00:30 – Tajna operacija

Kada je prvi avion pogodio Svetski trgovački centar u Njujorku 11. septembra 2001, navodno kamere nisu bile spremne za napad. Mnogi analitičari su zaključili da su teroristi izveli napad na drugu zgradu, desetak minuta kasnije, s namerom da taj napad bude zabeležen na filmu ili videu. Potom su se snimci stravične nesreće neprestano emitovali, ali iz različitih uglova, u vidu svojevrsne montaže smrti i razaranja. Drugim rečima, ono što smo gledali 11. septembra nije bilo poput filma, nego je bio sam film. Budući da su američki filmovi katastrofe uspeli da kolonizuju maštu čitavog sveta i sami teroristi su, po Nilu Gableru, bivajući izloženi takvim slikama, razumeli njihovu moć i njihovim ponavljanjem, odnosno insceniranjem za kamere, oni su pokušali da „nad-holivuduju Holivud“. I uspeli su u svojoj nameri

No, to je bio samo uvod u drugi deo ovog filma, jer Amerikanci (većinom, kao i Srbi) uvek veruju da će nacija na kraju pobediti. Valjda, zato što su tako videli na filmu. No, tako je i bilo.

Naime, ubistvo Osame bin Ladena bila je digitalizovana javna pogibija koja je filmovana, programirana, i prenošena uživo u Beloj kući. A jedina stvar, koja je nedostajala na slici iznenađene državne sekretarke Hilari Klinton i njenih kolega strogog lica, okupljenih te noći u kriznoj sobi, bili su kesa kokica i piće. Jer, pica je već bila tu.

Stoga je u okolnostima, u kojima fikcija postaje ljubomorna na stvarnost, veoma teško napraviti zanimljiv film o događajima o kojima svi sve znamo. Međutim, Ketrin Bigelou je uspela u tome, a rezultat se zove – „Zero Dark Thirty“.

Priča se odvija oko Maje, osamljene CIA agentice čija upornost i uverenost da je na pravom tragu dovode do hvatanja „američkog neprijatelja br. 1“, a koja nema nikakvu prateću priču, nema prijatelja ili porodice i koja je daleko ambivalentniji protagonista nego tradicionalne heroine. Baš kao što je i sam film nešto ambivalentniji nego što se na prvi pogled čini. Jer premisa i inicijalni podsticaj u ovom procesu je naravno mitološka demonizacija Osame bin Ladena, kao ultimativnog krivca odgovornog za 11. septembar. Ali u nemilosrdnom proceduralizmu koji nam film predstavlja, ovaj cilj (ili obrazloženje) je dobrano nagrižen. Tortura zbog čijeg prikazivanja je film postao kontroverzan, je svakako prisutna. Štaviše, nasilje je u ovom filmu ružno, pravo, gotovo poslovno, i uglavnom prikazano bez muzičke pratnje ili bilo kakvog očiglednog filmmejkerskog komentara. Jer sve se ovde radi u cilju hvatanja i potonje likvidacije Osame bin Ladena.

Ali tu je i proces mukotrpno prikupljenih irelevantnih informacija, slučajna otkrića vode u godinama starim dokumentima, repetitivna praćenja vozila osumnjičenih kurira, beskrajni birokratski sastanci na kojima zvaničnici nastoje da odluče da li je neka informacija validna i šta učiniti povodom nje i povrh svega vojne operacije, u poslednjih trideset minuta filma. Cilj je bio tako apsorbovan u proceduralnu rutinu da se prividni klimaks, samo ubistvo Bin Ladena, odvija van ekrana; i mi jedva dobijamo uvid (letimično) na leš, zatvoren - kako to biva - u telesnu vreću, što će reći da je postupljeno potpuno (i doslovno) prema standardnoj operativnoj proceduri.

Film pravi vrstu finte implikujući da je njegova prava tema strast njegove protagonistkinje Maje, koja nastavlja da vodi potragu za Bin Ladenom kada su svi ostali odustali od toga. Ali njena opsesija je sama potpuno sadržana unutar, i artikulisana od, proceduralizma koji je njen posao kao CIA analitičara, i koji je čini se jedini svet koji poznaje. Svaka potencijalno dramatična akcija u kojoj se ona zatekne (bombardovanje i oružene zasede takođe) je ispražnjena od drame, i podvedena u proceduralističku rutinu. Svaki afekat, i svaki razlog zašto radi to što radi, je usisan u crnu rupu. To je razlog zašto je Maja tako prazna na kraju filma.

Stoga se tehnika pokazuje posve odlučujućom u razumevanju ovog filma. Jer, upravo, u onoj meri, u kojoj Amerikanci, počev od rata u Persijskom zalivu, u jednom bitnom, možda danas i najbitnijem segmentu ratovanja vode virtuelni rat – izuzev za one kojima bombe padaju po glavi – jasno je da za terorističke napade više nisu potrebni ni avioni, ni bombe, niti kamikaze. Dovoljno je infiltrirati se u neki kompjuterski sistem od strateškog značaja i ubaciti u njega virus, pa da se ekonomski, vojni, i politički resursi, cele zemlje ili kontinenta parališu. To se može izvesti sa bilo kog mesta na planeti, uz minimalne troškove. Odnos između zemlje, terra, teritorije i terora se promenio, i treba shvatiti da je do toga došlo zahvaljujući razvoju tehnologije.

Ketrin Bigelou to dobro zna, i iz tog razloga smo u „Zero Dark Thirty“ zaronjeni u moćno okruženje, uostalom kao i u svim njenim filmovima (noć u „Near Dark“; morski zaliv i talasi u „Zločinu na talasima“; okruženje unutrašnjeg-psihičkog-života-kao-virtuelne-realnosti u „Čudnim danima“; i pustinja u „Katancu za bol“). Ali u ovom slučaju, okruženje je digitalni jezik kontrole (jedne Big Data-e), neemotivno repetitivne akumulacije „informacija“ (bilo mučenjem, nadzorom, fizičkom potragom, ili upoređivanjem podataka) i iznenadnosti (anihilacija trajanja) posredovanih kroz video ekrane i telekomunikacione tehnologije.

U takvom okruženju, Bigelou se savršeno snalazi jer se fokusirala na ono što najbolje radi – na čoveka u vatri („Katanac za bol”, „Tajna podmornice K-19”) i žene koje rade dva puta napornije da bi opstale u muškom svetu („Plavi čelik”, „Čudni dani“). Otud je glavna junakinja, Maja, nešto poput mlađe sestre Džejmi Li Kertis iz “Plavog čelika” (policijske poručnice koja mora da se bori i sa organizovanim patrijarhatom njene linije posla i sa nadmoćnim psihotičnim ubicom sa Vol Strita) ili Anđele Beset iz “Čudnih dana”, u ulozi snažne Afro-Amerikanke Mejs.

Maja je hladna i staložena, njene oči su sakrivene iza avijatičarskih naočara, dok je njena ekspresija neotkrivena. Ako „Zero Dark Thirty”, na globalnoj skali predstavlja 10-godišnju poteru za Bin Ladenom – punu lažnih tragova i fatalnih napada, on takođe predstavlja lično putovanje žene koja nema ništa drugo osim ove misije. Sama kamera kao falus koji se “puni”, “uperuje” i “okida”- prateći Maju na njenoj misiji postaje u režiji Bigelou, feminističke ćerke Hauarda Hoksa, i slavne učenice Suzan Zontag, neka vrsta pasoša koji ukida rodne granice, pokazujući da je pitanje roda društveno konstruisana maskarada. Prirodno osvetljenje i kamera iz ruke obezbeđuju divne snimke, a dramatični dizajn zvuka (posebno kada helihopteri silaze na Bin Ladenovu zemlju) dodaju na tenziji.

Stoga je velilka nepravda što Ketrin Bigelou, ovoga puta, nije nominovana za Oskara za najbolju režiju, ali posle „Zero Dark Thirty“ (filma koji ne pokazuje izlaz iz košmara liberalnog proceduralizma, ali čini košmar vidljivim u vremenu kada je njegova sveprisutna moć pretila da ga prihvatimo zdravo za gotovo i potom igniorišemo), ona može samo da citira Britni Spirs – „Oops, I Did It Again“.

Jer, ako je Suzan Zontag svojevremeno pisala da „sve na svetu postoji zato da bi završilo na fotografiji“, u vremenu posle 11. septembra sve na svetu postoji zato da bi završilo na filmu.

Ketrin Bigelou to dobro zna.

00.30 – TAJNA OPERACIJA (ZERO DARK THIRTY)
Režija: Ketrin Bigelou
Scenario: Mark Boal
Direktor fotografije: Greg Frejzer
Uloge: Džesika Čestejn (Maja), Džejson Klark (Den), Džoel Edžerton (Patrik), Dženifer Ehl (Džesika), Mark Strong (Džordž), Kajl Čendler (Džozef Bredli), Edgar Ramirez (Lari), Džejms Gandolfini (šef CIA), Kris Prat (Džastin), Kalan Malvi (Saber), Fares Fares (Hakim), Reda Kateb (Amar), Harold Perinu (Džek), Tušar Mehra (Abu Ahmad al-Kuvajti) i Stiven Dilejn (savetnik Nacionalne bezbednosti)
Trajanje: 2 sata i 36 minuta
Distribucija: Millennium Film & Video