Rat od kojeg Rusija profitira već 25 godina

Samoproglašenu republiku do danas niko nije priznao.

Ratovi dolaze i prolaze, međutim jedno žarište već četvrt veka lagano tinja i preti da jednu od geopolitički najosetljivijih regija na svetu pretvori u buktinju. Upravo u ovo vreme pre 25 godina eskalirao je sukob u Nagorno-Karabahu između Azerbejdžana i Jermenije kojem se ne nazire ni rešenje ni kraj.

U noći između 25. i 26. februara 1992. jermenska vojska s lokalnim pobunjenicima, upala je u grad Hodžali, okupili su više od 600 muškaraca, etničkih Azera i jednostavno ih pobili. Ostatak stanovnika ovog azerbejdžanskog gradića u Nagorno-Karabahu, mahom staraca, žena i dece, proterali su prema unutrašnjosti Azerbejdžana.

Bio je to uvod u krvavi rat koji je odneo više 30.000 života i u kojem je iz svojih domova proterano milion ljudi. Krhko primirje uspostavljeno je uz posredovanje Rusije, Francuske i SAD dve godine posle, ali na terenu i dalje vlada status kvo.

Jermenska vojska, uprkos svim rezolucijama UN i OEBS, i dalje drži pod okupacijom dobar deo Azerbejdžana, a na području Gorskog Karabaha uspostavljena je kvazidržava koju niko na svetu ne priznaje.

U ovom području sukob neprestano tinja, a sukobi su česti. Prošle godine eskalirao je i četvorodnevni rat u kojem je, u artiljerijskoj i pešačkoj vatri s obe strane stradalo stotinak ljudi. I samo je pitanje dana kada će sukobi tog ili većeg intenziteta izbiti ponovo.

Stanovnici Nagorno-Karabaha pre nekoliko dana su izašli na referendum i većinom glasova usvojili odluku da se njihova "država" sada zove Arcah, prema nazivu mitske desete jermenske pokrajine.

Inače, paradoksalno je da seGorski Karabah ni ne graniči sa Jermenijom, no jermenske snage zauzele su i azerbejdžanski međuprostor. Ujedno, postoji i deo Azerbejdžana koji je odvojen od ostatka zemlje, okružen Jermenijom. I taj deo je okupirala Armenska vojska.

Prilično krhki balans snaga i varljivo primirje u regionu dobija sasvim novo značenje na novom geopolitičkom atlasu koji je nacrtan otkad je u Belu kuću došao Donald Tramp. Iako je Kavkaz, uključujući i Azerbejdžan i Jermeniju, pa i okupirane azerbejdžanske pokrajine, svojevrsno "rusko dvorište", Moskva je u vreme Baraka Obame kalkulisala na koji će se način poneti prema Nagorno-Karabahu, računajući kako bi preterano svrstavanje na jednu ili drugu stranu moglo izazvati reakcije Zapada. Situacija sa Donaldom Trampom u Beloj kući znatno je drugačija. Tramp igra na kartu izolacionizma i situacija na Kavkazu nije mu preterano bitna, piše Večernji list.

Evropska unija deklarativno staje na stanu mira, zagovara političko rešenje problema i povlačenje jermenske vojske sa azerbejdžanske teritorije, no do sada nije imala ni snage, a ni volje za veći angažman na tom području.

A područje zapadnog Azerbejdžana na kojem se prostire Gorski Karabah bitno je zbog velikih nalazišta zlata i plemenitih metala, međutim, još više zbog strateškog položaja i činjenice da upravo tim područjem prolaze trase naftovoda i gasovoda kojima je azerbejdžanski naftu i gas moguće transportovati do kupaca u Evropi.

Rusija u ovom sukobu od samoga početka igra ulogu medijatora i mirovnog posrednika, ali javna je tajna da su naklonjeniji Jermeniji i da im sadašnja situacija savršeno odgovara. Ujedno, Moskva je jedan od najvećih prodavaca oružja za obe sukobljene strane i prilično je jasno kako je nestabilna situacija u regionu izvor vrlo ozbiljnih i konkretnih finansijskih injekcija ruskoj vojnoj industriji.

Celu priču vrlo pažljivo posmatra i Iran, koji se graniči sa obe zaraćene zemlje. Iako je Teheran u jeku najžešćih sukoba pokušao da iznudi neki oblik primirja, ono je neslavno propalo. Teško je proceniti čiju stranu Iran u ovome trenutku više podržava.

Azerbejdžan je većinski muslimanska zemlja, dok su Jermeni hrišćani i u toj geopolitičkoj jednačini Teheran malo više naginje prema Bakuu. U suprotnu stranu pak vuče činjenica da je Azerbejdžan u dobrim odnosima sa Izraelom, koji Iran smatra izvorom zla u svetu.

Takođe, Azerbejdžan naravno može računati na pomoć Turske, dok se s druge strane Jermeni i Turci ne podnose već decenijama.

Jermenija je siromašna država čija privreda uveliko zavisi od pomoći Jermena iz inostranstva, a industrijski sektor tek je nedavno počeo da se razvija. Međutim, više od 40 odsto zaposlenih i danas radi u poljoprivredi.

Ali zato imaju prilično snažnu vojsku koja se oslanja na doktrinu i pomoć Rusije. Azerbejdžan je u potpuno drugačijem položaju. Zemlja bogata naftom i gasom doživela je nagli skok u poslednje dve decenije, a glavni grad Baku sada već nazivaju Dubaijem Kavkaza zbog visokih nebodera, širokih parkova, luksuznih restorana i trgovina. Ali, u vojnom smislu, iako troše dosta novca na kupovinu naoružanja, procena je da još uvek nisu dostigli moć Jermenije.

U svakom slučaju, rešenja za problem Nagorno-Karabaha još nema na vidiku. Situacija je već godinama na ivici usijanja, animozitet između Azera i Jermena ogroman je, a još nije potpuno jasno kako će se nove geopolitičke prilike i promena spoljnopolitičkog smera SAD odraziti na kavkasku krizu.

Zato je prilično izvesno da će se sudbina Nagorno-Karabaha krojiti u Moskvi. Kada Kremlj odluči da je vreme za rešenje ovog problema, on će biti rešen. Ali isto tako činjenica je da status kvo Moskvi u ovom trenutku savršeno odgovara i da ga Vladimir Putin svakako nema nameru razbijati bez dobrog razloga, zaključuje Večernji list.