima u zamenu za prazne TDK kasete.

Istina je da sam im na kraju godine dozvoljavao da se bore za ocenu više. Rekao sam im: ”Vi ćete da uradite šta ko voli. Možete da donesete štrudllu sa makom, praznu kasetu, bilo koju moju ploču ili singl!” To je bio jedan fer odnos. Nije bilo muljanja, sve se radilo javno.

Kakav je bio osećaj biti panker, ali i profesor u isto vreme? Biti profesor i nositi epitet nekoga ko kvari omladinu, koga su navodili kao očigledan primer kako zapadni uticaji jednog omladinca mogu odvesti na stranputicu…

Ja sam vaga u horoskopu i mogao sam da imam dve strane svoje ličnosti. Mogao sam da budem i panker i profesor. Te dve moje strane su ponekad bile potpuno odvojene, a nekada su se lepo družile. U početku Pekinške Patke, dok smo bili relativno nepoznat sastav, bez singlova, bez ploča i bez medijske frke, ja sam sasvim normalno dolazio u školu… U starim lanenim pantalonama, starom sakou sa par bedževa i u izlizanim patikama. Tako sam dolazio na čas i svi su smatrali da je simpatično što izgledam mladoliko. Posle časova bi učenike pozvao da dođu uveče u školu na koncert i to nije bio nikakav problem. Smatrali su da je dobro što imam komunikaciju sa mladim generacijama. To je bilo tako sve dok nismo postali toliko bitni da su političke strukture krenule u obračun. Mi smo pljuvali po jugoslovenskoj rock sceni, ali naravno da se moglo shvatiti da pljujemo po još nečemu u to doba.

Koliko ste zbog toga bili cenzurisani?

Niko me nije zvao da kaže da će doći neki ošišani momci sa toljagama da te posete. Cenzura nije bila nasilna, ali je svakako postojala. Mi u najvećem usponu, u Novom Sadu, za godinu dana nismo održali ni jedan koncert. Mnogi koncerti po Vojvodini su otkazivani u poslednjem trenutku. Televizija Novi Sad nas nije emitovala skoro godinu dana, na TV Beograd smo bili retko, dok je Zagreb je gurao svoje bendove, Azru i Prljavo Kazalište. Desilo nam se da smo brzo dobili crveni karton, nakon čega su usledile i mnogobrojne zabrane.

Koliko je u to vreme bilo prostora da se ovde krene u borbu protiv establišmenta, da se progura ta osnovna ideja panka ? Da li je ”Plitka poezija” samo bezazlena provokacija i da li je Pekinška patka imala isključivo za cilj da u pank ključu pronađe način za dobru zabavu?

Naša prva ideja nije bila da menjamo sistem, pošto je tada izgledalo da se on i ne može promeniti. U to vreme, u Srbiji ko je to pokušao, znalo se šta ga čeka - bajbok i pendrekana. Nisam bio toliko lud. Mi smo išli pre svega na to da se dobro zabavimo. Nisam mislio da ćemo imati neki odziv po Jugoslaviji, mi smo hteli da budemo novosadski bend koji praši, da pravimo neke privatne žurke, i tu i tamo poneki koncert na Mašincu. Imali smo skromnije ambicije na početku, ali se to promenilo posle prvih koncerata i dobrih kritika. Posle toga sam počeo da pričam kako ćemo mi promeniti jugoslovensku rock scenu i kako smo prvi pravoslavni punk band. Što je tačno, iako sam nedavno na nekom forumu pročitao da je to pogrešna odrednica, jer mi nemamo pravoslavne tekstove. Naravno, to nema smisla, jer da bi bili prvi pravoslavni bend potrebno je samo da budemo pravoslavci. Mada, imao sam ideju da po izlasku prvog albuma, održimo u Beogradu ili Novom Sadu promotivni koncert gde bi na bis izveli petominutnu verziju himne Svetom Savi u punk varijanti. Nas bi verovatno odmah posle toga pohapsili, ali ja sam to žarko želeo. Ipak, ostali članovi benda se sa tom idejom nisu složili.

Ova kompilacija se simbolično pojavila 2006. godine, kada se proslavlja 30 godina postojanja punk-a. Značaj “Pekinške patke” se ponovo preispituje poprimajući sve veće i veće razmere... Kako danas gledaš na sve one novinare koji su vas u to vreme nazivali parodijom na punk?

Koliko su oni bili pametni to sad vidimo po sastavima Green Day i Blink 182 koji zvuče kao da su upravo preslušali “Plitku poeziju”, a njih niko ne zove parodijom na punk. Meni je drago da je taj melodični punk sada toliko popularan u svetu. Mi tada nismo znali za taj termin, ali se pokazalo da smo išli ispred vremena. Zvali su nas parodijom na punk i zato što nismo bili suviše gnevni. Ja po prirodi nisam gnevan čovek. Možda sam sarkastičan, ali nemam tu klasičnu dimenziju pank besa. S druge strane, i Sreta i ja potičemo iz dobrih, građanskih porodica. Obojica smo završili fakultete i nismo bili deo te priče “dete-sam-iz-predgrađa-nemam-šta-da-jedem-i-gnevan-sam-na-sve”. Takođe bili smo melodičniji od bilo koje druge punk grupe u Jugoslaviju u to doba, ali ako to posmatramo kao parodiju na punk onda bi na isti način mogli da definišemo i čuvene Ramonese.

Ko su bili vaši muzički uzori u to vreme?

Slušao sam sve što se moglo čuti od punk-a. To je bilo nešto novo i nešto što me je potpuno poremetilo. Bili su tu Ramones, Sex Pistols, The Clash, Buzzcocks, The Jam, The Stranglers, a kasnije Stiff Little Fingers.

I danas se pank i ska mnogo više svira u Novom Sadu nego u Beogradu. Koliko su se u to vreme razlikovali muzički ukusi ova dva grada?

Beograd je bio više okrenut hard rocku i jazzu, a u Novom Sadu je bilo dosta šaroliko. Bio je tu Đorđe Balašević, Laboratorija zvuka i mi. Raznovrsnija ponuda je bila u Novom Sadu, ali u Beogradu smo mi odigrali presudnu ulogu u probijanju leda. Tek nakon toga usledio je “Paket aranžman”.

Osim toga što ste pioniri panka u Srbiji, takođe ste među prvim grupama koje su vodile računa o vizuelnoj prezentaciji svoje muzike…

Na mene su vizuelno najviše uticali The Clash koje sam ‘78 gledao u Londonu. Želeo sam da poput njih i mi koncerte počinjemo i završavamo na isti način, sa podjednakom energijom. Bili smo atletski najspremniji bend. Sreta i ja smo skakali više nego bilo koji drugi pevač i gitarista u to vreme. Gubio sam dva do tri kilograma po koncertu. Iz kravate sam posle svake svirke mogao da iscedim pola lavora vode.

Tu energičnost na bini policija je često navodila kao glavni razlog za otkazivanje vaših koncerata?

Da, brinuli su o nama. U pozorištu mladih u Novom Sadu, u ono doba zatišja kada nam nisu davali da sviramo, mi smo ipak uspeli da rasprodamo dva koncerta. Sećam se da smo dan pre koncerta lepili plakate, a onda je uveče novosadski SUP izdao saopštenje da se koncert otkazuje zbog trošnosti dasaka i bezbednosti članova grupe. To su bile klasične fore. Drugim bendovima kao što su Prljavo Kazalište ili Pankrti, takve stvari se nisu dešavale. Oni su bili mnogo više podržavani od strane svojih diskografskih kuća i lokalnih televizija. Kada smo mi u pitanju, zanimljivo je da su nas mnogo manje sputavali u Beogradu nego u rodnom gradu.

Kada danas ubacis ovu kompilaciju u cd player koje su to prve slike koje ti se javljaju, koji su tvoji najluđi, nezaboravni momenti s početka 80-ih?

Bilo ih je jako puno. Recimo, koncert u Zagrebu kada su me fanovi skinuli sa bine i bacali me u vis. Mislio sam da ću posle toga završiti u invalidskim kolicima, ali mi je to do dan danas ostalo u sećanju. Zatim, koncert u Skenderiji na kome je bilo oko 3 hiljade ljudi ili naš prvi koncert u Novom Sadu posle zabrana, između prvog i drugog albuma. Svirka je bila na rukometnom stadionu u dunavskom parku. Bio je početak oktobra, padala je kiša, ali to loše vreme nije sprečilo masu da luduje.

S obzirom na veliko interesovanje publike, zbog čega tako kategorično odbijaš mogućnost ponovnog okupljanja?

Zahtevi za ponovnim okupljanjem benda me podsećaju na priču u kojoj sa 50 godina pokušavate da oživite ljubav iz mladosti. Pitanje je da li bi trebalo ponovo da otvarate tu priču i kolika će biti cena tih emocija. Mi nismo uvežbani, jer se niko od nas više ne bavi muzikom. Fizički ne bismo mogli da izdržimo jedan pravi pank koncert. Ja sam relativno u dobroj kondiciji, igram tenis, trčim, plivam, ali opet mislim da čak i da mi presade krv kao Džegeru, to ne bi bilo kao pre. Plašim se da kada bi nastupili, ne bi izgledali ni blizu onoga kako nas ljudi pamte. Mislim da to nije iskreno, nije pankerski. Još u pesmi ‘’Ja sam panker u sakou starom” rekao sam da me pare ne interesuju. Možda popularnost i da nešto ostane iza mene, ali pare nikad. Zaista ne vidim šta bi bila svrha tog okupljanja. Nisam u fazonu Sex Pistolsa, koji su napravili turneju da bi platili obdanište za decu i kupili nove stanove. Cenim tu iskrenost, ali ja to ne bih mogao

Ipak, na promociji u Novom Sadu si na zahteve za ponovnim okupljanjem grupe odgovorio Bondovom replikom - ‘’Nikad ne reci nikad”…

To lepo zvuči. Volim filmove o Džejms Bondu

Da li si čuo da je sastav Final Solution iz Memfisa nedavno na svom EP-u obradio dve pesme Pekinške Patke?

Upravo sam malopre čuo taj bend. Obradili su “Poderimo rok” i “Kontracepciju”, ali najzanimljivije je što pevač pokušava da peva na srpskom i ubada svaku šestu reč. Oni su doslovce pokušali da imitiraju naš saund, ali nemaju onaj drajv koji smo mi imali. Gitare su korektne, ali su malo usporili.

Koji su vas sastavi još obrađivali?

Nekoliko švedskih i nemačkih punk bendova obradilo je naše stvari, ali je to bilo lokalnog karaktera. Nisu napravili neki komercijalni uspeh i samim tim ja od toga nisam ništa zaradio. Sećam se da sam jednom sanjao da su se Blink 182 ponovo okupili i obradili “Biti ružan pametan i mlad” Naravno pesmu su nazvali “Ugly, Clever And Young”, dospela je na prvo mesto američke liste, a ja sam rešio pitanje obrazovanja moje dece i nisam više ništa morao da radim. Stvarno sam često ubeđen da Blink 182 imaju naše ploče. Nažalost nikada se nisam sreo sa njima. Oni su ipak bogati i neuhvatljivi.

Već više od 10 godina živiš u Kanadi. Početkom 90-ih na kratko si se uključio u politiku, a onda ipak rešio da napustiš zemlju. Da li i koliko često razmisljaš o povratku?

Bio sam na listi DEPOS-a, kandidat za poslanika. Stvarno sam se trudio da se oslobodimo srpskog kasapina, ali se to tada nije desilo. U to vreme mi se rodio sin, bile su sankcije, a i stalno su me zvali u vojsku. Oni su tačno znali koga prvog treba da pozovu! Shvatio sam da je bolje da odem u Toronto, nego da završim u nekom rovu. Prvobitno sam planirao da ostanem samo tri-četiri godine. Na početku je bilo jako bolno, ali onda kada se snađete podjednako je teško vratiti se. Nije mi ovde babo ostavio lance zemlje, pa da mogu da živim od toga. Ipak, planiram da se definitivno vratim za jedno šest-sedam godina.

Kako danas izgleda tvoj život u Kanadi i koliko u njemu ima muzike?

Radim kao profesor na koledžu, gde predajem baze podataka na računarskom odseku već sedam godina. Važim za jednog od strožijih profesora.. Često idem na koncerte i uglavnom sam najstariji u publici. Volim da slušam mlađe sastave. Nisu mi interesantni oni koji su se već proslavili i čija karta za koncert košta 100$. Mnogo su mi interesantniji bendovi koji imaju jedan ili dva albuma, jer se više trude. I dalje mi bolje leži britanska muzika. Srećom, grupe iz Velike Britanije često dolaze u Toronto. Svideli su mi se Franz Ferdinand, koje sam gledao dva puta, a osim njih izdvojio bih i Interpol. Po meni, Interpol je najbolji bend posle Joy Divison, The Cure i Pekinške Patke. Taj zvuk, to svetlo, to pevanje, to je nezaboravno. Stvarno bih voleo da dođu u Srbiju da ljudi ovde vide o čemu se radi.

Da li si u prilici da pratiš našu, domaću scenu?

I ranije sam više voleo da slušam Engleze nego domaće grupe. Ipak, nisam propustio da u Torontu odem na koncert Partbrejkersa. Nisam upoznat sa mladim bendovima koji ovde sviraju, jer tokom leta u Novom Sadu je poprilično mrtva sezona.

Da li se i danas U Novom Sadu mogu videti grafiti “Čonta je Bog”?

Ponovo se pojavio jedan prošle nedelje. Moji sarkastični prijatelji sa fudbala su odmah krenuli da me optužuju da sam ga sam napisao. Šalu na stranu, najteže mi je bilo kada sam pre nekih deset godina na mojoj staroj školi video natpis “Čonta molim te vrati se”. Tada sam skoro zaplakao. Sećam se i da je davno moja pokojna baba Carna, koja je bila jako religiozna i jedan od stubova pravoslavlja u Novom Sadu, pokušala da sa zida muzičke škole opere grafit “Čonta je Bog”. Trljala je i trljala, ali je natpis ipak opstao…

Da li znaš šta rade ostali članovi Pekinške Patke?

Mi smo skoro svi u rasejanju. Sa Sretom se viđam jer on živi u Novom Sadu i bavi se ozvučenjem. Bora već nekoliko godina živi u Rusiji i čuo sam da je trenutno kuvar u Moskvi. Cila, bubnjar, u Slovačkoj promoviše svoj bakreni disk koji harmonizuje magnetne talase i ako se stavi ispod kreveta rešava sve probleme koji se u krevetu mogu pojaviti. Bale se preselio u Italiju, a Mare u Veterniku drži muzički studio.

Da možes sve iz početka, da li bi nešto promenio?

Vrlo malo toga bi promenio. Mislim da smo imali pomoć odozgo. Nismo ništa znali o muzičkom biznisu, nismo se nadali mnogo čemu, a uradili smo veliku stvar. Sada, iz vizure svojih 50 godina, jedino bi možda zaposlio nekog sposobnog menadžera. I da ne zaboravim: voleo bih da sam ‘83 izgurao priču sa trećim albumom i ostavio iza sebe trilogiju.