I književnici među bogatima

Sa godišnjom zaradom od 70 miliona dolara, trenutno najplaćeniji bestseler pisac Džejms Peterson može da se “nadmeće” sa najvećim zvezdama iz sveta šou biznisa i vlasnicima “krupnog” kapitala. U samom vrhu su još dva američka pisca: Stefani Majer, autorka popularne “Sage sumraka”, je za godinu dana zaradila 40 miliona dolara, sedam miliona samo od filmskih prava i Stiven King sa zaradom od 34 miliona dolara. Iako je ove godine zaradila “samo” deset miliona dolara, Džoan Rouling, kojoj je serijal o Hariju Poteru doneo između 500 i 600 miliona funti, sebi je doživotno osigurala lagodan život.

Uverljivi ovogodišnji pobednik, Džejms Peterson, koji je prošle jeseni potpisao ugovor prema kome do kraja 2012. treba da napiše 17 knjiga za sto miliona dolara, živi u luksuznoj vili u Palm Biču na Floridi. Za Roulingovu kažu da je bogatija od engleske kraljice. Voli da troši novac na luksuznim destinacijama i nijedno mesto na planeti joj nije nedostupno. Ima svoj avion, vozni park i oblači se u najskupljim buticima. Sa druge strane, našim čak, i najtiražnijim piscima preostaje samo da maštaju o ozbiljnom glamuru. Književnošću se bave iz ljubavi ili entuzijazma, a novac najčešće zarađuju na drugom mestu. Sebe na Forbsovoj listi ne vide čak ni u “najluđim” snovima. Milorad Pavić je jedini domaći pisac, čija je knjiga, “Hazarski rečnik”, bila bestseler “Njujork tajmsa”.

"U poslu koji se zove ispisivanje drama ili priča sam 40 godina. Za tih nešto manje od pola veka omogućio sam sebi i porodici pristojan život," kaže dramski pisac Duško Kovačević. "Radio sam ono što volim i to je ekvivalent velikom bogatstvu. Tokom poslednjih dvadesetak godina prave se liste ko je koliko zaradio po opštinama. Uvek je na tim listama najveće zarade i jedan pisac. To ne govori da je taj pisac najviše zaradio, već da ostali nisu prijavili porez. Jer, ako pisac najviše zarađuje, onda nešto nije u redu sa tom opštinom. Najprestižnija i najcenjenija “Ninova” nagrada iznosi 10.000 evra. To znači da pisac koji piše roman najmanje godinu i po dana, dobija nekoliko stotina evra mesečno. To je ekvivalent svetskim književnim nagradama koje donose nekoliko stotina hiljada evra. Sve zajedno govoreći, kako je svima, tako je i piscima. I još nešto gore!"

"Srpskim piscima nije mesto na Forbsovoj listi! Možda na nekoj poternici, ili na listi “zaštićenih svedoka”. Tako su nas barem učili oni što sastavljaju sve te spiskove," kaže pisac Zoran Ćirić. "Jahte, vile, limuzine - to mi se nije prikazalo ni u najsumanutijem košmaru. A ono što nisi sanjao - ne možeš doživeti u “stvarnom životu”, je l’ da? Mislim da nije pristojno pričati o “autorskim honorarima” i ostalim egzistencijalnim fenomenima. Naprosto, kod nas je pisanje čin vere, ili terapija, a može da bude i malo uporniji hobi... Govoriti o pisanju kao o nekakvom poslu - degutantno je, i po akademskim i po uličnim kriterijumima. Među nama - “uspešan i poznat pisac” nije književna činjenica već tek jedna od prigodnih parola u slavu političke korektnosti. A i koga je briga kako žive pisci u Srbiji?"

"Kada je Sioran dobio francusku nagradu od 400.000 franaka znao je da kaže ne," - otkriva pesnik Petru Krdu. "Sakrio se, tako kažu, u luksemburškom parku u Parizu u žbunu i dva dana i tri noći posmatrao zvezde. Učinio bih i ja nešto slično, zatvorio bih se u svoju odaju i ne bih izlazio sedam dana i osam noći dok gužva oko nagrade ne bi nestala. Ne volim bogate pisce, odbio bih Tolstojevu Jasnu poljanu. Nisam pristalica takvih zvezda i novac mi ne znači mnogo u životu. Dovoljno mi je to što imam, možda i previše. Nema uspešnih pesnika, ja čekam nekoga ko i mene čeka da mi šapne po neki krilati stih. Nema srećnih pesnika, jer po prirodi svojoj pesnik nije srećan, ali srećan je i on pred belim papirom, a pogotovo kad ispuni svojim stihovima taj papir. Sanjam dan kada će taj papir stihova otići u svet bez imena autora, onako homerovski..."

I između dva svetska rata naši pisci su uglavnom kuburili sa novcem. Jovan Dučić je jedan od retkih književnika koji je uživao u glamuru. Prema rečima publiciste Radovana Popovića, i Ivo Andrić i Miloš Crnjanski su često tražili novac od izdavača. Jedino je Isidora Sekulić bila zadovoljna, čak se i odricala novca za svoje knjige. Branislav Nušić je među retkim piscima, koji je od novca koji je od Gece Kona dobio za svoju knjigu sagradio kuću na Dedinju. Najčitaniji pisac sa prostora bivše Jugoslavije, Branko Ćopić ostvario je značajan imetak. Naš jedini pisac koji je posle Drugog svetskog rata zaista živeo od svog književnog dela je Dobrica Ćosić. Nigde nije bio zaposlen, a od književnih honorara uspeo je da stvori lep imetak.

Foto: Delfi

"Teoretski postoji mogućnost da srpski pisac zaradi novac," - smatra književnik Vladan Matijević. "Pavić je osamdesetih pokazao da je moguće da pisac sa Balkana skrene pažnju svetske čitalačke publike na sebe i zašto ne bi bilo moguće da neko napiše svetski bestseler, koji bi bio najčitaniji na svetskim bestseler listama. Ma koliko tržište knjiga bilo kontrolisano od marketinških agencija i velikih izdavačkih kuća, koje, pretpostavljam ne gledaju ka našem govornom području, takva mogućnost postoji. Istina, šanse da se to dogodi su jedva vidljive golim okom. Ali, i tako male šanse ipak su veće od toga da naš pisac zaradi pristojan novac u Srbiji. O zaradama pisaca u Srbiji ne želim da govorim. Kad bi se možda našao na Forbsovoj listi, kupio bih ili iznajmio kuću na nekom ostrvu, verovatno mediteranskom, i sebi stvorio idealne uslove za pisanje i život."

Ni naš najprevođeniji pisac Zoran Živković ne može se pohvaliti velikim tantijemama koje dobija iz inostranstva. Novac nadomešćuju pohvalni prikazi u najuglednijim stranim novinama.

"Da biste se kao književnik obogatili morate da pišete takozvanu trivijalnu prozu," kaže Živković. "U umetničkoj prozi kojom se bavim, nema velikog novca. Svoje studente na početku kursa kreativnog pisanja uvek pitam da li ih na pisanje nadahnjuje želja za slavom i bogatstvom. Ako mi potvrdno odgovore, otvoreno im kažem da kurs nije za njih."

Srpski pisci ne zarađuju puno, a razlozi nisu misteriozni: ovo je malo tržište koje ne može da apsorbuje ogromne tiraže, a osim toga, donedavno, filmska industrija nije bila zainteresovana da iskoristi književna dela kao predloške za filmove od čega bi računi pisaca mogli da nabubre.

"Možda se i tu nešto menja, budući da će romani mojih prijatelja i kolega Vlade Kecmanovića i Dejana Stojiljković biti filmovani, i veoma mi je drago zbog toga," ističe pisac Slobodan Vladušić. "U anglosaksonskom svetu pisci su pre svega proizvođači robe za zabavu i celo njihovo pisanje podređeno je zakonu profita. To znači da ono što napišu mora da bude pristupačno svima što znači: tipizirani likovi, jednostavne fabule u kojima se dobro i zlo jasno raspoznaju, jednostavan stil, jednostavno pravolinijsko pripovedanje, sve to u formi džepnog izdanja. A kada neko pročita vašu knjigu, kada se zabavi i ubije vreme, onda je ta knjiga potrošena i čeka se sledeća. Koja, jasno, mora da bude nalik prošloj, jer to od vas očekuje vaša publika. Eto to je cena velikih honorara: umetnik se pretvara u zanatliju koji radi po narudžbini. I cela ta pompa oko velikih honorara i luksuza koji te zanatlije prati, treba da vas zaseni, pa da sebi kažete: najbolji je onaj koji najviše zarađuje, a samim tim najveći cilj u životu je zarađivati što više. Može biti. Međutim, to je sirotinjska logika, jer samo sirotinja svet svodi na profit. Oni koji nešto imaju, mogu da recimo, sebi priušte luksuz da se bave književnošću, to će reći da čitaju knjige koje im ne podilaze, ili da pišu knjige onakve kakve žele da pišu, a ne onakve kakve moraju."